Прича: Терзићево ремек-дјело...
Најбоља генерација у историји нашег женског спорта! Непобедиве Српкиње су ушле у круг одбојкаших династија, а на Олимпијским играма могу да постану мит попут Кубанки.
Остали спортови 09.09.2019 | 23:10
Али у женском спорту Србија није имала толико успеха. До појаве актуелне генерације одбојкашица, којима би поред свих заслужених епитета и суперлатива можда најбоље стајао надимак – НЕПОБЕДИВЕ.
“И без овог европског злата, оне би биле најбоља женска генерација у историји нашег спорта. Већ су дошле до тог статуса. Ово што раде ове девојке је невероватно. Мада, не треба заборавити да су темељи ових успеха почели још раније, имали смо и европско злато 2011. године. Маја Огњеновић је некако симбол свих тих успеха. Наравно, Зоран Терзић је посебна прича“, каже нам новинар Спорт Клуба Игор Јагличић који је био близак сведок свих наших одбојкаших успеха у последњих скоро 30 година.
Повремено је у историји било медаља наших спортисткиња, али ово што актуелна генерација одбојкашица ради, нешто је незабележено на овим просторима. Овакав континуитет успеха и доминација нису виђени у нашем женском спорту. Пет великих такмичења за пет година и пет медаља од чега три златне. Три године непобедивости на европској и светској сцени. И још није крај, нису достигле зенит.
Једина конкуренција кроз историју могу да им буду југосоловенске рукометашице предвође Цецом Китић. Оне су блистале осамдесетих година прошлог века и освојиле олимпијско злато, које их је квалификовало за пијадестал најбоље генерације у историји нашег женског спорта. Иза успеха рукометне репрезентације су стајали успеси београдског Радничког на клупском нивоу који је три пута био првак Европе и још четири пута финалиста. Рукометашице Југославије су освајале још по једно злато и бронзу на светским првенствима (европска се тада нису играла) и имале невиђен континуитет резултата за југословенски женски спорт. Повремено је тада и касније било и успеха женске кошарке, али није било континуитета. Успеси женских колективних спортова су се памтили по један дан и потом су нестајали у заборав.
А онда се појавила одбојка.
Спорт у којем стара Југолсавија никада није била нешто посебно успешна доживео је процват од доласка Александра Боричића на чело Савеза почетком деведесетихих година прошлог века. У гомили сумњивих и опскурних функционера какви деценијама прате наш спортове, Боричич је био нешто дуго. Српска верзија Дејвида Штерна који је од НБА лиге направио ово што је данас. Једини наследник легендарног БореСтанковића међу српским спортским функцонерима. Боричић је имао визију о дизању српске одбојке на данашње висине. Мушка одбојка је почела да ниже успехе, освојена су олимпијска и европска злата, медаље су стизале редовно... Када је мушка одбојка учврстила јаке позиције на глобалном нивоу, Боричић и сарадници из ОСС-а су почетком двехиљадитих година зацртали нови пројекат: подизање женске одбојке.
Какву год да су визију имали, ни слутили нису какав потез су повукли када су, прво у Црвеној звезди, а потом и у репрезентацији, дали кормило у руке Зорану Терзићу. И ту прича о женској одбојци прелази из канцеларија на терен. Одбојка почиње да буја прво на клупском, а потом и на репрезентативном нивоу. Терзић сада већ далеке, 2006. године у Јапану лансира генерацију која готово ниоткуд долази до бронзе и преко ноћи осваја срца навијача у Србији и Црној Гори. Тада млађана Маја Огњеновић била је један од битних шрафова генерације која нам је донела прву медаљу у женској одбојци, а скоро 15 година касније има статус спортског генијалца попут Дејана Бодироге, Владе Вујасиновића или осталих великана.
Женска одбојка постаје све масовнија, а репрезентација све јача. Стиже и прва златна медаља на ЕП. Терзићје у међувремену вукао неке хазардерске потезе, многима неразумљиве, али се на крају увек испостављало да је у праву. Стандарди су порасли, па су пуки пласмани на велика такмичења били неуспеси. Тражиле су се медаље. Србија улази 2012. године у кризни период од три године без медаља и Терзић користи СП у Италији за почетак смене генерација. Уводи у екипу Тијану Бошковић, Бјанку Бушу, Јовану Стевановић, Мину Поповић... Постепено и плански, склапа данашњи Дрим тим.
Наравно, није могло све ни да се испланира и да се очекује. Не иде то тако ни у једном нашем спорту. Никад он није зависио од ресурса, планова и подршке. Увек су таленат и импровизација били кључни фактори. Ни ОСС, ни Терзић нису могли да претпоставе да ће из Брчког доћи Бранкица Михајловића, да ће се у некој малој Билећи родити одбојкашко чудо Тијана Бошковић, да ће са Космета пред вихором прогона доћи девојчурак Милена Рашић... Ње то било плански. Али су то били таленти који су на време препознати и имали су где да се развијају и од кога да уче.
А учитељу попут Зорана Терзића није могла да промакне поплава таквог потенцијала. Био је то грумен злата среман да се обликује у најсјајније светске медаље.
Који би то наш тренер у било ком спорту имао херца да једног од најбољих коректора света ЈовануБракочевич замени 17-годишњом Тијаном Бошковић и да свесно жртвује понеку утакмицу, па и такмичење. За нешто огромно што ће се уследити касније.
