Прича: Топ 11, Саша Илић...
У Турској палили роштиљ за нас! Прича Саше Илића о свим клубовима у којима је играо. Сазнајте кога сматра најбољим фудбалером свих времена, зашто је Драган Ћирић геније, шта су му рекли у Галатасарају и који су му број нудили и зашто га Алберт Нађ и даље јури за паре
Фудбал 31.08.2019 | 23:00
"Тактика код Тумбе (Љубише Тумбаковића, садашњег селектора Србије, прим. аут.) није имала неку важну улогу. Више су фудбалски квалитети долазили до изражаја. Касније сам схватио да је тактика једна од најбитнијих ствари у фудбалу. Моја природна позиција је офанзивни везни. Сада се то губи. У овој формацији нема места за играча мог профила. Зато сам се шетао са задњег на левог везног. Па све до улоге другог шпица. После толико година искуства имам утисак да могу да играм на било којој позицији. Можда не толико квалитетно, али учећи и упијајући од врхунских стручњака сада капирам фудбал много озбиљније него раније. У овом модерном систему 4-2-3-1, видим себе као идеално решење иза најистуренијег играча. У улози плеја. Пре свега због завршног паса. Можда би у том случају овај мој чувени шут коначно прорадио и ван шеснаестерца".
'Ја бих да игра још мало, јер је Сале само један...'.
Орило се свих ових година са ’југа’. Капитен није имао намеру да стане. Играо је и плесао по терену. Један његов потез... једна пируета... пас у простор... штикла... ’вероника’... враћали су веру у фудбал којег више нема. Једна његова реч у свлачионици вредела је више од свих састанака уочи
меча.
"Имао сам неку чудну моторику и нисам био склон повредама. Зато сам и трајао толико дуго. Како уопште мислите да саставим ТОП 11 од толико играча које сам захватио током каријере? Биће много увређених. За једног знам. Он је константа. Мој идол. Остали нек’ се ротирају".
Добродошли у ТОП 11 Саше Илића, једног од двојице фудбалера за које је Дејан Станковић рекао да су највећи мајстори са којима је играо током репрезентативне каријере. А играо је са Дејом, Пиксијем, Мијатом, Југом, Јоканом...
Систем: 4-1-4-1
"У том систему сам дебитовао на тренерској клупи као асистент селектора кадетске репрезентације Дејана Бранковића. Допада ми се јер подразумева велики број играча офанзивних карактеристика".
ПАРТИЗАН И (1996 - 2005)
Било је већ 6:0. Тумбаковић се сажалио на Борац и послао на терен полетарца са бројем ’1’ на дресу.
"Одмах су ми наместили шансу, али нисам имао среће да дебитујем голом. Завршило се 10:0 и то је једна од најубедљивијих победа у историји Партизана. Родио сам се у време када су бројеви били од 1 до 11, па после од 1 до 25. Вероватно су сви други били заузети, па ми је економ Гавран дао ’јединицу’. Нисам се ја ту много питао, био сам најмлађи у екипи. Подразумевало се да тај број носе искључиво голмани, али испало је као симболика. Број ’један’ на леђима, као једна једина утакмица те сезоне у сениорском тиму".
Већ у наредној, много већа минутажа. И много већи број на леђима. Магични 22.
"У том тренутку, сасвим обичан број. Као и сваки други. Опет је 'Гавран' одиграо кључну улогу. Вероватно је то био први слободан број који му је дошао под руку. Ко би рекао да ће много година касније добити такву тежину и да ће га Партизан повући из употребе. То је одлука људи из клуба, нисам хтео да се мешам. Волео бих да некоме једног дана пође за руком да обори ове моје рекорде и да се и његов број нађе на почасном месту у витринама црно-белих".
Давно беше ’86. Фудбалска легенда је први пут закорачила Хумском. На препоруку једне боксерске легенде.
"Ми смо се доселили из Костолца, тата је добио стан у Борчи и преко неких заједничких пријатеља је упознао Светомира Белића. Рекао му је да има сина који је залуђен за фудбал и да би волео да се окуша у Партизану. Чувени Белка се одмах распитао и јавио нам време и место првог тренинга. Никада то нећу заборавити, био је почетак школске године, средина септембра... Имао сам срећу да ме прве две године води Чика Соња Матекало, после је стигао Чика Миша Радаковић и са њим сам прошао комплетан циклус до омладинаца и касније у првом тиму када је постао члан стручног штаба Љубише Тумбаковића".
Надавао се голова у млађим категоријама. Али првенац у сениорском стажу има посебну тежину...
"Против Војводине у Новом Саду. Они су у то време били озбиљан кандидат за титулу. Добили смо их 2:1 или 3:2... не сећам се тачно. Дао сам победоносни гол и није било срећнијег човека на свету од мене. Имам и даље нарезан диск са те утакмице и повремено пустим да се подсетим и да покажем друштву како је све почело".
Чекао се још гол против Црвене звезде. Обавезна иницијација за свако дете које је прошло кроз школу Партизана.
"Имали смо у сезони 97/98. три 'вечита дербија' и сва три изгубили. Морали смо некако да зауставимо црну серију и дошла је та утакмица на 'Маракани'. Губили смо 2:1, Крле је прошао по боку и центрирао, ја сам био испред свог чувара Декија Илића, повукао сам га мало, шутнуо и матирао Јеврића. Одрастао сам у Хумској и важило је правило да ниси сазрео као играч док не затресеш Звездину мрежу у сениорској конкуренцији. Тако сам ја, те вечери, дефинитивно постао играч".
