Сјећање: 105 година од рођења патријарха Павла

На данашњи дан 1914. године у селу Кућенци, код Доњег Михољаца, у Славонији (тадашња Аустроугарска) рођен је блаженопочивши патријарх српски Павле, чије је свјетовно име било Гојко Стојчевић.

Србија 11.09.2019 | 17:19
Сјећање: 105 година од рођења патријарха Павла
Највољенији српски патријарх је као трогодишњак остао без оца Стевана, а бригу о његовом брату Душану и њему је, након преудаје мајке Ане (која је и сама умрла неколико година послије), преузела најстарија очева сестра.

Схвативши да је Гојко врло слабашно дијете, тетка га је поштедјела сеоских послова и омогућила му да се школује, те је четвороразредну основну школу завршио у родном мјесту.

Он је, као једанаестогодишњак, љето 1925. године провео у манастиру Ораховица, гдје се припремио за наставак школовања у Тузли, у којој је 1929. године завршио нижу гимназију.

Након гимназије, Гојко је завршио шесторазредну Богословију у Сарајеву, чији је управник у то вријеме био митрополит Петар Зимоњић, а у Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао и дипломирао на Богословском факултету.

Почетком Другог свјетског рата је, да би преживио, радио на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља.

На позив школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман Манастира Свете Тројице, 1942. године отишао је у тај овчарско-кабларски манастир гдје је провео наредне двије године.

У то вријеме његовог брата Душана убиле су усташе. Током 1944. године запослио се као вјероучитељ и васпитач у дому за дјецу избјеглу из Босне у Бањи Ковиљачи, гдје је спасавајући једно дијете из набујале ријеке тешко оболио.

Тада је отишао у манастир Вујан, гдје је неко вријеме живио изолован од осталих монаха и успио да се излијечи, а у знак захвалности поклонио је манастиру дрвени крст са распећем, који се данас сматра драгоцјеношћу.

Током 1945. године братство из Вујана преселило се у манастир Благовештење, гдје је Гојко Стојчевић 1948. године замонашен и добио име Павле.

Од 1949. до 1955. године био је у монашком братству манастира Раче, у који су прешли још неки монаси из Благовештења.

Школску 1950/51. годину провео је као учитељ-замјеник у призренској Богословији Светог Кирила и Методија.

У чин јеромонаха унапријеђен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. године.

Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини.

За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године, а хиротонисан је 21. септембра 1957. године у београдској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене.

Старао се о Призренској богословији, гдје је повремено држао и предавања из црквеног пјевања и црквенословенског језика.

Богословски факултет Српске православне цркве у Београду му је 1988. године, имајући у виду његове заслуге на научном богословском пољу, додијелио звање почасног доктора богословља.

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. године, а дан послије устоличен у Саборној цркви у Београду.

Церемонију устоличења обавило је 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона, а избор је обављен за живота претходног патријарха Германа због његове дуготрајне тешке болести, а на приједлог љекарског конзилијума Војномедицинске академије.

Патријарх Павле је касније о том избору рекао: "Нисам очекивао, још мање желео".

У Пећкој патријаршији уведен је у трон пећких патријарха 22. маја 1994. године.

Блаженопочивши патријарх српски Павле бавио се научним радом и низ година био предсједник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма /Новог завјета/ чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984. године, а исправљено издање 1990. године.

Био је и предсједник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала "Службеник" на српском језику.

За вријеме патријарха Павла обновљено је и основано више епархија, 2002. године је у школе враћена вјеронаука, а Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из којег су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Патријарх Павле имао је значајну улогу у превазилажењу раскола Митрополије новограчаничке у Америци који је трајао више деценија.

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији у Београду и причешћивао се, а свако вече био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за пјевницом.

Са собом је увијек носио Свето писмо и молитвеник, а по Београду је ишао градским превозом или пјешке.

Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

Усљед старости и све сложенијег здравственог стања, патријарх Павле је 2008. године упутио молбу о повлачењу са патријаршијског трона. Међутим, Сабор 12. новембра 2008. године обавијестио јавност да је поводом молбе донесена одлука којом се патријарх Павле умољава да остане на челу Српске православне цркве.

Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године у Београду на Војномедицинској академији.

Влада Србије је поводом његове смрти прогласила тродневну жалост у Србији, а дан сахране - 19. новембар био је дан жалости у Београду, Републици Српској и у дистрикту Брчко.

Патријарх Павле је, према сопственој жељи израженој у тестаменту, 19. новембра сахрањен у манастиру Раковица.

Према процјени полиције, у литији и на опијелу било је 600.000 људи.

(Срна)

Коментари / 5

Оставите коментар
Name

здравко

11.09.2019 17:04

Висости бр.1 патријарх Иринеј је сигурно љубоморан на Павла он се сада са богом игра одбојке ,а Иринеј немозе Павлу погледати у лице од љубоморе.

ОДГОВОРИТЕ
Name

Ре

12.09.2019 04:51

Једини који је живио по божјем закону

Name

Раинер1893

11.09.2019 18:58

Био и остаће само један Патриаха Павле!!!

ОДГОВОРИТЕ
Name

здравко

11.09.2019 19:58

Раинер тко ти је иза Лееја?

Name

БОБА

12.09.2019 07:21

ПАВЛЕ ЈЕДАН ЈЕДИНИ СВЕТАЦ БИО И СВЕТАЦ ОСТАО.

ОДГОВОРИТЕ