Прича - ЕП: Откуд Словенија у одбојци?!
Маде ин Италиа уз српско-црногорске епизоде, тандем примача као осовина, али нису баш Драгић и Дончић. . . Наишла је генерација који годинама игра заједно и која је достигла врхунац.
Остали спортови 29.09.2019 | 12:45
Наша репрезентација спада у групу одбојкаших сила већ 25 година, али претходних година није успевала да пробије баријеру полуфинала на великим такмичењима и била је у сенци велесила попут Француске, Пољске, Русије, Бразила, Америке… Увек је недостајало то нешто за финале. Последњи пут када је Србија прошла у финале неког великог такмичења, било је то 2011. и освојила је европско злато. Од тада је била редован учесник великих такмичења, али је није било у борби за злато.
Са друге стране, Словенија је највеће изненађење европске одбојке у последњих неколико година. Иако су већ играли финале пре четири године, иако су били домаћини на овом ЕП све до полуфинала и имали страшну подшрку публике у Стожицама, нико их није очекивао у борби за злато. Поготово после везаних пораза у групи од фаврозоване Русије и аутсајдера Северне Македоније.
Али успели су да дође до финала у Берсију у којем је већина очекивала Пољску и Француску.
Словенци су прешли много тежак пут до финала. Тежи од Србије. Прво су у осмини финала савладали опасну Бугарску са Соколовим, потом су направили чудо у четвртфиналу против моћне Русије са Михајловим и Музерским, а онда у полуфиналу и сензацију против вероватно најјачег тима света Пољске, предвођене појачањем у лику најбољег светског одбојкаша Вилфреда Леона.
Изненађујуће јесте, али није случајно. Словенци нису залутали у врх европске одбојке. Иако су релативно млада одбојкашка нација.
Када је наша репрезентација, тадашња Југославија, била на крову света као олимпијски шампион из Сиднеја, тада су Словенци почињали да крче пут ка учешћима на великим такмичењима. Дебитовали су на ЕП 2001. године и били најгори тим турнира без победе. Било је то првенство на којем је Југославија освојила прво европско зато. На следеће такмичење су чекали шест година и опет су завршили без победе, као последњи. Али су подмладили генерацију и промовисали неке играче који су данас носиоци игре попут Урнаута, Пајенка, Гаспаринија и момка српског порекла Дејана Винчића. Већина њих су данас стартери, али и на заласку каријера. На следећем ЕП 2009. године у Турској су опет били врећа за ударање, нису остварили победу и завршили су претпоследњи. Али полако су сазревали и учили на грешкама.
Напредак Словенаца почиње са доласком црногорског стручњака Веселина Вуковића на кормило репрезентације у пролеће 2010. године. Он им је на следећем првенству Европе 2011. године донео прву победу на ЕП и чак прошао групу, да би у осмини финала тесно испао од Финске.
У јесен 2012. године, словеначка одбојка је добила новог председника федерције. После осам година председниковања, Матјаж Ковачич је уступио место Методу Ропрету чији први потез је био довођење домаћег стручњака Луке Слабеа на место селектора. Резултатски је то био кикс, али Слабе је лансирао играча какав је недостајао Словенији. Појавио се талентовани Клемен Чебуљ и уз најбољег играча Тинеа Урнаута формирао сјајан тандем примача који је срце сваког тима. А Словенија је тада добила и поузданог либера у Јанију Ковачичу.
Ипак, екипа је резултатски разочарала, испала у групи, није се пласирала на СП и Ропрет је за следеће велико такмичење повукао потез који је одјекнуо. Успео је некако да наговори и плати чувеног Италијана Андреу Ђанија да постане селектор Словеније. Почела је нова ера словеначке одбојке.
Ђани је уиграо екипу кроз Европску лигу која је Б класа европске одбојке и освојио злато. Напумпао је играче самопоуздањем. Касније је признао да је Словенију скаутирао пет година пре тога и да се питао како нико није приметио потенцијал тима. На првом великом такмичењу је направио сензацију са Словенцима када је дошао до финала ЕП у Бугарској 2015. године преко Русије и своје Италије. Одбојкашки свет је примио к знању да се појавила незгодна Словенија и да са њом нема шале.
Ђани је после непуне две године напустио кормило репрезентације, а наследио га је Слободан Ковач. Затекао је формирану екипу која још коју годину може да игра заједно, али на ЕП 2017. године није успео да прође преко четвртфинала са Русима. Додуше, непосредно пред почетак првенства је остао без најбољег играча Чебуља који се повредио. Успео је Србин после тога први пут у историји да одведе Словенце на Светско првенство и тамо је дошао до друге фазе.