Много пута је, после тих 2:2, пресео навијачима Звезде. А они му се одужише транспарентом на опроштајном Дербију.
"То је рефлексија узајамног поштовања током ових 20 и кусур година. Чињеница је да ја Партизан волим највише на свету, али мора да постоји респект према сваком ривалу, а нарочито према оном љутом и вечитом. Ја сам у свим јавним наступима и у интервјуима говорио о Звезди на врло коректан начин. Можда сам у неким ситуацијама на терену реаговао како не приличи професионалцу, али то је било у жару борбе и то се заборавља. Био сам веома почаствован тим транспарентом на северу и да не будем лажно скроман, мислим да сам то својим понашањем и заслужио".
Респект према звездашима на трибини, респект и према онима на терену.
"Чувени Деки Илић је био најнезгоднији ривал у 'вечитом дербију'. Дружимо се и дан данас, много смо добри. Ја му у шали кажем да ми је упропастио каријеру и избио гомилу пара из џепа. Боље да ме је пуштао, па када се продам и узмем кинту, да се исталимо и сви задовољни (смех). Знао је како да ме изнервира, како да се намести, када да уклиза... Тада се играла маркација 'играч играча', јурило се по целом терену. Било је чупања, ударања на кварно, потезања за дрес. Он се ту боље сналазио, јер сам ја имао краћи фитиљ. Једном ме је тако одрадио да сам добио црвени картон и оставио другове на цедилу. Али добро... Деки је мој велики друг".
Поред дуела са Црвеном звездом, било је и великих изазова на европској сцени.
"Ми смо први клуб од распада Југославије који је осетио дражи групне фазе Лиге шампиона. У то време није било поделе на ’стазу шампиона’ и ’стазу осталих’, што је пут до елите чинило практично немогућим. Пар пута смо стизали до последњег степеника, испали смо једне године од Бајерна, друге од Спартака из Москве. Звезда исто тако од ПСВ Ајндховена и Динама из Кијева. И коначно, 2003. године, срећа нас је погледала против Њукасла, али мислим да је на том нивоу такмичења, срећа неизоставни фактор. Ми смо је апсолутно заслужили јер смо на Сент Џејмс Парку одиграли једну од најбољих утакмица у историји Партизана".
Партија против Ширерове дружине ушла је у све анале српског фудбала, а Илић је за свој перфоманс на терену добио оцену ’11’ у Спортском журналу.
"Ја сам вазда био вечити песимиста. После прве утакмице у Београду када смо пропустили гомилу шанси и изгубили 1:0, нисам ни помишљао да можемо до подвига у реваншу. Сећам се разговора са Нађом у авиону на путу ка Њукаслу, он је као и обично зрачио оптимизмом, а ја сам му рекао ’ма примићемо два, три комада и ћао’. Ади ми је понудио опкладу да му дам целу своју премију ако прођемо Њукасл и уђемо у Лигу шампиона. И дан данас ме јури за ту лову (смех)".
Немамо информацију да ли се кладио да ће против Реал Мадрида постићи гол, али смо сигурни да му се зицер из финиша меча још увек јавља у ноћним морама и вероватно никада неће пасти у заборав.
"Са ове тачке гледишта, просто ми је невероватно да неко може да промаши шансу из те позиције. Првих пар година нисам уопште хтео да гледам снимак, знао сам да ће ми бити још теже. Касније сам пуштао по неколико пута и никада нисам нашао адекватно објашњење за промашај. Добро се сећам, имао сам много више времена него што је потребно било ком играчу да реагује са те дистанце. Направио сам корак више, Касиљас је већ био на земљи и није могао да буде ближи лопти, искусно је начинио трзај, ја сам се уплашио, продужио леву ногу и... шутнуо... не капирам како је са метар удаљености од гола могла да оде пет метара од стативе. Жалим и даље, жалићу ко зна колико... била би то историјска победа против једног од најјачих тимова у историји мадридског Реала, а у исто време велики корак ка европском пролећу у Лиги Европе".
Остаје за архиву да Партизан у дебитантском учешћу у Лиги шампиона није изгубио ниједну утакмицу код куће. Чак ни против чувених Галактикоса Флорентина Переза.
"Гледали смо их на телевизији и стицали утисак да су са друге планете. А онда смо се уверили да су од крви и меса. Тако велика имена, а на терену врхунски професионалци. Ја сам и пре те утакмице имао свог идола. За мене је 'Зуба' Роналдо најбољи фудбалер свих времена и ту нема дискусије. Ако бих морао да издвојим још једног, нека буде Зидан, мада је и Бекам на мене оставио снажан утисак. Пратио га је глас плејбоја и чуда невиђеног, а против нас је преорао терен и био најагилнији играч Реала. Чуо сам да је после у микс-зони скоро сат времена стрпљиво одговарао на свако питање новинара. То довољно говори о њему као професионалцу".
Зидан, Роналдо, Бекам, Роберто Карлос... много кандидата за размену дресова по завршетку меча.
"Колико ме сећање служи, нисам се заменио ни са ким. Био сам вероватно у конфузији због промашене шансе и гледао сам што пре да нестанем са терена. Баш ми је криво. Легендарна је она фотка са Зиданом у дресу Партизана како иде ка тунелу. Вероватно је Дуљај искористио прилику и добио успомену за цео живот. Он се 90 минута није одвајао од Зи-Зуа, можда баш због тога да би добио његов дрес на крају утакмице (смех)".
