Анализа - СП: Утисци о Србији, играчима и учинку...
Ко нам је украо Бјелицу? Да ли је Милутинов морао да игра више? И шта смо научили о Јокићу на четворци? Неколико речи о момцима који су се, то не смемо да заборавимо, без поговора одазвали позиву селектора да представљају Србију на Светском првенству и проведу два месеца с националним тимом. . .
Кошарка 11.09.2019 | 19:05
Промена у плаву опрему није вратила шампионски дух старих времена, већ можда и више подсетила на године када је државна заједница после Југославије била на маргинама европске и светске кошарке (ЕП 2003, 2005. и 2007, СП 2006, ОИ 2004...). Није ова генерација била толико лоша, али није ни доминирала како је било зацртано.
Ако је у сатима по завршетку аргентинског кошаркашког танга у велелепној дворани града паркова и вртова могуће размишљати трезвено, онда би утисак изгледа нашег тима на Светском купу изгледао овако - готово сви изузев Богдана Богдановића су играли кошарку испод личног, клупског и репрезентативног реномеа. Немања Бјелица је морао више и у његовом гласу после утакмице осетило се искрено кајање и жал што је остао недоречен. За Николу Милутинова је морало да буде више минута, док је питање тачне позиције Николе Јокића тема о којој ће се сигурно и наредних дана полемисати.
Оно што морамо да нагласимо на овом месту јесте чињеница коју резултат не мења: Србија треба да буде поносна на ове момке јер су се апсолутно сви који су позвани одазвали позиву селектора Србије да представљају своју земљу на Светском првенству. А раније, сетићемо се, често није било тако. Вољни моменат, дакле, није споран, а из угла некога ко је од првог дана припрема пратио тренинге и утакмице националног тима, можемо да констатујемо да од средине јула, када су се Орлови окупили, тај вољни моменат ниједном, ни код једног играча, није доведен у питање. Из непосредне близине, јасно се видело да је свих 12 играча, укључујући и селектора, мотивисано да у Кини уради нешто велико. Уосталом, наша репрезентација је све припремне мечеве добила, као и оне на старту Мундобаскета, и све до Шпаније деловала као тим који ће се прошетати до финала. Нешто је друго пошло наопако... Али то је спорт - некада ни квалитет, уз велику мотивацију, није довољан да се направи резултат. Ми ћемо у овом тексту покушати да анализирамо појединачни учинак играча и бар добијемо назнаку где се догодио „квар“ који нас је пробудио из снова.
Кренимо редом...
МАРКО СИМОНОВИЋ – Новопечени играч Цедевите Олимпије нашао се на коначном списку како би омогућио Владимиру Лучићу да одмори, потом да својим искуством помогне у одбрамбеном делу, па тек онда погодио неки шут из другог плана. Што се напада тиче, шутеве је махом остављао својим саиграчима и није се превише мешао у тај део. Одбрамбено није донео жељену димензију, против јачих противника је једноставно био у енергетском заостатку и није могао да ухвати играчки континуитет. Вероватно ће ово бити његова последња репрезентативна обавеза у каријери.
БОГДАН БОГДАНОВИЋ – Једини играч који је носио Србију од првог дана! Понашао се у складу с очекивањима, капа доле због терета који је изнео на својим леђима. Али није могао сам! Ни Никола Јокић ни Немања Бјелица, а ни остали саиграчи нису му олакшали посао. Изгарао је колико је могао, трпео јаке ударце, жестоке контакте, удвајања и све што би на њега сручили противници и испоручивао је своју дозу поена. Трудио се да покрене екипу на све начине, чак и превише узимао ствари у своје руке, али као да нико није имао петљу да га испрати. У Истанбулу је израстао у лидера ове екипе, у Кини је имао намеру да игра растерећеније, али се поново нашао на горњој граници могућности. У последње две утакмице имао је по тридесет два и по минута у просеку, просечно убацивао 23,5 поена и једини имао довољно храбрости да нападне противника и проба да заиста направи разлику. Човек који заслужује апсолутно све похвале и ниједну критику. Ово је Богданова генерација.
НЕМАЊА БЈЕЛИЦА – Шта се десило с дугогодишњим понајбољим играчем Србије?! Ко је украо миљеника нације? Како је човек који је пленио самопоуздањем, хладнокрвним реакцијама, жељом и шампионским ставом изгубио је пут и нашао се у ситуацији да не може да буде користан за ову екипу? Да осећа енормни притисак и да га тај притисак прогута... Судећи по његовим искреним изјавама после Аргентине, чини се да и сам тражи одговоре на ова питања. Могуће је да му је циста на колену направила проблем и да је због тога остао без снаге, али чини се ипак да то није прави одговор, већ да ћемо исти морати да сачекамо. Стално је слао мешовите сигнале, у таквој форми одиграо је цео турнир. Против Филипина и Порторика као у најславнијим данима, да би против Италије и нарочито Шпаније нестао с лица земље. Ни меч против Аргентине није био много бољи. Мада је убацио 18 поена, остао је на свега 5/17 из игре, 3/10 за два и 2/7 за три, уз три изгубљене и седам ухваћених лопти. Сам је и признао да је апсолутно подбацио. Није личио ни на бледу сенку човека који је жарио и палио европским паркетима годинама, а и прошле сезоне у Сакраменту имао важну улогу... Велика штета за овог момка, јер је требало да буде узданица за цео шампионат.
