Прича: Осим Богдана, српски шутери дебело подбацили!

Србију ухватио “Месијевски синдром“! Наша селекција, ма како се она звала, некада је била крцата врсним стрелцима, или бар играчима у чијим венама тече ледена крв. Сада је реалност, нажалост, потпуно другачија. . .

Кошарка 11.09.2019 | 22:15 Када је свануло јутро после после демолирања Филипина, Александар Ђорђевић изговорио је следеће речи:

“Доста смо водили рачуна баш о шуту, јер мислимо да је то кључ на овом првенству“.

Тешко да је тада селектор могао да претпостави колико ће заправо та изговорена реченица одјекивати у главама свих који су бар једном погледали утакмицу Србије на овогодишњем Светском купу у Кини. Од шута као на игрици и податка да су само Мирослав Радуљица и Стефан Бирчевић били на испод 50 одсто прецизности из игре, дошло се у ситуацију да Србија осим Богдана Богдановића нема апсолутно ниједну валидну шутерску опцију на паркету у мечевима који су разоткрили све недостатке у игри и оголиле истину о тиму нестварне играчке ширине. Бар је тако изгледало на папиру...

Показало се још једном колико статистика у правом тренутку може да створи тотално погрешну слику. Док је свака трезвено изнета анализа указивала на то да би утакмице против, објективно, слабијих ривала требало да послуже као полигон за лакши улазак у такмичарску форму, на крају се испоставило да су играчи сву муницију потрошило управо на небитним противницима.

Како је екипа дошла у ситуацију да јој хаубице остану без муниције? Где се изгубила она типична српска храброст у пресудним тренуцима? Српски извештачи у Кини свих претходних дана имали су прилику да виде исту слику на тренинзима Србије - завршне тактове рада и шутерске комбинације где се провлачило мишљење да играчи заиста много времена троше како би до савршенства подесили нишанске справе и натемпирали форму за реалне ситуације на паркету. Током припремних утакмица такође се доста пажње обраћало на шут с дистанце, који се у међувремену искристалисао као легитимно оружје Србије. Али уигравање за велико такмичење и сама борба за медаље два су потпуно различита универзума. 

Шта је српским кошаркашима недостајало како би сечива била потпуно бритка? Самопоуздање? Мотивација? Жеља? Чињенице говоре више од свега, а то је да је Србију захватио својеврсни “Месијевски синдом“, односно да се у једном тренутку очекивало да Богдан Богдановић уради и више од онога што већ јесте. А, писали смо о томе, направио је заиста много. Таква је годинама ситуација у аргентинској фудбалској селекцији. Док Лионел Меси газдује тереном, све суперзвезде око њега чекају баш њега да извуче трик из рукава и пресуди сваком такмацу. Тако је Богдан изгубио подршку саиграча, недовољно одлучних да покушају да се истакну. Чак и када би нешто пробали, обично би се завршило неповољно... Да, имао је Николу Јокића, али ни најбољи центар света није могао да надокнади толики јаз у тиму. 

Марко Гудурић је са свега 35 одсто погодака ван линије 6,75 метара (7/20) и тек седам покушаја за два поена! Владимир Лучић је енергијом брзо надокнадио дане изгубљене на терапије, али у шест утакмица остао без поготка са дистанце (0/8). Стефан Јовић је срећу окушао 14 пута, остао на само четири реализације, док је Немања Бјелица после задивљујућег уласка у првенство изгубио петљу и 2/11 за три поена у окршајима с Аргентином и Шпанијом, плус још 1/4 против Италије. Укупно је у три најбитнија меча скупио тек 7/31 из игре! Подсетимо, његова улога у Кингсима је таква да шири противничке одбране и као “стреч“ четворка пали мрежицу управо далекометним погоцима, што је прошле сезоне периодично радио готово беспрекорно.

А Богдан Богдановић? Он је и поред свега, свих специјала и фокусираних одбрана искључиво на њему у дану после аргентинске несреће остао на 21/40 за три поена (52,5%) и укупно 40/74 из игре (54,1%). Ас Сакрамента је просто тај ментални склоп, шампионски. Воли да се такмичи с једнакима и бољима од себе, а недавно је објаснио процес намештања шутерске руке и да тај процес захтева много улагања у себе, времена, стрпљења и погодака у низу... Између 1000 и 1800! Или све до момента док
му људи из тима не скрену пажњу да га пун аутобус чека испред дворане.

“Знаш како, лично себи волим да поставим одређене задатке и то радим док не испуним све. То је ствар личног задовољства, волим да будем срећан и задовољан када завршим тренинг. То је ствар рутине. Не гледам да ли остајем последњи, нити се мерим с неким. Ако завршим вежбу брзо, можда задам себи још један задатак и онда идем, али волим да останем, волим да шутнем. То је оно у чему уживам. Ништа се не дешава преко ноћи. Мотивација ми никада није проблем. Сви ми имамо дане када дођеш и једноставно ти се не тренира. Али, ти се већ увече, или ујутру осећаш лоше због тога и аутоматски одреагујеш. Наравно, под условом да волиш то што радиш“, изјавио је Богдановић и додао:

“У каријери сам промашио много великих шутева, али их и погодио. Уопште не размишљам о томе колико сам пута дао, а колико промашио. Мени то све креће из тренинга. Сваку ситуацију покушам да замислим на паркету док радим, погађам и промашујем на тренингу. Једно је утакмица, некада ће ући, некада не. Увек кажем себи да не треба да размишљам о прошлости и шта се догодило. Чак и када сам погађао, никада се нисам враћао назад јер сам знао да ме ускоро чека та наредна утакмица, да ту може да те сачека оно најгоре... Спремам сам на сваку ситуацију, дешавало ми се много тога и у клубовима и у репрезентацији. Имаш и утакмица које нису тако велике и слабије противнике, али ти као спортиста сваку ситуацију схватиш најозбиљније. Када се такмичиш никада не желиш да изгубиш и нико не промашује намерно, да се разумемо, то је сулудо. Та финала против Амера смо губили у уводних 15-20 минута и онда је много тешко играти даље“.

Због свог менталног склопа, свега што је изнео практично сам кроз цео овај турнир, Олимпијске игре у Рију, Мундобаскет 2014, те али и Евробаскет 2015. и 2017, када је заправо и израстао у лидера ове генерације, Богдан Богдановић заслужује само поштовање и захвалност. Прошла су времена када су се људи хватали за онај шут против Литваније или промашени продужетак с Америма. Надокнадио је он то, већ неколико пута! 

Наша селекција, ма како се она звала, некада је била накрцана врсним стрелцима, или бар играчима у чијим венама тече ледена крв. Нису се плашили никога и ниједне ситуације, што је некада правило велику разлику.

Сада је реалност, нажалост, изгледа потпуно другачија...

Извор: моззартспорт

Фото: МН Пресс, ФИБА Баскетбалл