Кандидати из Партизана И:
Голмани: Никола Дамјанац, Ивица Краљ, Радиша Илић, Ђорђе Пантић, Радован Радаковић, Николас Аспрогенис, Немања Јовшић;
Одбрана: Дражен Болић, Младен Крстајић, Предраг Пажин, Ниша Савељић, Ђорђе Светличић, Золтан Сабо, Игор Ташевски, Бранко Савић, Милан Стојановски, Вук Рашовић, Миливоје Ћирковић, Драгољуб Јеремић, Милан Милијаш, Дејан Огњановић, Никола Малбаша, Тарибо Вест, Бранимир Бајић, Ненад Ђорђевић, Зоран Мирковић, Томаш Жонса, Ифеани Емегхара, Срђа Кнежевић, Милован Миловић, Немања Рнић, Бранко Савић;
Везни ред: Дамир Чакар, Драган Ћирић, Синиша Мулина, Љубиша Ранковић, Драган Стојисављевић, Дарко Тешовић, Иван Томић, Виктор Треневски, Дејан Вукићевић, Игор Дуљај, Горан Тробок, Александар Вуковић, Владимир Ивић, Александар Станојевић, Ђорђе Томић, Милорад Пековић, Звонимир Вукић, Ајаздин Нухи, Дејан Русмир, Алберт Нађ, Љубинко Друловић, Мирослав Радовић, Симон Вукчевић, Стефан Бабовић, Ненад Брновић, Никола Дринчић, Милан Смиљанић;
Напад: Гоце Христов, Горан Обрадовић, Ивица Илијев, Драган Исаиловић, Ненад Бјековић Јр, Матеја Кежман, Андрија Делибашић, Данко Лазовић, Миладин Бечановић, Илија Столица, Пјер Боја, Бојан Брновић, Срђан Радоњић, Никола Грубјешић, Обиора Одита.
ТОП 11 - Драган ЋИРИЋ (везни ред)
"Он је та константа. Идол из дечачких дана. Мађионичар у копачкама. Свима који тврде да није направио неку нарочиту каријеру, постављам само једно питање: како је могуће да у периоду када Партизан није излазио у Европу, Ћира западне за око Барселони. Геније! То што је радио на тренинзима и на неким утакмицама, ретко виђамо и данас код највећих фудбалских мајстора на свету. Гледао сам га не дишући и упијао сваки његов потез. Отишао је оне сезоне када сам се ја усталио у првом тиму Партизана, али се касније вратио са Иваном Томићем и заједно смо освојили Дуплу круну. Био је старији од мене и више се дружио са Савом, Адијем, Ђолетом Томићем, Белим Бјековићем... Ми смо били деца, тек прикључени сениорском тиму. Увек ме је интригирала та Ћирина незаинтересованост за фудбал. Није га занимало ни против кога играмо ни који је резултат. Само обује копачке и изађе да се забавља“.
СЕЛТА ВИГО (2004 - 2005)
После деценије у црно-белом, ред је био да потражи срећу у неком иностраном клубу.
"У Виго сам стигао на препоруку Радомира Антића. Имали смо одличан тим, осетио сам дражи играња у једној од најквалитетнијих лига на свету, али се нисам дуго задржао. Било је то дивних пет месеци у једној средини која живи за фудбал. Селта се борила за опстанак, кренули смо добро, забележили две победе на старту пролећа и одмах се нашли у горњем делу табеле. Нажалост, уследила је серија пораза и Антић је први платио цех. Нисмо успели да сачувамо прволигашки статус, они су имали жељу да откупе мој уговор, али ми се није играло у Другој лиги и вратио сам се у Партизан".
Кандидати из Селте:
Голман: Пабло Каваљеро;
Одбрана: Хуан Веласко, Силвињо, Фернандо Касерес, Едуардо Берицо, Хуанфран, Пабло Контрерас, Себастијан Мендез, Серхио, Израел, Јаго Бузон;
Везни ред: Евертон Ђованела, Вагнер, Анхел, Александар Мостовој, Густаво Лопез, Хозе Ињасио, Еду, Хезули, Жандро, Питер Лусен, Џонатан Аспас, Борха Убиња;
Напад: Маурицио Пиниља, Саво Милошевић, Наћо Франко;
ТОП 11 - Густаво ЛОПЕЗ (везни ред)
"Тамо су ме два играча највише одушевила. Један је Хезули који је могао да игра на било којој позицији у дефанзиви, а други је Густаво Лопез. Ценио сам и Мостовоја, мада је Рус у то време већ био у озбиљним фудбалским годинама. Ја сам у Селти први пут схватио шта је врхунски фудбал и шта значи играти поред вансеријских фудбалера. Шпанска је лига је у то време била без премца, далеко испред Енглеске и Италије. Захваљујући подршци Саве Милошевића, брзо сам се снашао и прилагодио њиховом стилу живота. Он је већ тада уживао специјалан статус у Шпанији и био ми је од велике помоћи. Нећу га намерно ставити у тим, да не кажете како форсирам своје земљаке".
ГАЛАТАСАРАЈ (2005 - 2007)
Кратак повратак у Партизан, па трансфер у један од најпопуларнијих клубова у Европи.