ВЛАДИМИР ЛУЧИЋ – Упркос повреди која га је га је од терена одвојила током највећег дела припрема, успео је да пружи оно што се од њега тражило. Енергијом је знао да подигне екипу, дефанзивно врло добар, без трунке страха, док се на почетку у Фошану није превише отимао око лопте, свестан да ту ролу морају да поделе Богдановић, Јокић и Бјелица. А требало је! Када смо ушли у проблем и схватили да ни Бјелица, а ни Јокић против Шпанаца нису превише корисни у нападу, он је желео највише и извукао - најмање. Само један погодак из игре, али и одличних 6/7 са слободних бацања. Против Аргентине најбољи после Богдановића и Јокића, једини који је знао да држи одбрану од потпуног распада, фајтерски је улазио у сваки дуел, храбро и без устручавања. Само још да се више одважио у нападу, јер је у тој улози претње из другог плана блистао у Истанбулу пре две године.
МИРОСЛАВ РАДУЉИЦА – Радуљица је највише требало да буде психички фактор тима и продужена рука селектора Ђорђевића. Трудио се да буде глас разума у свлачионици као један од најискуснијих играча, али гледајући психолошко стање тима чини се да у томе није успео. Није му превише користило претходно искуство из Кине. Против Италије је унео смиреност у наше редове током оне климаве треће четвртине, реализовао је тада 12 од 13 слободних бацања и вратио Србију на прави колосек. У мечу са Шпанијом је такође мало покренуо екипу, мало повезао редове искуством, али није могао довољно да унапреди игру Србије. Против Аргентине практично неупотребљив, зато је одиграо само четири минута. Није добио праву улогу од селектора, знао је да ће морати да дели минутажу са још тројицом саиграча и једноставно то није био Радуљица каквог памтимо с Олимпијских игара или Мундобаскета у Шпанији. Као да му је нешто недостајало...
СТЕФАН БИРЧЕВИЋ – Што је било до њега, он је одрадио. Стефан Бирчевић просто није квалитетом на висинама саиграча. Мање окршаје одрадио је коректно, али већ против Шпаније се осетило да то није мегдан за њега. Не ремети мир у свлачионици, не прави проблеме, али руку на срце на највишем нивоу може да буде само играч задатка. Као можда и последњи играч у ротацији - без обзира на то што је номинално члан стартне петорке - кривица за неуспех свакако није на њему.
НИКОЛА ЈОКИЋ – Када све прође, спусти се завеса на Светски куп и почну клупске сезоне вероватно ће и даље остати неразјашњена мисао: "Да ли је селектор погрешио што Јокића није оставио на петици и око њега градио игру?" То је свих ових дана главна тема свих кошаркашких заљубљеника, не само у Србији. Учинило нам се у једном тренутку да систем са Јокићем као крилним центром може да функционише, али сада се види колико је то било неприродно. Франшизни играч Денвера јесте имао добар турнир, али дефинитивно ни делић улоге какву има у Колораду. Да ли је Ђорђевић требало да гради игру око њега? Можда и јесте, али када у тиму имате играче попут Богдановића, који је већ превалио толико великих такмичења и искристалисао се као лидер, Бјелицу препуног интернационалног искуства и тренерску филозофију која не иде у том смеру, то очигледно није било решење. Нервозу на страну, Јокић је против Аргентине одрадио свој посао заједно с Богдановићем, али је као и цео тим био потпуно неприметан у одбрани. Утисак је да су и противнички селектори баш њега таргетирали свесни да је Јокић на четворци дефанзивни проблем за Србију. Све скупа, није то било лоше, али ипак ће тек морати да научи да контролише емоције и како се играју оне најврелије утакмице...
НИКОЛА МИЛУТИНОВ – Играч о кога се Александар Ђорђевић можда и највише огрешио. Као један од најбољих центара Европе требало је да има већу минутажу и у овом тренутку није јасно зашто је против екипе која форсира пик'н'рол игру добио само три минута. Уосталом, могао је савршено да послужи као неко ко би затворио рекет и спречио промају која је константно дувала. Сваки пут играо је добро, а могао је можда више и боље да је тим имао вере у њега. Пошто није, догодила се она сцена у мечу против Порторика, када је јасно показао незадовољство јер га саиграчи игноришу у нападу. Против Шпаније је добио 20 минута и одиграо како треба. Вео мистерије стоји изнад центра из Новог Сада, али остаје утисак да је морао да добије већи простор, више минута, одговорнију улогу и да би он то поверење вратио још бољим партијама...
