Анализа: Шта ће бити са српском женском одбојком?

Прети нам потоп после ове генерације ако се нешто не промени. . . ! Легендарни капитен Весна Читаковић Ђуришић апелује да је пет до 12 и да неке ствари морају хитно да се мењају.

Остали спортови 10.09.2019 | 23:10 Сада је лепо. Опијеност од новог злата ће трајати још који дан. А онда ће опет бити заборављене до следећег злата... И креће омиљени српски спорт: спавање на ловорикама. 

Српске одбојкашице су још једном задивиле Европу и свет, одбрадовале наше навијаче, донеле трећу велику титулу за три године, пету медаљу за пет година. Генерација каква још није виђена у нашем женском спорту наставља да помера границе. Већ је са балкона обећала напад и на олимпијско злато следећег лета које им једино фали. Евентуалним освајањем злата у Токију, затвориле би круг као једна од најуспешнијих династија у историји овог спорта.

Али шта нас чека после тога? 

О садашњости и будућности српске женске одбојке смо причали са Весном Читаковић Ђуришић, капитеном оне генерације са СП из 2006. због које се Србија заљубила у одбојкашице. Та генерација је освојила прву медаљу за српску женску одбојку и показала пут којим данас газе изабранице Зорана Терзића. Због Весне, Ање, Иване, Брижитке, Сузане су се тада одбојку заволеле и почеле да тренирају девојчице Бранкица, Тијана, Милена, Стефана, Бианка... 

Весна Читаковић је била лидер те генерације. Данас је један од најватренијих навијача младих наследница. И обожава их! 

“Ово што оне раде је нешто невероватно и свака им част. Оне праве ствари које није нико никад пре њих. Нереалне су. Следеће године је Токио, за две године је ЕП у Београду. Ту можемо да очекујемо репрезентацију у најјачем саставу ако све буде како треба и нове медаље.

Чак можда и јачу Србију него на овом ЕП?

“Пазите, и машина се некад поквари, а камоли тело. Ово је нехумано какав је календар одбојкашких такмичења, што клупских, што репрезентативних. Најбоље да се појави сад неко, па да покуша да осуђује Милену Рашић што је после 10 година затражила одмор од репрезентације. Људи, то је њено легитмно право. Играла је са повредама, ниједно окупљање није пропустила, жртвовала свако лето, донела нам толико успеха. Једноставно, дођете до тачке када више не можете да издржите. Морала је да се посвети здрављу и опорави се јер на пола форме не одговара ни репрезентацији, ни клубу”.

Одбојкашки календар је тренутно тежи од било којег из неког другог спорта. Клупска и репрезентативна одбојка, односно ЦЕВ и ФиВБ немају никаквог разумевања за спортсите.

“Превише је такмичења. Само овог лета су имале Лигу нација, квалификациони турнир за Олимпијске Игре, сада Европско првенство и ево већ за који дан иду на Светски куп. И одмах после тога креће клупска сезона. То је претеривање преко сваке границе. Али име Србија ти не дозвољава да се појавиш на било којем такмичењу у неком безвезном саставу. А опет, мораш да одмориш неке играчице. Терза то покушава и стварно више не знам како успева. Он је неки маг, немам друго објашњење. Селектор и стручни шта се заиста труде колико могу их што боље спреме играчице и сачувају их за битна такмичења, али то некад једноставно није могуће”.

Оно што Весну више брине од калнадар је будућност српске одбојке после ОИ уТокију и ЕП-а у Београду 2021. године.

“Страх ме шта ће бити после тога. Чини ми се да нам следи велика празнина. Плашим се сценарија Пољске која је харала Европом са генерацијом Глинке и осталих, а данас је нема нигде, осим овог случајног полуфинала захваљујући таквом жребу. Шта ако Тијана једног дана каже да не може, ако Бранкица затражи предах, Маја је при крају, шта ако откаже било који од средњака... Шта ако се, не дај боже, неко повреди. Ова медаља крије све тренутне проблеме. Али се бојим да ће доћи дан када ћемо се пробудити из овог дивног сна. Можда већ после Београда 2021. године како ствари стоје. Да би се очувала женска одбојка у Србији и одржао континуитет, нама је хитно потребан бољи рад са млађим категоријама.

Шта се дешава у млађим категоријама?

“Као бивша репрезентативка, капитен, а касније и спортски радник, могу слободно да кажем да смо у великом проблему што се тиче млађих категорија. Раније су наше млађе селекције скоро увек доносиле по неку медаљу, а последње три године не постојимо на мапи одбојке. Чак ни Балканијаде више редовно не узимамо као раније. Јуниорке су нам се на Светском првенству бориле за онај пласман на дну… А то је генерација која би ускоро требало да се намеће Терзићу за позив у сениорски тим. Сви из Савеза и тренери треба добро да се замисле. Да се види ко, шта и како ради. Ово што сам ја видела баш не ваља. Морамо се пробудити и направити конкретне кораке да одбојка остане најмасовнији спорт међу девојчицама као до сада”.  

Теорија да су резултати у млађим категоријама небитна ствар, већ да је то процес стварања играча, овде не пије воду.