"Турци су специфични, често немају стрпљења за врхунске играче. Њима један Рибери није одговарао и онда је била прича 'отерали Риберија, ал' нема везе, дошао Саша';. Ма дај. Није да се хвалим, ја сам у том прелазном року био једино појачање и испоставило се да је то било довољно за повратак титуле после четири године чекања. Галата ми је уз Партизан највише прирасла за срце. Доживео сам фантастичне моменте у Истанбулу, упознао једну нову културу и схватио буквално значење израза 'фанатизам'. За мене су навијачи Партизана најбољи на свету и ту нема дискусије. Али начин на који се фудбал воли у Турској, не може да се пореди ни са једном другом земљом на планети. Нудили су му 'десетку', не знајући да га је Гавран већ 'жигосао' за цео живот. Рекли су ми 'мораш десетку, јер те видимо као наследника Георгија Хаџија'. Ма важи, ево сад ћу... (смех). За мене је Хаџи био један од најбољих играча свих времена. Балкански Марадона. Скидао је паучину из слободних удараца. И шта сад? Ја, који нисам могао ни да добацим из 'слободњака', треба да наследим његов број. Нека хвала, дајте ви мени моју двадесетдвојку и уживајте".
Уживали су. Титула је освојена после невиђене драме у последњем колу шампионата.
"Причало се данима да Фенер неће изгубити у Денизлију и да нама победа против Кајзерија неће имати никакав значај. Ми смо рутински одрадили посао, победили 3:0 и чекали 16 минута да се заврши дуел у Денизлију. Пази сад, стадион Галатасараја дупке пун, нема где игла да падне, еуфорија, спектакл... а тих 16 минута мук. Не чује се ништа. Апсолутно ништа. И онда лудило. Спикер јавља да је Фенер ремизирао, ми освајамо тититулу и почиње стампедо".
Стампедо на турски начин...
"Утакмица се завршила око 23х, ми смо тек у 3 иза поноћи изашли са терена. После смо три сата путовали до спортског центра, до којег се у нормалним условима стиже за 15 минута. После сваких 50 метара, неки ауто престигне наш аутобус, заустави се насред пута и распали кебаб!? И ти немаш другог избора него да изађеш на улицу и да се придружиш слављу. А испред Спортског центра, 8.000 људи. Док сам покушавао да се пробијем кроз гужву и дођем до свлачионице, приметим човека који се толико гурао и лактао да додирне некога од нас, да је потпуно сметнуо с ума да на раменима држи дете од непуних годину дана".
Било је ту и голова у Лиги шампиона.
"Дао сам утешни у поразу од ПСВ-а и победоносни против Ливерпула у последњем колу. Имали смо квалитет бар за треће место у групи и пласман у нокаут фазу Лиге Европе. Прорадио је турски менталитет и скупо су нас коштали недисциплина и пад концентрације у одлучујућим тренуцима меча. То са Ливерпулом је била последња утакмица на нашем старом стадиону. После смо се преселили на Олимпијски који је огроман, са атлетском стазом и без услова за стварања паклене атмосфере на коју су нас навикли наши навијачи".
...
Голмани: Фарид Мондрагон, Февзи Елмаз, Ајкут Ерчетин;
Одбрана: Угур Демирок, Угур Учар, Сабри Сариоглу, Орхан Ак, Стјепан Томас, Емре Ашик, Ригоберт Сонг, Чихан Хасполатли, Јаљцин Ајхан, Ферхат Озторун, Толга Сејхан, Угур Акдемир;
Везни ред: Ајдин Јилмаз, Алијум Сајду, Зафер Шакар, Ергун Пенбе, Ајхан Акман, Хасан Шаш, Марек Хајнц, Волкан Арслан, Алтан Аксој, Мемет Гувен, Окан Бурук, Мемет Топал, Марсело Каруска, Јуничи Инамото, Арда Туран;
Напад: Хасан Кабзе, Озгуркан Озкан, Некати Атеш, Хакан Шукур, Умит Каран;
ТОП 11 - Хасан ШАШ (везни ред)
"По мом скромном мишљењу, најзаслужнији за шампионско славље у тој првој сезони. Био је у фантастичној форми, прва звезда екипе, идол нације. Касније сам сазнао да је одбио милионске понуде најпознатијих европских клубова после Светског првенства 2002. године када је био један од најбољих у репрезентацији Турске. Није хтео да иде, говорило се да има проблем у глави јер не трпи ауторитете. Остао је у Истанбулу и заслужио статус иконе Галатасараја. Дечко има фудбал у малом прсту. Ерик Геретс је умео да му пронађе жицу, дозволио му је да ради шта хоће... играо је левог, па десног бека... понекад и шпица... али је све то давало резултат".
САЛЦБУРГ (2007 - 2010)
Грешке се увек могу опростити, уколико починилац има снаге да их призна. "Одлазак из Галатасараја је моја највећа грешка у каријери. Имао сам феноменалан статус, јак уговор, навијачи су ме обожавали... Веровао сам људима који су ми радили трансфер и за које се испоставило да нису заслужили моје поверење. Ишао сам логиком 'боље врабац у руци, него голуб на грани' и погрешио. Понуду Салцбурга сам прихватио искључиво због Лотара Матеуса, али је Немац брзо напустио клуб и све је кренуло нежељеним током. Не кајем се, било је ту и позитивних ствари. Упознао сам неке нове методе рада и нашао се у средишту врло амбициозног пројекта. Газда је мултимилајрдер који је направио бренд од Ред Була и после му је то исто пошло за руком и са фудбалским клубом. Најбитније је да нема набоја.. победиш-изгубиш, потпуно иста атмосфера... лаганица".
Лаганица, сигурица. Кеш, колица. Неко је "снимио" Салета и Ђорђа Ракића у кладионици како се радују после гола Лација против њиховог Салцбурга.
"Ма, то су глупости... нисмо били у комбинацији за тим и отишли смо у кафић да гледамо Партизан против Тулуза. Где год сам играо у иностранству, нисам пропуштао ниједну утакмицу црно-белих. Те вечери смо тражили место где има велики ТВ и није тачно да смо се радовали због пораза Салцбурга. Било је ту неко друштво које је скакало на голове Лација, нас је занимао искључиво Партизан. Био сам један од најплаћенијих играча у екипи и многима је било у интересу да ми припишу неку аферу".
...
Кандидати из Салцбурга:
Голмани: Тимо Окс, Хајнц Арзбергер, Еди Густафсон;
Одбрана: Ласло Боднар, Милан Дудић, Александар Кнавс, Литос, Рено Мејер, Цунејашу Мијамото, Мануел Памић, Па-Усман Сонко, Ибрахим Секаја, Хорхе Варгас, Роналд Герчалију, Бери Опдам, Андреас Улмер;
Везни ред: Рене Ауфхаусер, Езекил Карбони, Владимир Јаночко, Патрик Јежек, Нико Ковач, Кристоф Лејтгеб, Карел Питак, Маркус Штајнхофер, Анис Бусаиди, Сомен Чоји;
Напад: Марк Јанко, Луис Нгват-Махоп, Ђорђе Ракић, Јохан Фонлатен, Александар Циклер, Робин Нелис, Ернст Ебстер, Вратислав Локвенц.
ТОП 11 - Хорхе ВАРГАС (одбрана)
"Супер момак. Играо је дуги низ година у Италији за Емполи, Ливорно, Ређину... Код нас је дошао као искусан играч, Салцбург је преферирао појачања од преко 30 година. Било је ту и много играча са нашег простора... Кнавс, Памић, Покривач, Владавић, Ракић, Дудић... Варгас је Чилеанац, али сличног менталитета и брзо се уклопио у наше друштво. Излазили смо, дружили се, прослављали заједно важне победе. Избор музике никада није био проблем, ту смо се увек лако догаварали шта ће да се слуша".
ЛАРИСА (2009)
У Салцбургу је постало тесно, морало се даље... у нове изазове. "Имао сам разговор са тренером. Ко Адријансе ми је отворено рекао да играча мојих карактеристика не види у својој концепцији игре. Искрено, нисам то очекивао, нарочито после одлчних партија у припремном периоду. Холанђани су хладни, не воле баш пуно људе са наших простора. Али ми је пријао начин на који ми је саопштио одлуку. Рекао је да код њега у Порту један Дијего није имао места у тиму, па нећу ни ја. Ја сам устао, пружио му руку и отишао из Салцбурга".
У Ларису...
"Позвали су ме неки људи и предложили Ларису, клуб о којем, у том тренутку, нисам имао никакве информације. Рекли су ми да је та средина представљала одксочну даску у каријерама многих познатих имена грчког фудбала. Затекао сам голмана Вранића из Хрватске, био је ту још један дечко из Словеније... Влада Ивић је играо у Солуну, били смо близу и то ми је такође одговарало. Клима феноменална и није било разлога да не прихватим понуду".
Сјајна атмосфера увек изроди неки добар резултат.
"Завршили смо регуларни ток првенства на петом месту и изборили учешће у плеј-офу за Европу. Једини гол у дресу Ларисе постигао сам управо у том доигравању. Против АЕК-а, онако на препознатљив начин, из близине. ОК, није било са пет, али јесте са седам метара. Тренер је био Узунидис, кога сам прошле године видео на клупи АЕК-а у једном ТВ преносу, не знам где је сада. Имали смо неколико звучних имена у екипи... онај Журавски што је играо у Селтику... па Дабизас, Јанакопулос, Венетидис... сва тројица прваци Европе са Грчком... Солано и Робер, чланови оног тима Њукасла који смо избацили у квалификацијама за Лигу шампиона... Није било лоше, мада је Лариса клуб скромних могућности. Рецимо, тај Спортски центар је далеко испод нивоа једног 'Земунела'. А да не говорим о комплексима о Галатасарају, Селти и Салцбургу".
...
Кандидати из Ларисе:
Голмани: Стефанос Коцолис, Дино Серемет, Томислав Врањић, Петрос Бајмакис;
Одбрана: Наим Араб, Михалис Букувалас, Николаос Дабизас, Маурисио Ферари, Панајотис Кациарос, Илијас Коцијос, Стилијанос Венетидис, Кристијан Вебер;
Везни ред: Димитриос Балис, Јоргос Фотакис, Стилијанос Јанакопулос, Матијас Иглесијас, Илијас Кириакидис, Анастасијос Кирјакос, Таназис Магос, Тумер Метин, Милтон Милер, Лоран Робер, Марсело Сармијенто, Никос Власопулос;
Напад: Франк Гуела, Кристос Каланцис, Факундо Пара, Атанасијос Цигас, Мацеј Журавски.
ТОП 11 - Стилијанос ВЕНЕТИДИС (одбрана)
"Члан те шампионске генерације која се уписала у историју грчког фудбала. Сви фудбалери који су под вођством Ота Рехагела освојили европску круну, сматрају се божанством у Грчкој. Добили су највиша државна одликовања, пензије и многе друге привилегије. Венетидис је играо и левог и десног бека. Мене је сјајно прихватио и како другачије да му се одужим него да га ставим у ТОП 11".
ПАРТИЗАН ИИ (2010 - 2019)
Свуда пођи, кући дођи. Вратио се на две и по године, остао је читаву деценију.
"Имао сам још пола године уговора са Салцбургом и морао сам брзо да донесем одлуку. Дуго сам чекао шансу код Хуба Стивенса и на крају проценио да је најбоље да променим средину. Мени је фудбал много важнији од новца и гледао сам да одем негде где ћу играти у континуитету. Јавио се Партизан... мој клуб... а кад је неко твој, договориш се за пет минута".
Судбина је чудо. Нови почетак у вољеном клубу и поново ватрено крштење против Борца у Чачку.
"Да бре... сад си ме подсетио... невероватно. Добили смо опет нешто убедљиво. Није било баш десет разлике, али било је 3:0, тако нешто.... Плави Стевановић је седео на клупи. То је она сезона када сам дошао на 'минус пет', а на крају освојили титулу. Сећам се да је било турбуленција, нарочито после пораза од Војводине. Тренер је смењен, некако смо се консолидовали и почели да мељемо. Завршили смо са шест бодова више од Звезде".
Током другог Салетовог мандата у Хумској, Партизан је чешће излазио у Европу.
"Највише жалим због Генка. Одиграли смо фантастично обе утакмице. У Београду смо водили 1:0, имали апсолутну доминацију и онда се догодила та рука Миљковића коју је само судија видео као пенал. Сви који су играли у Партизану знају колико је тешко када се јури резултат. Наша публика је специфична, уме да направи спектакуларну атмосферу, али уме и да створи притисак у тренуцима када ситуација на терену иде на воденицу противника. Нисмо се снашли и Генк је отишао даље. Штета јер смо имали озбиљну екипу и могли смо да повежемо два учешћа у Лиги шампиона".
Недавни пенали у Копенхагену су због каљуге на белој тачки подсетили на чувени бриселски рулет.
"Да... само што је ово у Данској трајало много дуже. Ми смо брзо завршили посао. И углавном су они гађали преко гола, а у Копенхагену и једни и други. Утакмица против Андерлехта је један од ретких у мојој каријери коју сам завршио раније због повреде. Осетио сам грчеве у мишићу већ после 25 минута игре... Сале Станојевић, познат као енергичан тренер, устаје са клупе и дере се: 'Је л' мооооожжжжжеешшшшшш!?!?!?!'. Ја муцам... могу... не могу...могу... И кажем: 'Не могу'. Он ме изведе и веруј ми, шта сам преживео у преосталих 70 минута регуларног тока, па још пола сата у продужецима и после пенале... боље да сам играо и са једном ногом. Увек је лакше кад си на терену, него кад гледаш са стране".
Боље што није шутирао пенал. Можда би му пало на памет да је боцне и ко зна шта би било...
"Ја сам одлуку доносио у тренутку шута. Чекао сам до последњег момента да видим у коју ће страну кренути голман и онда гађао супротан угао. Али ми се дешавало да голман стоји, ја се збуним и просто му поклоним лопту. 'Пањенку' сам покушао у Салцбургу. Добро се сећам... те друге сезоне код Трапатонија. Мењали су се извођачи и наместило се да промашимо два или три пенала заредом. На састанку играчи кажу: 'Сале, ти си следећи'. Био сам цимер са Дудићем и вече пред утакмицу он ме пита да ли бих смео да је боцнем ако судија покаже на пенал. Ја кажем нема проблема, али морамо да се кладимо у нешто. Није прошло пола сата... пуп... пенал. Ја је боцнем, она у пречку, па у линију, опет у пречу... и уђе у гол. Срећом. Вероватно то не бих урадио да се нисам кладио".
Рекорди, рекорди, рекорди... поставио је границе које ће читаву вечност у Хумској бити недокучиви хоризонти.
"Док је Воја Радојевић радио у клубу, стално ме је помињао неке цифре. 'Е, је л' знаш да сутра ако даш гол, престижеш тог и тог...', па 'ако одиграш пет минута, постајеш ово или оно..'. Ја кажем немам појма и не занима ме. Никада се нисам бавио бројкама. Тек када сам скинуо са трона највећег у историји Партизана Моцу Вукотића по броју одиграних утакмица, постао сам свестан да сам нешто значајно урадио у каријери. Али нисам то потенцирао и нисам се трудио да по свеку цену обарам рекорде. То је једна од ретких речи која не прија мојим ушима. Ја стварно волим фудбал и волим Партизан. Никада ми ништа није било тешко. Тренери и саиграчи знају колико сам пута одбио да уђем у игру када је резултат био на нашој страни. Ма, не може нико да ме натера да устанем са клупе ако водимо два или три нула. Да сам јурио рекорде, оборио бих знатно раније".
...
Кандидати из Партизана ИИ:
Голмани: Владимир Стојковић, Живко Живковић, Радиша Илић, Милан Лукач, Филип Кљајић, Бојан Шаранов, Немања Стевановић;
Одбрана: Александар Миљковић, Иван Стевановић, Војислав Станковић, Марко Јовановић, Стефан Савић, Александар Лазевски, Младен Крстајић, Џозеф Кизито, Владимир Волков, Иван Иванов, Немања Рнић, Милош Остојић, Мирослав Вулићевић, Бранислав Трајковић, Милан Обрадовић, Иван Бандаловски, Грегор Балажиц, Лазар Ћирковић, Бранко Илић, Миладин Стевановић, Седрик Гогуа, Мирослав Богосавац, Немања Милетић, Никола Миленковић, Светозар Марковић;
Везни ред: Медо Камара, Љубомир Фејса, Немања Томић, Радосав Петровић, Алмами Мореира, Дарко Брашанац, Александар Давидов, Стефан Бабовић, Звонимир Вукић, Милан Смиљанић, Никола Нинковић, Саша Марковић, Предраг Лука, Милош Јојић, Андрија Живковић, Никола Дринчић, Филип Малбашић, Никола Гулан, Данило Пантић, Саша Лукић, Марко Јевтовић, Евертон Луиз, Небојша Косовић, Немања Михајловић, Ален Стевановић, Никола Трујић, Марко Јанковић, Зоран Тошић, Саша Здјелар, Сејдуба Сума, Напад: Клео, Пјер Боја, Принц Тејго, Марко Шћеповић, Ивица Илијев, Милош Богуновић, Едуардо, Лазар Марковић, Ламин Дијара, Немања Којић, Александар Митровић, Стефан Шћеповић, Петар Грбић, Беко Фофана, Данко Лазовић, Петар Шкулетић, Иван Шапоњић, Абубакар Оумару, Валери Божинов, Леонардо, Урош Ђурђевић, Леандре Тавамба, Огњен Ожеговић, Рикардо Гомеш.
Тренери: Александар Станојевић, Аврам Грант, Владимир Вермезовић, Вук Рашовић, Марко Николић, Зоран Милинковић, Љубинко Друловић, Иван Томић, Мирослав Ђукић, Зоран Мирковић, Саво Милошевић.
ТОП 11 - ЛЕОНАРДО (везни ред)
"За мене, један од најбољих странаца са којима сам играо у Партизану. Клео је можда био највећи професионалац, Дијару сам обожавао јер је волео да се шали. Ја волим те играче са шмеком. Бугарин Иванов, раније Мореира... са свима сам био добар. Али, Леонардо ми се највише уклапа у тим. Звали смо га 'џипси'. Комуникативан и симпатичан ван терена, дрзак и безобразан у игри. Није бирао средства да буде најбољи и да нам донесе резултат. И стално нешто љут. На челнике, саиграче, тренере... због овога, због онога... зашто касне премије, кад ће плата... и кад он дигне фрку, то пуца. Делибашић је за њега био стрептомицин. Пошто је знао шпански, најбоље је умео да га смири. Па кад се удружимо Дели и ја, то је спектакл. Ухватимо га у 'Сонију', Лео и ја смо на сличном нивоу, Андрија бољи од обојице. Онда га пустимо да победи да би се смирио... сутрадан не можеш да живиш од њега. Сачекамо да прође утакмица и онда га одеремо. И тако у круг".
Љут на све и свакога. Највише на Ђурђевића...
"Да... као нису се подносили, а те сезоне постигли заједно 50 голова. Па, како би функционисали да су се волели?! То ми је једна од најслађих титула у каријери. Нико није веровао да може да дође до преокрета у плеј-офу. Код нас у Србији сви све знају, стално иде прича биће ово или оно. Звезда је кикснула на Вождовцу и ми смо сваку утакмицу до краја играли на нож".
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА (2000 - 2008)
Петко је после Европског првенства у Белгији и Холандији добио одрешене руке да изврши смену генерација. Сале се као најперспективнији играч у земљи, лако уклопио у нову концепцију.
"Стартовали смо у Белфасту на пријатељској утакмици против Северне Ирске. Сећам се кроз маглу... неки леп хотел... много зеленила... тмурно време. Ушао сам у другом полувремену уместо Ненада Гроздића, победили смо 2:0 или 2:1".
Постигао је четири гола за репрезентацију, а статистика каже да су му највише лежали Литванци.
"Дао сам им гол у пријатељском мечу у Смедереву када смо славили са 4:1 и у квалификационој утакмици у Београду. Одиграли смо тај циклус на врхунском нивоу, примили само један гол, завршили испред Шпаније и отишли на Светско првенство са великим амбицијама. Не бих се враћао на разлоге слома у Немачкој. У животу сам научио да стављам тачку на одређене периоде и да гледам у будућност".
Тачка је стављена, али се гол против Обале Слоноваче не заборавља.
"Молим лепо... једно учешће на Мундијалу, једна утакмица, један улазак у 16 метара, један гол. Доста од мене (смех)".
Још да није било Дудићеве "одбојке"...
"Да ли ми верујеш да га то никада нисам питао. Једноставно, нисам хтео да му стајем на муку. Било је ситуација у Салцбургу, досађујемо се у карантину, падне ми на памет да му поменем то из Минхена и онда се угризем за језик. Схватио сам да му је довољно тешко и без мог питања. Да је хтео да прича о томе, сам би ми поменуо".
...
