Зашто Никола Јокић на „четири“ мора да функционише?

Никола Јокић је своју улогу прихватио оберучке оног тренутка када је дошао на припреме и свестан је да овде не постоји "ЈА" већ само "МИ". И зато лопта чешће иде у Богданове руке, зато Милутинов, Радуљица и Марјановић проводе више времена у рекету док Јокић и Бјелица с крила дају ширину какву мало који тим на овом првенству има. Неко то можда схвата, неко не, али. . .

Кошарка 01.09.2019 | 16:14 Да ли Никола Јокић мора да игра на крилном центру и зашто му Александар Ђорђевић не пружа исту слободу, какву има у Денверу?

Кошаркашка Србија упорно покушава да одгонетне можда и највећу мистерију састава који је селектор повео у Фошан, у намери да нападне највиши, односно што бољи пласман до краја Мундобаскета. 

Никола Јокић је комплетну утакмицу против Анголе одиграо на позицији “четворке“ у ротацији с Стефаном Бирчевићем и током 40 минута надмудривања које је завршено више него убедљивим тријумфом Србије најбољи центар НБА лиге деловао је у комбинацији са три преостала центра - Мирославом Радуљицом, Бобаном Марјановићем и можда највише с Николом Милутиновим, где су се препознале назнаке да би у наставку првенства могла да се изроди озбиљна сарадња.

Међутим, да ли Никола Јокић мора нужно да буде крилни центар у дресу Србије? Против Анголе је то било, неко би рекао, изнуђено решење због изостанка Немање Бјелице. За селектора Ђорђевића то је легитимна опција која се уигравала још током припрема и биће једна од тактичких варијанти Србије докле год може да се извуче корист.

“У данашњој кошарци постоје играчи, можете да их назовете како хоћете. Они су ’4-5’ ’5-4’, ’2-3’, ’3-2’, ’1-2’, ’2-1’. Постоје спољни и унутрашњи играчи, бројеви су мање битни“, почео је Ђорђевић, па образложио своје мисли:

“На нама је да решавамо ствари на паркету. Јокић је играо и са Бјелицом у комбинацији ’четири-пет’, имали смо данас секвенцу где је Бирчевић играо на тројци, што смо већ пробали раније. Исту идеју имамо и с Бјелицом у неким тренуцима. Спремамо се за то“.

Ако је кључна реч победе над Анголом била озбиљност, онда је један од градивних супстанци овог тима – поливалентност. А, ту се крије и одговор на питање које се ових дана најчешће поставља када је у питању наш национални тим...

“Та поливалентност, индивидуални квалитет дају мени шансу да пробам одређене ствари на које није лако одговорити с друге стране. Причали смо и раније о нашој величини тима, што нас досад није успорило. Без обзира на петорке, ми не играмо спорију кошарку. Без обзира ко је на терену ми имамо брзину лопте, што је наш најбржи играч“.

Ангола, а ни Филипини или Италија немају адекватан одговор на српску центарску линију. Први меч је то јасно показао, а биће јасније када се заврше преостали мечеви у групној фази. Што се Николе Јокича тиче, он дефинитивно није имао исту слободу какву ужива у Денверу, али је и поред тога скупио 14 поена (4/5 из игре, 3/3 за три), те шест асистенција и пет скокова. Лопта није била у његовом поседу како то обично буде током НБА сезоне, нити су се у тој мери играле акције за или преко њега, што се јасно видело на терену. Основни разлог је врло једноставан - тактичке замисли и филозофија Мајкла Мелоуна и Александра Ђорђевића се не подударају. Односно, свако има своју визију игре која доноси резултат. 

Никола Јокић је Денверов пројекат и као играч од 150.000.000 долара, с звањем најбољег центра света и једног од најутицајнијих играча у НБА лиги тренутно нема алтернативу у тиму из Колорада. Јокић је алфа и омега екипе, везивно ткиво и покретачка снага. Уз момка из Сомбора најутицајнији играч је Џамал Мари, док су Пол Милсап, Гери Херис, Вил Бартон и остали били ту да сачувају жељене контуре екипе, у оквиру идеје коју Мелоун жели да спроведе у дело.

У Србији је ситуација другачија. Никола Јокић јесте највеће име у саставу, засигурно међу ТОП три суперзвезде на Мундобаскету. Ђорђевићев систем захтева ставлљање индивидуалних квалитета у сврху подизања колектива на виши ниво. Никола Јокић је на врху пирамиде заједно са Немањом Бјелицом и Богданом Богдановићем. Али, опет је цео тим једна велика машина у којој сваки механизам има своју, тачно исцртану улогу и сврху на паркету. Ако један шраф испадне, систем може да падне. Не треба заборавити да ни Василије Мицић, шампион Турске и финалиста Евролиге који се прошле сезоне уздигао у ред најбољих плејмејкера Европе, не може да рачуна на исту улогу и слободу коју му Ергин Атаман указује у Ефесу. А она је била најважнија уз ону Шејна Ларкина.

Истина је да се Јокић најбоље осећа са лоптом у рукама, када је ближи кошу и кад је у прилици да одигра оне карактеристичне пикове. Опет, како је селектор и рекао, досад се није осетила слабост у игри Србије. Ангола је прва рецка на путу до коначног циља, следећи су Филипини, а онда долази Италија као најозбиљнији изазов, потом највероватније Шпанија и Порторико из Групе Ц. 

Никола Јокић је своју улогу прихватио оберучке оног тренутка када је дошао на припреме и свестан је да овде не постоји "ЈА" већ само "МИ". И зато лопта чешће иде у Богданове руке, зато Милутинов, Радуљица и Марјановић проводе више времена у рекету док Јокић и Бјелица с крила дају ширину какву мало који тим на овом првенству има. Неко то можда схвата, неко не, али...

Србија је добро почела, а идеално би било када би у истом маниру и завршила шампионат...