Ковач се у Словенији задржао до јануара ове године када је дошло до прекида сарадње. Словенци су се вратили опробаном рецепту и ангажовали Италијана Алберта Ђулијанија са којим су преговарали и три године раније када је било јасно да Ђани одлази. Човек који је три пута био клупски првак Италије је био гаранција Словенцима да ће њихова репрезентација опет засијати. Иако је до почетка ЕП на домаћем терену остало само 200 дана. Ђулијани није мењао оно што је затекао, није имао ни времена, али је као типичан представник италијанске школе донео нешто ново.
Италијан се на овом првенству ослања на играче који су били носиоци и код његових претходника. Примачи Чебуљ и Урнаут су дефинитивно највећа снага тима. Оно што су кошаркашима Словеније били Драгић и Дончић, то су одбојкашима Урнаут и Чебуљ. Али далеко од тога да су у свом спорту на клупском нивоу таква класа као поменута НБА Имена. Ипак, у репрезентацији блистају. Обојица су на овом првенству на преко 30 одсто идеалног пријема (само су Кубијак и Нгапет по процентима на првенству изнад њих од врсних примача), а у нападу су ударне игле Словенаца. Капитен Урнаут је први поентер тима, Чебуљ други. Урнаут има 31 годину, дуго је играо у Италији за јаке тимове попут Модене или Трентина, да би се овог лета преселио у Кину. Иначе је син славног југословенског одбјкаша Адолфа Урнаута који је за репрезентацију старе Југе одиграо преко 300 мечева. Ово првенство је Урнауту вероватно врхунац каријере. А за Тренитно ће од октобра играти и четири године млађи Клемен Чебуљ. Он је у Италији већ играо за Лубе и Милано, био је саиграч и са Марком Подршчанином. Добро је познат нашим момцима.
Ако Србија заустави њих двојицу, завршила је пола посла. Остатак словеначког тима је знатно скромнији по индивидуалном квалитету, али им је велики адут то што су дуго на окупу и практично играју са истом стартном поставом већ годинама. Блокерски пар већ годинама чине Јан Козамерник (24) којег је лансирао Ђани и који игра за Милано, те искусни Ален Пајенк који је некада носио дресове Лубеа и Вероне. Дејан Винчић је незамењив на месту техничара откако се појавио у репрезентацији, као и либеро Јани Ковачић. Њих двојица једини из прве поставе никада нису играли у најјачој лиги света.
Први коректор је углавном искусни Митја Гасперини (35) који је некада играо за Верону, али последњих година игра у Јужној Кореји. Није врхунска класа и он је можда најслабија тачка Словенаца. Не може ни да се пореди са светском класом какав је наш Бата Атанасијевић. Алтернатива му је 12 година млађи Тончек Штерн који је такође три године провео у Италији, а од овог лета је потписао за пољски Хемик. Словенци скоро да немају клупу и то је још један велики плус Србије која има тројицу сјајних примача у ротацији, двојицу квалитетних либера, одличног резеревног коректора, поуздане алтернативе за блокере…
Када се то словеначки тим упореди са Србијом која је у најјачој лиги света претходне сезоне имала тројицу играча у идеалном тиму (Атанасијевић, Лисинац, Подршачанин) и Уроша Ковачевича који је у том тиму био прва замена, јасно је на чијој страни је квалитет.
Словенцима је ово врло вероватно последње велико такмичење са овим тимом. Гаспарини, Пајенк и Винчић су пред пензијама, године газе и Урнаута, а неких младих талената нема ни на видику. Биће силно мотивисани да одбојкашку бајку крунишу златом. Али проблем је што је на другој страни Србија. А против ње је Словенија играла 13 пута, од чега девет пута у пријатељским мечевима и има само једну победу у пријатељском дуелу одиграном пре четири године. Последњи пут су играли пре двадесетак дана у Словенији када је Боба Ковач дебитовао на клупи Србије. Наша селекција је оба пута победила. Иста ова Србија која је до финала дошла са осам победа у исто толико утакмица. Словенци имају италијанског стручњака Ђулијанија као квалитет више, али видели смо како је недавно против Србије прошао Италијан Гудиети који важи за најбољег тренера у свету женске одбојке. Нека опет буде исто...
Извор: моззартспорт
Фото: ЦЕВ
Коментари / 0
Оставите коментар