Priča: Ostaje žal...

Ne treba tugovati nad sudbinom, ali ni miriti se tek tako porazom. Ostanak bez medalje u Kini ne može da obriše sve što se dešavalo tokom ovih pet godina, ali treba da opomene pred neke sledeće izazove. Ne treba upirati prstom, niti se podsmevati košarkaškoj nesreći koja je potresla svakog, hteli to mnogi da priznaju ili ne.

Košarka 13.09.2019 | 22:45 Svetski kup u Kini ušao je u samu završnicu i do nedelje uveče ostalo nam je da pogledamo četiri najvažnije utakmice - dve polufinalne, za treće mesto i za Nejsmitov trofej. Gledaoce iz Srbije zanimaće i to da li će Plavi nakon trijumfa nad SAD utefteriti recku za kraj protiv Češke (subota, 14.00 u Srbiji) i obezbediti utešno peto mesto...

Srbija će videti Peking i Peking će videti Srbiju, ali samo nakratko i bez neke pompe. To, dugo “crtano“ finale sa Amerima, ulazak u sportski klinč za zlato, sve te radosne, dugo i euforične misli koje su se množile svakodnevno do ulaska u argentinski košmar, odnelo je Kinesko more. I malo ko može zaista da se pomiri s tim da je prokockana tako dobra prilika za odlazak na krov sveta. I to baš na drugom kraju planete. Pitanje je kada će se ovakav prozor nade ponovo otvoriti. Tri dana posle Luisa Skole i njegove gerile, a noć pošto je američka NBA mašina shvatila da ipak nije takav bauk, ostaje nam da sebi u bradu, onako da to niko ne vidi, ponavljamo samo: "Ostaje žal..."

Ostaje žal što se nakon prve filtracije spiska više govorilo o precrtanima, a ne onima koji su ostali. Pogotovo što su se slučaj "Nikola Kalinić" i slučaj "Nemanja Nedović" uopšte dogodili, pa se dugo nije pričalo o košarkaškim stvarima, već se nagađalo o tome koji su razlozi njihovog izostanka i nekima samo dalo materijal da posle svega likuju zbog ovakvog raspleta...

Ostaje žal zbog povreda Miloša Teodosića i Dragana Milosavljevića, jer se ubrzo jasno videlo koliko su obojica nedostajala ovom timu. Teodosić zbog crte pravog, izvornog vođe ovog tima, koji bi i pored višemesečnog odsustva s terena i nedovoljno minuta u takmičarskom ritmu terao strah u kosti svakom odbrambenom igraču, jer to je prosto - Miloš Teodosić. I nikada ne možeš da budeš miran, jer on zna da izmisli lake poene koji su nam, realno, jako nedostajali... Milosavljević kao nepresušni izvor energije i defanzivni specijalista, borac za primer, neko ko je mogao da deli “šamare“ zajedno s kumom Vladimirom Lučićem kako bi dodatno rasteretio triling Bogdanović - Jokić - Bjelica...

Ostaje žal jer je život ponekad surov. Košarka je na kraju dana samo igra, a osećaj gubitka najvoljenije osobe niko ne može da nadoknadi. Niti može da je vrati, kao ni vreme... Vasilije Micić doneo je hrabru odluku i ostao da sa svojim prijateljima i saigračima prođe sve, do kraja. Jer, tim ne znači biti tu samo kada je dobro i kada se pobeđuje, već i kada je najteže...

Ostaje žal zbog te Španije. Ne toliko zbog lekcije koju je Serđo Skariolo podelio Saši Đorđeviću, niti što su stari, lukavi španski majstori uhvatili ekipu na spavanju, već zato što se u 48 sati ponovnog traganja za ličnim, košarkaškim identitetom izgubilo sve što je stvarano od momenta kada su leta 2014. počele pripreme za “onaj“ Mundobasket, posle čega je i Argentina izgledala kao Drim tim...

Ostaje žal zbog Bogdana Bogdanovića. Zaslužio je mnogo više od utehe da je igrao maestralno. Trebalo je da povede Srbiju do nove medalje, da postane sinonim novog uspeha reprezentacije, ikona veličanstvenog uspona srpske košarke i najkorisniji igrač turnira, sa sve medaljom oko vrata. Kada prosečno beležite 21,7 poena na gotovo 55 odsto šuta iz igre i 52 odsto za tri poena, dozvolite sebi samo jednu utakmicu opuštanja i vaš tim opet dobije s 40 razlike, kada ne spuštate lestvicu ni protiv najvećih takmaca i ne prestajete da se borite ni na sekund, to je najmanje što je moralo da mu se dogodi... Eto, Bogdanović je među navijačima glavna zvezda prvenstva. Na uzorku od preko 100.000 glasača, u jednom trenutku 54 odsto njih reklo je da je Bogdan taj! 

Ostaje žal zbog shvatanja da je moglo da se napravi mnogo više. I jeste. Kvalitetom, talentom, dubinom, širinom i imenom Srbija je trebalo da dobije svoj "hepiend". Što reče Nemanja Bjelica, za deset godina će tek biti jasno šta je i koliko ta Kina mogla da donese... Medalje dolaze i prolaze, uspeha ima ili nema, ali osećaj kajanja je nešto što svakog pojedinca u timu verovatno nikada neće napustiti. Pogotovo ne pošto je postalo jasno da se s ovim Amerima može. 

Ima još mnogo stvari zbog kojih svi možemo da žalimo. Ali treba biti odmeren. Ne treba mnogo tugovati nad sudbinom, pa ni miriti se tek tako s neuspehom. Ostanak bez medalje u Kini ne može da obriše sve što se dešavalo tokom ovih pet godina, samo treba da opomene pred neke sledeće izazove. Ne treba upirati prstom, niti se podsmevati košarkaškoj nesreći koja je potresla svakog, hteli to mnogi da priznaju ili ne. U velikoj porodici stvari ne funkcionišu uvek idealno. Nekada se volite, kao kada su se donosile medalje iz Madrida, Rija i Istanbula na poklon celoj naciji. Nekada prosto ne možete da podnesete svoje najbliže i zamerate im što su vas razočarali. Ali, sve će ovo biti arhivirano tri dana pošto se sve završi. Neće biti zaboravljeno, već treba da postane dodatni motiv da se kroz teške, jako teške kvalifikacije dođe do Tokija i onda nadoknadi izgubljena radost. 

Do tada, ipak, treba se podsetiti da ni mnogo veći igrači u našoj istoriji, ni bolje generacije nisu stalno bile na podijumu (čitaj: tim s Olimpijskih igara 2000). Bitno je raditi na tome da se stvari promene nabolje i uspeh će doći...

Izvor: mozzartsport

Foto: FIBA Basketball