СП: Против Италије је увијек било важно...

Азури као историјска прекретница, потврда квалитета за полуфинале, ривал који је “узео” шампионски квалитет, а остали су и неки стари, неизмирени рачуни. . .

Кошарка 04.09.2019 | 10:13 "Индивидуални, тимски и карактерно су одлични. Тврд орах, постоји историјски ривалитет између наше земље и Италије, али и респект који постоји. Нека бољи победи".

Овим речима Александар Ђорђевић је у минутима пошто су Филипини постали прах и пепео желео да јасно постави темељ следећег пројекта, где ће коначни циљ бити да се победи Италија како би се из Фошана пут Вухана кренуло с миром глави и још снажнијом ватром у срцу. 

Свако време има свог противника. За Србију су данас то подједнако Француска, Литванија и Шпанија - глобално САД -, али са Италијом је годинама уназад зидано ривалство које је и данас велико.

Сетимо се само доба по укидању санкција и друге половине деведесетих година прошлог века. На једној страни Бодирога, Даниловић, Ђорђевић, Дивац, Савић, Ребрача, Паспаљ, Томашевић, на другој Мајерс, Фућка, Ђентиле, Марконато, потом Галанда, Базиле, Менегин... Тада су двобоји Плавих и Азура били обавезни и по правилу узбудљиви! Почело је од 1995. и оне победе када су блистали управо Ђорђевић и Даниловић, наставило с златом у финалу две године касније захваљујући Бодироги и Ребрачи, да би нам на Мундобаскету 1998. Италијани нанели пораз који је само покварио скор на крају првенства и ништа више. Циклус је затворен уз победу екипе са Чизме, када су Грегор Фућка и Ђанлука Базиле одиграли две одличне роле и узели пето место од тадашње Југославије.

Брзим премотавањем догађаја стижемо до Европског првенства у Словенији 2013. године. Евробаскет у Дежели памтиће се као можда и најважнија прекретница у модерној историји српске репрезентативне кошарке. Стари тренерски вук Душан Ивковић био је на свом последњем селекторском задатку – да Србији обезбеди карту за Мундобаскет у Шпанији. За исту повластицу борила се управо Италија.

После много неизвесности, капитен Ненад Крстић, испраћен тројкама Николе Калинића и Стефана Марковића, донели су Србији то "златно“ седмо место. Сетићемо се да је Ивковић уочи поласка у Словенију имао страшне проблеме да састави тим достојан највиших циљева. Милош Теодосић морао је по први пут у репрезентативној каријери да откаже учешће због повреде, док се Милан Мачван није појавио на окупљању репрезентације.

"Немам контакте са Мачваном и не знам зашто он није дошао. Сви покушаји да сазнамо о чему се ради нису успели, из тог разлога позвали смо два нова играча, (Немању) Крстића и (Николу) Калинића. Немам информацију зашто се Мачван није појавио на прозивци, очекивао сам да ће доћи", било је све што је рекао Ивковић.

У односу на тим који је наступио 2011. у Литванији није било Миленка Тепића, Александра Рашића, Ивана Паунића, Душка Савановића, Марка Кешеља, Косте Перовића, Бобана Марјановића и поменутог двојца Теодосић - Мачван.

Ненад Крстић био је капитен потпуно новог, младог састава предвођених дебитантима Богданом Богдановићем, Немањом Недовићем, Васом Мицићем, Николом Калинићем, Ђорђем Гагићем, Данилом Анђушићем, Немањом Крстићем, те прекаљеним Рашком Катићем.

Већ две године касније Србија и Италија поново су одмериле снаге, овог пута у Берлину током групне фазе Евробаскета. И данас остаје енигма шта се са тада моћном српском екипом догодило на прелазу из Берлина у Лил, али после доминантних издања у групи Орлови су испали из колосека. Сведоци дешавања у оба града тврде да екипа није била иста, није се осећало то самопоуздање, нити енергија као у Берлину. То је довело до несигурних издања против Финске и Чешке, те каснијих пораза од Литваније у полуфиналу и Француске за треће место. Последњи ривал којег је Србија тада лако прегазила била је управо Италија. Сурово издање комплетног српског тима завршено је уз тада једину нашу „стотку“ на Евробаскету, коначну разлику од 19 поена (101:82) и страшна издања Милоша Теодосића и Немање Бјелице. Али, после тог меча ништа више није било исто...

И онда долазимо до Истанбула и четвртфинала који је показао да су Орлови спремни за ново финале! Утакмица је симболично добила назив "Истанбулски посао". Богдан Богдановић је меч завршио с 22 поена, али је имао слабо шутерско вече уз тек 1/9 са дистанце. Милан Мачван одиграо је капитенску ролу с 13 поена и шест скокова, Бобан Марјановић је доминирао у рекету, а Владимир Лучић потпуно експлодирао и сви они су тада учинили да се Богданов лошији учинак не осети на пакету. Исправио је то све Богдановић у полуфиналу с Русијом, а против Италије тада је једну од највећих рола репрезентативне каријере одиграо Драган Милосављевић. Помињали смо већ како је, жаргонски речено, у џеп ставио Марка Белинелија и натерао га да посрамљен напусти терен иако је убацио својих 18 поена. Тај меч дао је Орловима круцијални замајац за нови дуел с Баћушкама, где је Богдан потписао освету са личном посветом.

Било је у међувремену још сусрета Србије и Италије на великим такмичења, поготово у припремним мечевима. Само два одиграна су у последњих месец дана, али се на дуел ових селекција на Мундобаскету чека још од 1998. године! Поменули смо пораз у групи који је учинио да Југославија не узме злато са свих девет победа, па је зато дошло време да се данас наплати тај стари рачун. Да ми Азурима упишемо тај један пораз који ће им драстично отежати пут до нокаут фазе, а нама значајно помоћи да потпуно растерећено дочекамо и тај сусрет с Фуријом.

Време је за наплату изузетно старих дугова...

Извор: моззартспорт