ВАСИЛИЈЕ МИЦИЋ – Све што би се написало о Васи Мицићу било би у овом тренутку сувишно. Из поштовања према њему и породичној трагедији коју је доживео, довољно је само: "Хвала ти, Васо".
МАРКО ГУДУРИЋ – Леворуком шутеру из Прибоја недостајало је оно што га је красило током времена у Црвеној звезди, а ту мислимо на преузимање одговорности и смиреност у кључним тренуцима. Потпуно ван шутерске форме (11/27 из игре, 7/20 за три), на моменте као да је био преплашен улоге коју је добио, као да су му се одузеле ноге и руке због важности овако великог такмичења. Када је убацио ону тројку на почетку четврте деонице против Аргентине за 70:68 и донео прво вођство Србији после много времена учинило се да ће повратити самопоуздање. Али прво је остао без поседа, да би затим промашио два шута када је већ све практично било решено... Требало је да буде идеална замена Богдановићу, уместо тога дошло се у ситуацију да ас Сакрамента мора да скупља додатне минуте како би Србија очувала шутерску оштрину. Ни близу игара из Фенербахчеа у последње две сезоне, када је шутирао тројке близу 50 одсто!
СТЕФАН ЈОВИЋ – Највећи проблем Стефана Јовића јесте што на све дефанзивне карактеристике којим га је мајка природа обдарила нема већи нападачки утицај. Као ни Лучић, није желео превише да се бави нападом као реализатор, већ углавном као неко ко креира шансе за друге. Није му ово први турнир где је водећи плејмејкер, али вероватно ни он није рачунао када се екипа још скупљала да ће поново бити тај, а поготово не да буде главни организатор тиму накрцаном звездама. Проблем је било и то што Јовић није шутер који ће хицима разбити противничку зону или га бар натерати да се одустане од дуплирања било Богдановића, било Јокића. Много нам је то недостајало против Шпаније и Аргентине. Опет, Јовић је свој део посла одрадио добро, можда је требало да покаже више у одбрани против Шпаније и Аргентине, односно Рикија Рубија и Факунда Кампаца као двојице главних такмаца, али је много снаге трошио због стања с Васом Мицићем. Носио је организациони део игре углавном сам. Сада се видело колико недостају Милош Теодосић и његови поени које лако измисли...
БОБАН МАРЈАНОВИЋ – Боби је жртва система. Једноставно, с њим је јако тешко играти кошарку савременог доба и сваки бржи центар, плејмејкер или бек га претрче без проблема. Премало је екипа данас које су стилом блиске његовим габаритима, али нико не може да му замери на томе. Одличан је посао урадио против Анголе и Порторика, где је висину ставио у функцију стицања што веће разлике у раној фази, али је у преосталим мечевима, нарочито против Италије, Шпаније и Аргентине, био неупотребљив. Не зато што нема квалитет, већ зато што се концепцијски није уклапао. Трпео је јаке батине од немоћних противника, а лопту није могао да добије јер је стално био удвајан у рекету. Штета што није могао да покаже више, али састави противника једноставно то нису дозвољавали...
СЕЛЕКТОР: АЛЕКСАНДАР ЂОРЂЕВИЋ – Можда смо шампиони припрема и прве фазе, али смо у две најбитније утакмице - подбацили. Баш како рече и селектор после Аргентине - први је кривац за такав расплет. Кошарка је данас сувише брза да би се водила четири класична центра и игра ослањала управо на простор испод коша. Истини за вољу, да се Милош Теодосић и Драган Милосављевић нису повредили сигурно и не би водио четворицу центара и то је више била последична одлука, пре него ли права идеја. Мораће да носи бреме тога да је погрешио са позицијом Николе Јокића и улогом Николе Милутинова, а највише од свега то што је у два најбитнија меча у Кини тактички био попут отворене књиге. Серђо Скариоло га је прочитао без проблема и одржао му час колективне одбране и тимске кошарке, док је Серхио Ернандез показао како заправо треба да игра колектив. Нејасно је како раније није могао да примети да Немања Бјелица трпи огроман притисак, односно да је екипа у психолошком расулу. Засигурно је имао другачије планове и концепцију у глави, али је накнадно морао да слаже коцкице и негде у међувремену изгубио конце. Такмичење које је требало да буде можда и врхунац његове досадашње селекторске каријере претворило се у његову најнижу тачку... Сада мора на све начине да раздрма екипу, пробуди је из ове летаргије и покуша да играче мотивише да се изборе за пето место, које ће вероватно гарантовати директан пласман на Олимпијске игре. На крају свега Александар Ђорђевић нас је - не заборавља се то - вратио у врх европске и светске кошарке, због чега му је цела нација захвална. Верујемо да је итекако способан за нове велике победе!
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар