Priča: Osim Bogdana, srpski šuteri debelo podbacili!
Srbiju uhvatio “Mesijevski sindrom“! Naša selekcija, ma kako se ona zvala, nekada je bila krcata vrsnim strelcima, ili bar igračima u čijim venama teče ledena krv. Sada je realnost, nažalost, potpuno drugačija. . .
Košarka 11.09.2019 | 22:15“Dosta smo vodili računa baš o šutu, jer mislimo da je to ključ na ovom prvenstvu“.
Teško da je tada selektor mogao da pretpostavi koliko će zapravo ta izgovorena rečenica odjekivati u glavama svih koji su bar jednom pogledali utakmicu Srbije na ovogodišnjem Svetskom kupu u Kini. Od šuta kao na igrici i podatka da su samo Miroslav Raduljica i Stefan Birčević bili na ispod 50 odsto preciznosti iz igre, došlo se u situaciju da Srbija osim Bogdana Bogdanovića nema apsolutno nijednu validnu šutersku opciju na parketu u mečevima koji su razotkrili sve nedostatke u igri i ogolile istinu o timu nestvarne igračke širine. Bar je tako izgledalo na papiru...
Pokazalo se još jednom koliko statistika u pravom trenutku može da stvori totalno pogrešnu sliku. Dok je svaka trezveno izneta analiza ukazivala na to da bi utakmice protiv, objektivno, slabijih rivala trebalo da posluže kao poligon za lakši ulazak u takmičarsku formu, na kraju se ispostavilo da su igrači svu municiju potrošilo upravo na nebitnim protivnicima.
Kako je ekipa došla u situaciju da joj haubice ostanu bez municije? Gde se izgubila ona tipična srpska hrabrost u presudnim trenucima? Srpski izveštači u Kini svih prethodnih dana imali su priliku da vide istu sliku na treninzima Srbije - završne taktove rada i šuterske kombinacije gde se provlačilo mišljenje da igrači zaista mnogo vremena troše kako bi do savršenstva podesili nišanske sprave i natempirali formu za realne situacije na parketu. Tokom pripremnih utakmica takođe se dosta pažnje obraćalo na šut s distance, koji se u međuvremenu iskristalisao kao legitimno oružje Srbije. Ali uigravanje za veliko takmičenje i sama borba za medalje dva su potpuno različita univerzuma.
Šta je srpskim košarkašima nedostajalo kako bi sečiva bila potpuno britka? Samopouzdanje? Motivacija? Želja? Činjenice govore više od svega, a to je da je Srbiju zahvatio svojevrsni “Mesijevski sindom“, odnosno da se u jednom trenutku očekivalo da Bogdan Bogdanović uradi i više od onoga što već jeste. A, pisali smo o tome, napravio je zaista mnogo. Takva je godinama situacija u argentinskoj fudbalskoj selekciji. Dok Lionel Mesi gazduje terenom, sve superzvezde oko njega čekaju baš njega da izvuče trik iz rukava i presudi svakom takmacu. Tako je Bogdan izgubio podršku saigrača, nedovoljno odlučnih da pokušaju da se istaknu. Čak i kada bi nešto probali, obično bi se završilo nepovoljno... Da, imao je Nikolu Jokića, ali ni najbolji centar sveta nije mogao da nadoknadi toliki jaz u timu.
Marko Gudurić je sa svega 35 odsto pogodaka van linije 6,75 metara (7/20) i tek sedam pokušaja za dva poena! Vladimir Lučić je energijom brzo nadoknadio dane izgubljene na terapije, ali u šest utakmica ostao bez pogotka sa distance (0/8). Stefan Jović je sreću okušao 14 puta, ostao na samo četiri realizacije, dok je Nemanja Bjelica posle zadivljujućeg ulaska u prvenstvo izgubio petlju i 2/11 za tri poena u okršajima s Argentinom i Španijom, plus još 1/4 protiv Italije. Ukupno je u tri najbitnija meča skupio tek 7/31 iz igre! Podsetimo, njegova uloga u Kingsima je takva da širi protivničke odbrane i kao “streč“ četvorka pali mrežicu upravo dalekometnim pogocima, što je prošle sezone periodično radio gotovo besprekorno.