Рађање династије!
Од великог значаја су ту Терзићу биле искусније играчице попут Маје Огњеновић, Весне Читаковић, ЈеленеНиколић, Сузане Чебић и осталих које су млађе наследнице припремале да их наследе и надмаше. После седмог места на СП 2013. није било пријатно, али Терзић је знао шта ради. Имао је визију и слику генерације која ће у наредним годинама бацити све под ноге. И кренуло је бронзом на ЕП. А онда у стравичној конкуренцији на Олимпијским играма у Рију. Србија осваја сензационалну бронзу. Свет упознаје ТијануБошковић, разорне моћи Бранкице Михајловић долазе до пуног изражаја, Маја Огњеновић почиње да проживљава другу младост, “мала“ Стефана Вељковић постаје велика, Милена Рашић други капитен и вођа...
Олимпијско сребро је било импулс који је српским одбојкашицама дао веру да могу да играју са сваким и победе свакога. Већ следећег лета су почистиле конкуренцију на ЕП и прошетале се до злата. Европско злато је прошле године надмашено светским на првенству у финалу за памћење против Италијанки. Све боље и боље су играле наше девојке, сејале све већи страх међу противницима и научиле како да уживају у улози фаворита. Никакав притисак, никакав умор или противник им више није био важан. Само да играју своју игру. Као епилог тога је дошло и ово сјајно првенство у Турској, девет победа у исто толико утакмица и епски тријумф у финалу пред 14.000 турских навијача против фанатичног домаћина вођеног мајсторском руком тренерског вука Ђованија Гуидетија.
“Некад се запитам да ли су ове девојке свесне шта постижу и шта раде. Гледам их како се смеју, шале и како су опуштене и мислим да ни оне само не знају шта су постигле. Ово је надреално шта Терза, Маја и девојке раде последњих година у оваквој конкуренцији. Свака част Тијани, Бранкици, Силвији, али морам Мају да истакнем у први план, јер људи нису свесни колико значи што је она пристала да се врати у репрезентацију и што је сваке године ту“, каже нам Весна Читаковић Ђуришић, бивши капитен и лидер наше репрезентације.
Тај ментални склоп и шампионска генетика одвајају династије од повремених победника. Династије у спорту су реткост и оне мењају статус и положај тих спортова у земљи и окружењу. Одбојкашице Србије данас су неко кога се већина конкуренције у свету истински плаши, а онај мањи остатак жели да га изозове, али не зна како.
И то све Србија постиже у апсолутно страшној конкуренцији. Одбојка није спорт који игра пет земаља. Поготово женска. Реч је о најмасовнијем женском колективном спорту на планети. О вероватно најјачој конкуренцији икад виђеној у женским тимским спортовима. Одбојка је спорт број један међу девојкама у Сједињеним Америчким Државама, Кини, Бразилу, Русији, Италији, Турској, Јапану... То су гиганти са страшним финансијским и милионским људским ресурсима. Земље са најбољим условима, најбољим тренерима, огромном навијачком базом, развијеним маркетиншким тржиштима, најјачим лигама у којима најбоље одбојкашице играју за милионске уговоре. Данас није чудо да одбојакшице зарађују више од одбојкаша и да имају уговоре јаче од милион евра по сезони.
То су неки услови и могућности о којима мала земља попут Србије не може ни да машта. Може само да их сања. Реалност Србије данас је да су четири клуба која су изборила учешће у еврокуповима врло брзо послала обавештење у ЦЕВ да одустају од такмичења у Европи ове сезоне јер НЕМАЈУ ПАРА! Земља светских и европских шампиона. И сваке године је све горе и горе. А једног дана ће нам затребати неке нове одбојкашице из тих клубова...
Када се сви успеси, конкуренција и услови у којима српске одбојкашице праве овакве успехе саберу на једно место, не може се извући неки логичан и нормалан закључак осим да су оне и стручни штаб чудо природе. На сву срећу, оне су наше чудо и можемо да уживамо уз њих и дивимо им се.
Одбраном европског злата су постале једна од ретких генерација којима је то пошло за руком. Стале су уз раме руским генерацијама које су предводиле Гамова, па Кошелева, Италијанкама са Ло Бјанко, Пољакињама предвођеним Глинком... То су династије које су успевале да одбране европски трон.
Овој генерацији српских одбојкашица остаје испуњење још једног циља. Злато на Олимпијским играма у Токију. Већ следећег лета ће ова генерација напасти своју круну. Конкуренција ће бити паклена. Шта значе ОИ у женској одбојци, можда најбоље говоре резултати у прошлости. Сила попут Италије нема олимпијску медаљу, чувена генерација Пољакиња нема никакву медаљу, а Американке и Рускиње већ годинама сањају олимпијска злата. Са друге стране, Кинескињама и Бразилкама недостаје светско злато. Сваком фали нека медаља. Србија би са златом у Токију дефинитивно ушла у узак круг најбољих екипа у историји овог спорта. Одмах иза генерације ванвременских Кубанки из деведесетих година које вероватно нико никада неће надмашити.
И без тог злата, српске одбојкашице су већ исписале историју као најбоља генерација на овим просторима.
Извор: моззартспорт
ФОТО: цев.еу
Коментари / 0
Оставите коментар