Прича: Остаје жал...

Не треба туговати над судбином, али ни мирити се тек тако поразом. Останак без медаље у Кини не може да обрише све што се дешавало током ових пет година, али треба да опомене пред неке следеће изазове. Не треба упирати прстом, нити се подсмевати кошаркашкој несрећи која је потресла сваког, хтели то многи да признају или не.

Кошарка 13.09.2019 | 22:45 Светски куп у Кини ушао је у саму завршницу и до недеље увече остало нам је да погледамо четири најважније утакмице - две полуфиналне, за треће место и за Нејсмитов трофеј. Гледаоце из Србије занимаће и то да ли ће Плави након тријумфа над САД утефтерити рецку за крај против Чешке (субота, 14.00 у Србији) и обезбедити утешно пето место...

Србија ће видети Пекинг и Пекинг ће видети Србију, али само накратко и без неке помпе. То, дуго “цртано“ финале са Америма, улазак у спортски клинч за злато, све те радосне, дуго и еуфоричне мисли које су се множиле свакодневно до уласка у аргентински кошмар, однело је Кинеско море. И мало ко може заиста да се помири с тим да је прокоцкана тако добра прилика за одлазак на кров света. И то баш на другом крају планете. Питање је када ће се овакав прозор наде поново отворити. Три дана после Луиса Сколе и његове гериле, а ноћ пошто је америчка НБА машина схватила да ипак није такав баук, остаје нам да себи у браду, онако да то нико не види, понављамо само: "Остаје жал..."

Остаје жал што се након прве филтрације списка више говорило о прецртанима, а не онима који су остали. Поготово што су се случај "Никола Калинић" и случај "Немања Недовић" уопште догодили, па се дуго није причало о кошаркашким стварима, већ се нагађало о томе који су разлози њиховог изостанка и некима само дало материјал да после свега ликују због оваквог расплета...

Остаје жал због повреда Милоша Теодосића и Драгана Милосављевића, јер се убрзо јасно видело колико су обојица недостајала овом тиму. Теодосић због црте правог, изворног вође овог тима, који би и поред вишемесечног одсуства с терена и недовољно минута у такмичарском ритму терао страх у кости сваком одбрамбеном играчу, јер то је просто - Милош Теодосић. И никада не можеш да будеш миран, јер он зна да измисли лаке поене који су нам, реално, јако недостајали... Милосављевић као непресушни извор енергије и дефанзивни специјалиста, борац за пример, неко ко је могао да дели “шамаре“ заједно с кумом Владимиром Лучићем како би додатно растеретио трилинг Богдановић - Јокић - Бјелица...

Остаје жал јер је живот понекад суров. Кошарка је на крају дана само игра, а осећај губитка највољеније особе нико не може да надокнади. Нити може да је врати, као ни време... Василије Мицић донео је храбру одлуку и остао да са својим пријатељима и саиграчима прође све, до краја. Јер, тим не значи бити ту само када је добро и када се побеђује, већ и када је најтеже...

Остаје жал због те Шпаније. Не толико због лекције коју је Серђо Скариоло поделио Саши Ђорђевићу, нити што су стари, лукави шпански мајстори ухватили екипу на спавању, већ зато што се у 48 сати поновног трагања за личним, кошаркашким идентитетом изгубило све што је стварано од момента када су лета 2014. почеле припреме за “онај“ Мундобаскет, после чега је и Аргентина изгледала као Дрим тим...

Остаје жал због Богдана Богдановића. Заслужио је много више од утехе да је играо маестрално. Требало је да поведе Србију до нове медаље, да постане синоним новог успеха репрезентације, икона величанственог успона српске кошарке и најкориснији играч турнира, са све медаљом око врата. Када просечно бележите 21,7 поена на готово 55 одсто шута из игре и 52 одсто за три поена, дозволите себи само једну утакмицу опуштања и ваш тим опет добије с 40 разлике, када не спуштате лествицу ни против највећих такмаца и не престајете да се борите ни на секунд, то је најмање што је морало да му се догоди... Ето, Богдановић је међу навијачима главна звезда првенства. На узорку од преко 100.000 гласача, у једном тренутку 54 одсто њих рекло је да је Богдан тај! 

Остаје жал због схватања да је могло да се направи много више. И јесте. Квалитетом, талентом, дубином, ширином и именом Србија је требало да добије свој "хепиенд". Што рече Немања Бјелица, за десет година ће тек бити јасно шта је и колико та Кина могла да донесе... Медаље долазе и пролазе, успеха има или нема, али осећај кајања је нешто што сваког појединца у тиму вероватно никада неће напустити. Поготово не пошто је постало јасно да се с овим Америма може. 

Има још много ствари због којих сви можемо да жалимо. Али треба бити одмерен. Не треба много туговати над судбином, па ни мирити се тек тако с неуспехом. Останак без медаље у Кини не може да обрише све што се дешавало током ових пет година, само треба да опомене пред неке следеће изазове. Не треба упирати прстом, нити се подсмевати кошаркашкој несрећи која је потресла сваког, хтели то многи да признају или не. У великој породици ствари не функционишу увек идеално. Некада се волите, као када су се доносиле медаље из Мадрида, Рија и Истанбула на поклон целој нацији. Некада просто не можете да поднесете своје најближе и замерате им што су вас разочарали. Али, све ће ово бити архивирано три дана пошто се све заврши. Неће бити заборављено, већ треба да постане додатни мотив да се кроз тешке, јако тешке квалификације дође до Токија и онда надокнади изгубљена радост. 

До тада, ипак, треба се подсетити да ни много већи играчи у нашој историји, ни боље генерације нису стално биле на подијуму (читај: тим с Олимпијских игара 2000). Битно је радити на томе да се ствари промене набоље и успех ће доћи...

Извор: моззартспорт

Фото: ФИБА Баскетбалл