Кандидати из репрезентације:
Голмани: Жељко Цицовић, Радован Радаковић, Драгослав Јеврић, Владимир Стојковић;
Одбрана: Иван Дудић, Горан Буњевчевић, Ненад Сакић, Зоран Мирковић, Горан Ђоровић, Бобан Дмитровић, Синиша Михајловић, Милан Обрадовић, Младен Крстајић, Миливоје Ћирковић, Дејан Стефановић, Ивица Драгутиновић, Горан Гавранчић, Немања Видић, Душан Баста, Александар Луковић, Ненад Ђорђевић, Милан Дудић, Милан Бишевац, Бранислав Ивановић, Антонио Рукавина;
Везни ред: Предраг Ђорђевић, Ненад Гроздић, Дејан Станковић, Никола Лазетић. Љубинко Друловић, Славиша Јокановић, Иван Томић, Драган Младеновић, Звонимир Вукић, Бранко Бошковић, Огњен Короман, Игор Дуљај, Ненад Ковачевић, Алберт Нађ, Иван Ергић, Зоран Тошић, Бошко Јанковић, Ненад Милијаш;
Напад: Предраг Мијатовић, Саво Милошевић, Матеја Кежман, Дарко Ковачевић, Данијел Љубоја, Ненад Јестровић, Никола Жигић, Данко Лазовић, Марко Пантелић.
ТОП 11 - Немања ВИДИЋ (одбрана)
"Отишао је релативно рано из Србије, али добро се познајемо и стигли смо да одиграмо пар узбудљивих Дербија. После сам се у репрезентацији уверио какав је карактер. Има тај чудесни менталитет победника који делује заразно по целу екипу. Мислим да трака у Јунајтеду говори довољно сама по себи. Није пуно причао, али када би узео реч у свлачионици, сваки пут је рекао нешто паметно. Био је директан и исто се односио према свима. Вансеријски играч и прави момак. Била ми је изузетна част да играм са њим у истом тиму".
- Попуњавање тима -
ТОП 11 - Ивица КРАЉ (голман)
"Имао је перфомансе за ТОП 5 голмана на свету. Али Црногорац... није волео да ради... бранио је на суви таленат. Деловало ми је да сам себи поставља лимите. Али овако као појава између статива, неприкосновен. Уливао нам је свима огромно поверење".
ТОП 11 - Миливоје ЋИРКОВИЋ (одбрана)
"Ма, бре, мој брат Миливоје... шта уопште размишљам! Ако ништа друго, због пенала у Њукаслу и због чињенице да смо 10 година били цимери у мом првом мандату у Партизану".
ТОП 11 - Хакан ШУКУР (напад)
"Ја бих врло радо ставио Вучинића, јер је био топ центарфор. Играо сам и са Савом, Дарком, Данком, Кежом, Љубојом, Жигом, Пантом... Али Мирко је чудо. Кад се само сетим како је торпедовао Хрвате у оном баражу младих репрезентација. Није био дуго са нама, повредио се баш пред Светско првенство у Немачкој. Пошто немам више право на играча из државног тима, определићу се за Шукура. Легенда Галатасараја и бог фудбала у Турској".
ТОП 11 - Радосав ПЕТРОВИЋ (задњи везни)
"Ту је конкуренција паклена. Нека буде Раћа због оног далекометног хица против Звезде који нам је донео титулу. Морам и Дуљаја у заграду. Са 'ћелавим' сам прошао млађе категорије и ушао у ону прву Лигу шампиона. Има ту милион играча. Шта да радим са Дрином, Фејсом, Адијем Нађом... одакле, шта, како... па онда Влада Ивић, Звоне Вукић, Ђоле Томић... слатке муке. Неко ће се од њих сигурно наљутити. Али рубрика се зове ТОП 11, а не ТОП 50. Сада ћу у селекторском маниру да им поручим да су свима њима врата широм отворена. Нека се и даље боре за улазак у мој идеалан тим (смех)".
ТРЕНЕРИ:
Цоња Матекало, Миша Радаковић, Пера Ћосић, Бранко Рашовић, Љубиша Тумбаковић, Миодраг Јешић, Лотар Матеус, Владимир Вермезовић, Радомир Антић, Мигел Анхел Лотина, Рамон Карнеро, Ерик Геретс, Ђовани Трапатони, Ко Адријансе, Хуб Стивенс, Маринос Узунидис, Сале Станојевић, Аврам Грант, Владимир Вермезовић, Вук Рашовић, Марко Николић, Зоран Милинковић, Љубинко Друловић, Иван Томић, Мирослав Ђукић, Зоран Мирковић, Саво Милошевић, Илија Петковић, Дејан Савићевић.
Тренер: Љубиша ТУМБАКОВИЋ (Миша РАДАКОВИЋ)
"Имао сам изузетан однос са Ђузепеом Трапатонијем. Био је већ у озбиљним годинама, али сјајан даса. Велики шаљивџија, мени је стално нешто замерао. 'Не, не ти... ни случајно...', а ја онда намерно. Али што се тиче стручности и ауторитета, топ класа. Није случајно најтрофејнији италијански тренер свих времена. Ипак, за мене нема дилеме. Тумба је са мном провео највише времена и обликовао ме као играча. Мишу морам у заграду јер ме је научио основама фудбалске игре у млађим категоријама".
...
Мојих ТОП 11 - Саша ИЛИЋ: КРАЉ - ЋИРКОВИЋ, ВИДИЋ, ВАРГАС, ВЕНЕТИДИС - ПЕТРОВИЋ - ШАШ, ЋИРИЋ, ЛЕОНАРДО, ЛОПЕЗ - ШУКУР. Тренер: Љубиша ТУМБАКОВИЋ.
...
Ако је Деки Станковић трчао за њега, морао је и Сале да трчи за некога током каријере...
"Мене су стално прозивали да не трчим и чињеница је да су више други трчали за мене. Али зато што је моја позиција на терену била таква, а не зато што сам ја чудо од играча".
Па, није да није. Био је чудо. "Илић капитен... један је Илић капитен"!
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар