Прича: Како је добро видјети те опет...

Нису само Белом протекле утакмице помогле да додатно укомпонује своје квалитете и подреди их екипи, али је њему можда највише и било потребно да одигра тако доминантно, а да притом не потроши много енергије и не оптерети колено

Кошарка 03.09.2019 | 22:45 Постоји много разлога за задовољство у српској кошаркашкој експедицији по обављеном послу у уводна два кола Мундобаскета. Селектор Александар Ђорђевић имао је реалну могућност да разигра све играче и раздели минутажу, самим тим и проба толико помињане различите тактичке замисли, другачије од оних на које нас је Србија навикла претходних година. Цео тим се распуцао, а и поред јасне разлике у класи сви шутеви бирали су се паметно па су и проценти шута из игре задивљујући. Против Анголе оборен је екипни рекорд по броју асистенција (32), да би се јуче та лествица подигла на 37 завршних додавања, што је рекорд у историји планетарних такмичења откако се детаљно води статистика...

И поред свега набројаног, један детаљ свима је привукао највећу пажњу – вратио се Бели! После безмало недељу дана одсуства због борбе с повредом, Немања Бјелица је у понедељак увече по локалном времену истрчао на паркет дворане у Фошану и одиграо свој први репрезентативни меч на великим такмичењима још од 20. септембра 2015. и сусрета с Француском за треће место на Европском првенству. Био је Бјелица део тима у квалификацијама за Мундобаскет прошле године, али меч против Филипина био му је први на највећим смотрама после много, много времена...

И одиграо га је мајсторски. Онако како само он то уме...

“Добро се осећам, али увек може боље. Овакве утакмице су добре да се цео тим разигра за утакмице које следе, а које су нам много битне“, каже Бјелица за МОЗЗАРТ Спорт, мада свестан да Филипини баш и нису такмац достојан кошаркашког великана и браниоца сребра из Мадрида:

“Није тако квалитетна екипа, није тешко урадити нешто добро против њих, али што се мене лично тиче – одлична увертира за меч с Италијанима. Пропустио сам неколико утакмица због повреде, није ме било пет-шест дана“.

Какав је то само повратак био – 20 поена као резерва за нешто више од шеснаест минута на паркету, уз перфектно издање (7/7 из игре, 4/4 за два), те три скока и једна асистенција. Играч утакмице! Бели је поново био у својој зони комфора и то баш пред три најважније утакмице у овом делу такмичења.

“Треба да се припремимо за Италијане, а онда после да размишљамо о наредним противницима, поготово јер се укрштамо с групом у којој је Шпанија, вероватно и Порторико. Игра се на свака два дана што је мало незахвално, јер ћемо одмах дан после пута у Вухан изаћи на паркет можда најбитнију утакмицу на шампионату“.

Та хронична циста на колену која му повремено не да мира сада је опет део прошлости... Навијачи у фошанској дворани су улазак Немање Бјелице на минут и по пре краја прве четвртине дочекали с осмехом на лицу, а његову тројку за завршетак истог периода уз салве одушевљења. На полувремену су се међу извештачима, али и сународницима у гледалишту могли чути разни коментари, попут оних колико је популарни Бели недостајао екипи на претходном Евробаскету и Олимпијским играма, без обзира на остварени резултат.

Његов играчки склоп је јединствен. Јер, такву кошаркашку интелигенцију, контролу лопте, правовременост у кретњама и избору ситуација за реализацију, те моћ да направи разлику на шуту споља или дриблингом ка кошу и да подједнако буде опасан споља и унутра мало ко има. Селектор Ђорђевић има ту срећу да у својим редовима чува још и Николу Јокићу као виртуоза своје врсте, па машину каква је Богдан Богдановић, те да је од целог састава направио склоп у којем се не осети пад ритма, без обзира ко игра...

У изостанку Николе Калинића многи Бјелицу виде не само као једног од најбољих и најважнијих, већ и као везивно ткиво екипе. Спојницу између спољне и унутрашње линије. Момка који не говори превише ван терена, али зато се током утакмица претвара у звер која не бира противника, време или место. Већ само гура напред.

Причао је и селектор о његовој жељи да игра, да се врати на паркет, да осети удар адреналина, макар и против Филипина. Такав је то ментални склоп – жели да се такмичи, ма ко био противник. А ускоро долазе неке од највећих кошаркашких ала европске кошарке, ишчекујући расплет по свим групама да би се знао даљи пут до самог краја...

Бјелица је, једноставно, постао симбол ове репрезентације, као и времена када је Србија под командом Душана Ивковића почела да се чупа из канџи вишегодишње летаргије и тако спречила нестанак са кошаркашке мапе. Одавно је покупио све симпатије народа у Србији, јер у њему види класу достојну грба и дреса Србије. Борца који не познаје разлику између клупских и репрезентативних утакмица и осећа ту приврженост националном духу и тимском јединству.

Велика је штета што га није било у Рију и Истанбулу, јер је обе медаље и те како заслужио. Можда би у Цариграду, ако не на другом крају планете, награда око врата била другачија, сјајнија да је Бели био ту...

Нису само Белом протекле утакмице помогле да додатно укомпонује своје квалитете и подреди их екипи, али је њему можда највише и било потребно да одигра тако доминантно, а да притом не потроши много енергије и не оптерети колено.

Савршен тајминг за Бјелицу и тим, поготово јер ће сада опет Италија бити изазивач...

“Проблем је што смо већ играли с њима два пута и добили их у оба наврата. Добити некога и трећи пут за тако кратко време...“, застао је Бјелица, па наставио:

“Ми свакако не бежимо од улоге фаворита“.

Да бисмо остали фаворити, потребан нам је и онај прави Немања Бјелица.

Извор: моззартспорт