A Bogdan Bogdanović? On je i pored svega, svih specijala i fokusiranih odbrana isključivo na njemu u danu posle argentinske nesreće ostao na 21/40 za tri poena (52,5%) i ukupno 40/74 iz igre (54,1%). As Sakramenta je prosto taj mentalni sklop, šampionski. Voli da se takmiči s jednakima i boljima od sebe, a nedavno je objasnio proces nameštanja šuterske ruke i da taj proces zahteva mnogo ulaganja u sebe, vremena, strpljenja i pogodaka u nizu... Između 1000 i 1800! Ili sve do momenta dok
mu ljudi iz tima ne skrenu pažnju da ga pun autobus čeka ispred dvorane.
“Znaš kako, lično sebi volim da postavim određene zadatke i to radim dok ne ispunim sve. To je stvar ličnog zadovoljstva, volim da budem srećan i zadovoljan kada završim trening. To je stvar rutine. Ne gledam da li ostajem poslednji, niti se merim s nekim. Ako završim vežbu brzo, možda zadam sebi još jedan zadatak i onda idem, ali volim da ostanem, volim da šutnem. To je ono u čemu uživam. Ništa se ne dešava preko noći. Motivacija mi nikada nije problem. Svi mi imamo dane kada dođeš i jednostavno ti se ne trenira. Ali, ti se već uveče, ili ujutru osećaš loše zbog toga i automatski odreaguješ. Naravno, pod uslovom da voliš to što radiš“, izjavio je Bogdanović i dodao:
“U karijeri sam promašio mnogo velikih šuteva, ali ih i pogodio. Uopšte ne razmišljam o tome koliko sam puta dao, a koliko promašio. Meni to sve kreće iz treninga. Svaku situaciju pokušam da zamislim na parketu dok radim, pogađam i promašujem na treningu. Jedno je utakmica, nekada će ući, nekada ne. Uvek kažem sebi da ne treba da razmišljam o prošlosti i šta se dogodilo. Čak i kada sam pogađao, nikada se nisam vraćao nazad jer sam znao da me uskoro čeka ta naredna utakmica, da tu može da te sačeka ono najgore... Spremam sam na svaku situaciju, dešavalo mi se mnogo toga i u klubovima i u reprezentaciji. Imaš i utakmica koje nisu tako velike i slabije protivnike, ali ti kao sportista svaku situaciju shvatiš najozbiljnije. Kada se takmičiš nikada ne želiš da izgubiš i niko ne promašuje namerno, da se razumemo, to je suludo. Ta finala protiv Amera smo gubili u uvodnih 15-20 minuta i onda je mnogo teško igrati dalje“.
Zbog svog mentalnog sklopa, svega što je izneo praktično sam kroz ceo ovaj turnir, Olimpijske igre u Riju, Mundobasket 2014, te ali i Evrobasket 2015. i 2017, kada je zapravo i izrastao u lidera ove generacije, Bogdan Bogdanović zaslužuje samo poštovanje i zahvalnost. Prošla su vremena kada su se ljudi hvatali za onaj šut protiv Litvanije ili promašeni produžetak s Amerima. Nadoknadio je on to, već nekoliko puta!
Naša selekcija, ma kako se ona zvala, nekada je bila nakrcana vrsnim strelcima, ili bar igračima u čijim venama teče ledena krv. Nisu se plašili nikoga i nijedne situacije, što je nekada pravilo veliku razliku.
Sada je realnost, nažalost, izgleda potpuno drugačija...
Izvor: mozzartsport
Foto: MN Press, FIBA Basketball
Komentari / 0
Ostavite komentar