“Има много талената, али нису у стању да дођу до јуниорске. Имамо случајеве да тренер неће да зове девојчицу у репрезентацију, јер она неће да дође у клуб у којем он ради. Па не може десет репрезентативки да долази из једног клуба, да резултати буду катастрофа и да се то тако наставља. То значи да та прича не ваља. Значи да се у том клубу не ради добро. Са одбојкашицама раде тренери који немају ниједан успех у репрезентацији, ниједног створеног играча. Ово причам као неко ко је у овом спорту оставио душу, срце, поштење и не могу да гледам како се урушава нешто што је стварано”.

А девојчица које желе да тренирају одбојку је све више и више захваљујући овој актуелној генерацији која их анимира. Како то искористити?

“Одбојка се никад није играла масовније, али проблем је рад са децом. Последњи играч који је ушао из наше лиге у А репрезентацију је Катарина Лазовић. Она је освојила злато са овом генерацијом, али је само статирала тамо и питање је да ли може да игра на овом нивоу и замени Тијану, Бранкицу, Бианку…”.  

Шта је са лигом? Сваки од три клуба која су изборила учешће у еврокуповима су отказала учешће.

“Лига нам је све гора и гора. Јесте млада, али то не значи да не треба да играмо одбојку. Истина је тужна. Нико нема пара.  Клубови се боре како знају и умеју да обезбеде услове, али не могу. Углавном успеју да обезбеде да се тренира у топлом, превоз на утакмице и неку стипендијицу. И то је то. За више нема. Тешко је било и раније, али смо се трудили, борили, правили играче. Данас људи из клубова дижу руке. Зашто не пробамо као Италијани који у својој лиги имају Клуб Италија? То је клуб који је основао ОС Италије с намером да развија младе играчице. Тако јуниорска репрезентација Италије кроз Клуб Италију има мечеве у сениорској конкуренцији. Кроз тај клуб им је прошла већина репрезентативки попут Егону, Малинове и осталих... Хајде да и ми направимо такав клуб, да он буде под контролом ОС Србије”.

Где су људи који су стварали твоју и ову данашњу генерацију?

“Нема их у нашој одбојци. Њима се није придавала пажња, нисмо их слушали, наградили и отишли су вани трбухом за крухом да неким другим земљама стварају одбојкашице”.  

Свака критика се код нас доживљава као напад на нечију функцију и позицију. Поготово није популарно критиковати у временима славља. Какав је твој мотив да забрињаваш јавност сада када се чини да је све мед и млеко?

“Нисам члан никакве странке, никакве позиције или опозиције. Мада волела бих и имала шта да кажем Вучићу о стању у нашој одбојци. Нисам ни за Гајића, ни за Вању Грбића. Не интересују ме ни власт, ни функције. Не желим да ме повезују ни са каквим политикама или фракцијама. Ово причам као  као бивши капитен и неко ко је цео живот провео у одбојци. И даље ћу долазити на одбојку, ићи на утакмице, навијати за наше. Без обзира ко је председник државе, а ко Савеза. Само ме одбојка занима. Не желим да се вратимо тамо где смо били пре 15 година. Знам добро шта значе претквалификације за квалиифкације. Не желим то ниједној нашој генерацији. Ми смо тада ишли тим тежим путем, утабали ту стазу и дај да је се држимо”.

Ипак, и поред свих успеха које ова генерација прави, у неким стварима се и даље није много одмакло за ових петнаестак година откако је твоја генерација освојила прву медаљу.

“Погледајте само ово тек завршено првенство. Ниједну одбојкашку рекламу нисте видели на телевизији. Светске и европске шампионке у најјачем женском колективном спорту нису никоме занимљиве да сниме рекламу?! Последњу рекламу је урадио ВИП пре не знам колико година… А кошаркаши искачу из паштете, не знају више ни они за кога су снимили рекламе. У реду, нека снимају, свака част. Али да ли је могуће да баш нико у Србији не жели да сними рекламу са овима златним девојкама”?

Весна наставља даље са третманом који женска одбојка има у српској јавности…

“Колико најава утакмица сте видели по медијима, џинглова по телевизијама? Ни у једном граду у Србији се нико није сетио да макар негде организује гледање финалне утакмице. За генерацију која ниже медаље, која трећу годину заредом осваја злато?! То никоме није занимљиво, а јесте да се слика када се освоји злато. На финалу у Анкари разни “пријатељи и гости” обучени у опрему репрезентације. Видели сте Турску и 14.000 навијача, а пре два месеца у Београду почиње Лига нација, људи и не знају да се игра у Пиониру. Са чуђењем ме питају на какву то утакмицу идем и шта се то игра у Пиониру. А тамо светске и европске шампионке. Све ове девојке које сте сада гледали на ЕП су играле те мечеве у Пиониру. Иако је Терза одмарао најбоље кроз Лиги нација, оне су хтеле да играју у Пиониру. Због народа, збога навијача, због деце. И играле су, а ми нисмо напунили Пионир ни до оних плавих столица. Ако те девојке нису заслужиле подршку, онда стварно не знам ко је”.

Весна подсећа и на нека обећања која нису испуњена.

“Прошле године после Светског првенства су најављени темељи за одбојкашки центар. И? Шта је било? Где су ти темељи данас? Турска коју смо добили у финалу има четири изграђена национална одбојкашка центра у Анкари, Измиру, Истанбулу… А ми немамо један да се обезбеде макар услови за тренирање свим репрезентативним селекцијама”.

За крај…

“Ако је неко био спорт за пример, била је ова наша одбојка. Пет до 12 је да се пробудимо”.

Извор: моззартспорт