Analiza - SP: Utisci o Srbiji, igračima i učinku...
Ko nam je ukrao Bjelicu? Da li je Milutinov morao da igra više? I šta smo naučili o Jokiću na četvorci? Nekoliko reči o momcima koji su se, to ne smemo da zaboravimo, bez pogovora odazvali pozivu selektora da predstavljaju Srbiju na Svetskom prvenstvu i provedu dva meseca s nacionalnim timom. . .
Košarka 11.09.2019 | 19:05Promena u plavu opremu nije vratila šampionski duh starih vremena, već možda i više podsetila na godine kada je državna zajednica posle Jugoslavije bila na marginama evropske i svetske košarke (EP 2003, 2005. i 2007, SP 2006, OI 2004...). Nije ova generacija bila toliko loša, ali nije ni dominirala kako je bilo zacrtano.
Ako je u satima po završetku argentinskog košarkaškog tanga u velelepnoj dvorani grada parkova i vrtova moguće razmišljati trezveno, onda bi utisak izgleda našeg tima na Svetskom kupu izgledao ovako - gotovo svi izuzev Bogdana Bogdanovića su igrali košarku ispod ličnog, klupskog i reprezentativnog renomea. Nemanja Bjelica je morao više i u njegovom glasu posle utakmice osetilo se iskreno kajanje i žal što je ostao nedorečen. Za Nikolu Milutinova je moralo da bude više minuta, dok je pitanje tačne pozicije Nikole Jokića tema o kojoj će se sigurno i narednih dana polemisati.
Ono što moramo da naglasimo na ovom mestu jeste činjenica koju rezultat ne menja: Srbija treba da bude ponosna na ove momke jer su se apsolutno svi koji su pozvani odazvali pozivu selektora Srbije da predstavljaju svoju zemlju na Svetskom prvenstvu. A ranije, setićemo se, često nije bilo tako. Voljni momenat, dakle, nije sporan, a iz ugla nekoga ko je od prvog dana priprema pratio treninge i utakmice nacionalnog tima, možemo da konstatujemo da od sredine jula, kada su se Orlovi okupili, taj voljni momenat nijednom, ni kod jednog igrača, nije doveden u pitanje. Iz neposredne blizine, jasno se videlo da je svih 12 igrača, uključujući i selektora, motivisano da u Kini uradi nešto veliko. Uostalom, naša reprezentacija je sve pripremne mečeve dobila, kao i one na startu Mundobasketa, i sve do Španije delovala kao tim koji će se prošetati do finala. Nešto je drugo pošlo naopako... Ali to je sport - nekada ni kvalitet, uz veliku motivaciju, nije dovoljan da se napravi rezultat. Mi ćemo u ovom tekstu pokušati da analiziramo pojedinačni učinak igrača i bar dobijemo naznaku gde se dogodio „kvar“ koji nas je probudio iz snova.
Krenimo redom...
MARKO SIMONOVIĆ – Novopečeni igrač Cedevite Olimpije našao se na konačnom spisku kako bi omogućio Vladimiru Lučiću da odmori, potom da svojim iskustvom pomogne u odbrambenom delu, pa tek onda pogodio neki šut iz drugog plana. Što se napada tiče, šuteve je mahom ostavljao svojim saigračima i nije se previše mešao u taj deo. Odbrambeno nije doneo željenu dimenziju, protiv jačih protivnika je jednostavno bio u energetskom zaostatku i nije mogao da uhvati igrački kontinuitet. Verovatno će ovo biti njegova poslednja reprezentativna obaveza u karijeri.
BOGDAN BOGDANOVIĆ – Jedini igrač koji je nosio Srbiju od prvog dana! Ponašao se u skladu s očekivanjima, kapa dole zbog tereta koji je izneo na svojim leđima. Ali nije mogao sam! Ni Nikola Jokić ni Nemanja Bjelica, a ni ostali saigrači nisu mu olakšali posao. Izgarao je koliko je mogao, trpeo jake udarce, žestoke kontakte, udvajanja i sve što bi na njega sručili protivnici i isporučivao je svoju dozu poena. Trudio se da pokrene ekipu na sve načine, čak i previše uzimao stvari u svoje ruke, ali kao da niko nije imao petlju da ga isprati. U Istanbulu je izrastao u lidera ove ekipe, u Kini je imao nameru da igra rasterećenije, ali se ponovo našao na gornjoj granici mogućnosti. U poslednje dve utakmice imao je po trideset dva i po minuta u proseku, prosečno ubacivao 23,5 poena i jedini imao dovoljno hrabrosti da napadne protivnika i proba da zaista napravi razliku. Čovek koji zaslužuje apsolutno sve pohvale i nijednu kritiku. Ovo je Bogdanova generacija.
NEMANJA BJELICA – Šta se desilo s dugogodišnjim ponajboljim igračem Srbije?! Ko je ukrao miljenika nacije? Kako je čovek koji je plenio samopouzdanjem, hladnokrvnim reakcijama, željom i šampionskim stavom izgubio je put i našao se u situaciji da ne može da bude koristan za ovu ekipu? Da oseća enormni pritisak i da ga taj pritisak proguta... Sudeći po njegovim iskrenim izjavama posle Argentine, čini se da i sam traži odgovore na ova pitanja. Moguće je da mu je cista na kolenu napravila problem i da je zbog toga ostao bez snage, ali čini se ipak da to nije pravi odgovor, već da ćemo isti morati da sačekamo. Stalno je slao mešovite signale, u takvoj formi odigrao je ceo turnir. Protiv Filipina i Portorika kao u najslavnijim danima, da bi protiv Italije i naročito Španije nestao s lica zemlje. Ni meč protiv Argentine nije bio mnogo bolji. Mada je ubacio 18 poena, ostao je na svega 5/17 iz igre, 3/10 za dva i 2/7 za tri, uz tri izgubljene i sedam uhvaćenih lopti. Sam je i priznao da je apsolutno podbacio. Nije ličio ni na bledu senku čoveka koji je žario i palio evropskim parketima godinama, a i prošle sezone u Sakramentu imao važnu ulogu... Velika šteta za ovog momka, jer je trebalo da bude uzdanica za ceo šampionat.
VLADIMIR LUČIĆ – Uprkos povredi koja ga je ga je od terena odvojila tokom najvećeg dela priprema, uspeo je da pruži ono što se od njega tražilo. Energijom je znao da podigne ekipu, defanzivno vrlo dobar, bez trunke straha, dok se na početku u Fošanu nije previše otimao oko lopte, svestan da tu rolu moraju da podele Bogdanović, Jokić i Bjelica. A trebalo je! Kada smo ušli u problem i shvatili da ni Bjelica, a ni Jokić protiv Španaca nisu previše korisni u napadu, on je želeo najviše i izvukao - najmanje. Samo jedan pogodak iz igre, ali i odličnih 6/7 sa slobodnih bacanja. Protiv Argentine najbolji posle Bogdanovića i Jokića, jedini koji je znao da drži odbranu od potpunog raspada, fajterski je ulazio u svaki duel, hrabro i bez ustručavanja. Samo još da se više odvažio u napadu, jer je u toj ulozi pretnje iz drugog plana blistao u Istanbulu pre dve godine.
MIROSLAV RADULJICA – Raduljica je najviše trebalo da bude psihički faktor tima i produžena ruka selektora Đorđevića. Trudio se da bude glas razuma u svlačionici kao jedan od najiskusnijih igrača, ali gledajući psihološko stanje tima čini se da u tome nije uspeo. Nije mu previše koristilo prethodno iskustvo iz Kine. Protiv Italije je uneo smirenost u naše redove tokom one klimave treće četvrtine, realizovao je tada 12 od 13 slobodnih bacanja i vratio Srbiju na pravi kolosek. U meču sa Španijom je takođe malo pokrenuo ekipu, malo povezao redove iskustvom, ali nije mogao dovoljno da unapredi igru Srbije. Protiv Argentine praktično neupotrebljiv, zato je odigrao samo četiri minuta. Nije dobio pravu ulogu od selektora, znao je da će morati da deli minutažu sa još trojicom saigrača i jednostavno to nije bio Raduljica kakvog pamtimo s Olimpijskih igara ili Mundobasketa u Španiji. Kao da mu je nešto nedostajalo...
STEFAN BIRČEVIĆ – Što je bilo do njega, on je odradio. Stefan Birčević prosto nije kvalitetom na visinama saigrača. Manje okršaje odradio je korektno, ali već protiv Španije se osetilo da to nije megdan za njega. Ne remeti mir u svlačionici, ne pravi probleme, ali ruku na srce na najvišem nivou može da bude samo igrač zadatka. Kao možda i poslednji igrač u rotaciji - bez obzira na to što je nominalno član startne petorke - krivica za neuspeh svakako nije na njemu.
NIKOLA JOKIĆ – Kada sve prođe, spusti se zavesa na Svetski kup i počnu klupske sezone verovatno će i dalje ostati nerazjašnjena misao: "Da li je selektor pogrešio što Jokića nije ostavio na petici i oko njega gradio igru?" To je svih ovih dana glavna tema svih košarkaških zaljubljenika, ne samo u Srbiji. Učinilo nam se u jednom trenutku da sistem sa Jokićem kao krilnim centrom može da funkcioniše, ali sada se vidi koliko je to bilo neprirodno. Franšizni igrač Denvera jeste imao dobar turnir, ali definitivno ni delić uloge kakvu ima u Koloradu. Da li je Đorđević trebalo da gradi igru oko njega? Možda i jeste, ali kada u timu imate igrače poput Bogdanovića, koji je već prevalio toliko velikih takmičenja i iskristalisao se kao lider, Bjelicu prepunog internacionalnog iskustva i trenersku filozofiju koja ne ide u tom smeru, to očigledno nije bilo rešenje. Nervozu na stranu, Jokić je protiv Argentine odradio svoj posao zajedno s Bogdanovićem, ali je kao i ceo tim bio potpuno neprimetan u odbrani. Utisak je da su i protivnički selektori baš njega targetirali svesni da je Jokić na četvorci defanzivni problem za Srbiju. Sve skupa, nije to bilo loše, ali ipak će tek morati da nauči da kontroliše emocije i kako se igraju one najvrelije utakmice...
NIKOLA MILUTINOV – Igrač o koga se Aleksandar Đorđević možda i najviše ogrešio. Kao jedan od najboljih centara Evrope trebalo je da ima veću minutažu i u ovom trenutku nije jasno zašto je protiv ekipe koja forsira pik'n'rol igru dobio samo tri minuta. Uostalom, mogao je savršeno da posluži kao neko ko bi zatvorio reket i sprečio promaju koja je konstantno duvala. Svaki put igrao je dobro, a mogao je možda više i bolje da je tim imao vere u njega. Pošto nije, dogodila se ona scena u meču protiv Portorika, kada je jasno pokazao nezadovoljstvo jer ga saigrači ignorišu u napadu. Protiv Španije je dobio 20 minuta i odigrao kako treba. Veo misterije stoji iznad centra iz Novog Sada, ali ostaje utisak da je morao da dobije veći prostor, više minuta, odgovorniju ulogu i da bi on to poverenje vratio još boljim partijama...
VASILIJE MICIĆ – Sve što bi se napisalo o Vasi Miciću bilo bi u ovom trenutku suvišno. Iz poštovanja prema njemu i porodičnoj tragediji koju je doživeo, dovoljno je samo: "Hvala ti, Vaso".
MARKO GUDURIĆ – Levorukom šuteru iz Priboja nedostajalo je ono što ga je krasilo tokom vremena u Crvenoj zvezdi, a tu mislimo na preuzimanje odgovornosti i smirenost u ključnim trenucima. Potpuno van šuterske forme (11/27 iz igre, 7/20 za tri), na momente kao da je bio preplašen uloge koju je dobio, kao da su mu se oduzele noge i ruke zbog važnosti ovako velikog takmičenja. Kada je ubacio onu trojku na početku četvrte deonice protiv Argentine za 70:68 i doneo prvo vođstvo Srbiji posle mnogo vremena učinilo se da će povratiti samopouzdanje. Ali prvo je ostao bez poseda, da bi zatim promašio dva šuta kada je već sve praktično bilo rešeno... Trebalo je da bude idealna zamena Bogdanoviću, umesto toga došlo se u situaciju da as Sakramenta mora da skuplja dodatne minute kako bi Srbija očuvala šutersku oštrinu. Ni blizu igara iz Fenerbahčea u poslednje dve sezone, kada je šutirao trojke blizu 50 odsto!
STEFAN JOVIĆ – Najveći problem Stefana Jovića jeste što na sve defanzivne karakteristike kojim ga je majka priroda obdarila nema veći napadački uticaj. Kao ni Lučić, nije želeo previše da se bavi napadom kao realizator, već uglavnom kao neko ko kreira šanse za druge. Nije mu ovo prvi turnir gde je vodeći plejmejker, ali verovatno ni on nije računao kada se ekipa još skupljala da će ponovo biti taj, a pogotovo ne da bude glavni organizator timu nakrcanom zvezdama. Problem je bilo i to što Jović nije šuter koji će hicima razbiti protivničku zonu ili ga bar naterati da se odustane od dupliranja bilo Bogdanovića, bilo Jokića. Mnogo nam je to nedostajalo protiv Španije i Argentine. Opet, Jović je svoj deo posla odradio dobro, možda je trebalo da pokaže više u odbrani protiv Španije i Argentine, odnosno Rikija Rubija i Fakunda Kampaca kao dvojice glavnih takmaca, ali je mnogo snage trošio zbog stanja s Vasom Micićem. Nosio je organizacioni deo igre uglavnom sam. Sada se videlo koliko nedostaju Miloš Teodosić i njegovi poeni koje lako izmisli...
BOBAN MARJANOVIĆ – Bobi je žrtva sistema. Jednostavno, s njim je jako teško igrati košarku savremenog doba i svaki brži centar, plejmejker ili bek ga pretrče bez problema. Premalo je ekipa danas koje su stilom bliske njegovim gabaritima, ali niko ne može da mu zameri na tome. Odličan je posao uradio protiv Angole i Portorika, gde je visinu stavio u funkciju sticanja što veće razlike u ranoj fazi, ali je u preostalim mečevima, naročito protiv Italije, Španije i Argentine, bio neupotrebljiv. Ne zato što nema kvalitet, već zato što se koncepcijski nije uklapao. Trpeo je jake batine od nemoćnih protivnika, a loptu nije mogao da dobije jer je stalno bio udvajan u reketu. Šteta što nije mogao da pokaže više, ali sastavi protivnika jednostavno to nisu dozvoljavali...
SELEKTOR: ALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ – Možda smo šampioni priprema i prve faze, ali smo u dve najbitnije utakmice - podbacili. Baš kako reče i selektor posle Argentine - prvi je krivac za takav rasplet. Košarka je danas suviše brza da bi se vodila četiri klasična centra i igra oslanjala upravo na prostor ispod koša. Istini za volju, da se Miloš Teodosić i Dragan Milosavljević nisu povredili sigurno i ne bi vodio četvoricu centara i to je više bila posledična odluka, pre nego li prava ideja. Moraće da nosi breme toga da je pogrešio sa pozicijom Nikole Jokića i ulogom Nikole Milutinova, a najviše od svega to što je u dva najbitnija meča u Kini taktički bio poput otvorene knjige. Serđo Skariolo ga je pročitao bez problema i održao mu čas kolektivne odbrane i timske košarke, dok je Serhio Ernandez pokazao kako zapravo treba da igra kolektiv. Nejasno je kako ranije nije mogao da primeti da Nemanja Bjelica trpi ogroman pritisak, odnosno da je ekipa u psihološkom rasulu. Zasigurno je imao drugačije planove i koncepciju u glavi, ali je naknadno morao da slaže kockice i negde u međuvremenu izgubio konce. Takmičenje koje je trebalo da bude možda i vrhunac njegove dosadašnje selektorske karijere pretvorilo se u njegovu najnižu tačku... Sada mora na sve načine da razdrma ekipu, probudi je iz ove letargije i pokuša da igrače motiviše da se izbore za peto mesto, koje će verovatno garantovati direktan plasman na Olimpijske igre. Na kraju svega Aleksandar Đorđević nas je - ne zaboravlja se to - vratio u vrh evropske i svetske košarke, zbog čega mu je cela nacija zahvalna. Verujemo da je itekako sposoban za nove velike pobede!
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar