Прича: Најбољи српски тренер 21. вијека!

Само би Радомир Антић могао да буде достојна конкуренција Владану Милојевићу, можда и Вељко Пауновић због титуле на Новом Зеланду.

Фудбал 29.08.2019 | 00:03 О укусима може да се расправља и онда је сасвим у реду што размишљања појединаца иду ка томе да Црвена звезда Владана Милојевића понекад игра дефанзивно, мимо свих традиција великог клуба. Али, о чињеницама прожетим кроз говор бројки – не може. О томе шта је Владан Милојевић све урадио за две и кусур сезоне на клупи црвено-белих, доста тога је познато, али елиминација Јанг Бојса ставила га је на место најбољег српског тренера у овом веку. И то без озбљне конкуренције, уз велико поштовање свега што је у каријери урадио велики Радомир Антић.

Било је раније  стручњака рођених на овом простору, који су мењали историју Црвене звезде, као и комплетну слику фудбала. Био је Миљан Миљанић, био је и Вујадин Бошков, пре њих и Љубиша Броћић, затим је Љупко Петровић подигао пехар са великим ушима, Радомир Антић обједнио оно што нико није – тренирао три највећа шпанска клуба. Свако од њих је имао своје епохе, али ово је дефинитивно ера Владана Милојевића. Тренера који није ничији клон или легитимни наследник. Већ свој.

Када је Црвена звезда била на далеким европским маргинама, заглављена између тешког проласка Нафтана и елиминације од Каирата, ишле су приче да би улазак у Лигу шампиона преврнуо Србију наглавачке. До те мере да би људи ишли голи по улицама. У тим тренуцима и пласман у Лигу Европе је могао да се означи вињетом „научна фантастика“. А, тек два узастопна уласка у Лигу шампиона...

Дакле, прво о њему, о Владану Милојевићу. То је тренер који је освојио две шампионске титуле, оборио бројне рекорде у домаћим оквирима, увео Звезду у Лигу Европе, два пута у Лигу шампиона, донео европско пролеће на Маракану после четврт века. И у 12 квалификационих мечева има исто толико пролаза даље. Када је преузео Црвену звезду, затекао је клуб на 195. месту УЕФА ранг листе. Подигао га је до 68. позиције уз тенденцију даљег раста. Чаробњаштво. Посебно ако се зна да само двојица играча које је од јуна 2017. године до данас имао на располагању играју у лигама петице. То су Дамијан Ле Талек и Немања Радоњић.

Човек са српским пасошем, рођен у Аранђеловцу, има тренутно само једну ману у вероватно присутној амбицији да се једног дана опроба у најјачим европским лигама и ту се потврди. Да се животно и фудбалски образовао у, примера ради, Белгији уместо Грчкој сигурни смо да би добио позив Андерлехта, у крајњем случају неког Генка или Стандарда. Или да је одиграо бар полувреме за Саламанку, лакше би себи отворио врата Примере. Овако, морао је да иде тежим путем и пише историјске књиге.

Током рада у Црвеној звезди научио је да балансира између неке овде присутне митоманије и сопственог прагматизма. Ишколован да види фудбал много даље од свих који га окружују (не рачунамо ту стручни штаб), Владан Милојевић је спознао како са српским клубом може да прави серијске успехе. И опет да поновимо тезу коју смо много пута пласирали: нема лепоте, нема атракције, али има крвавих колена и задњице, као и спартанске дисциплине. Црвена звезда није ни ове ни прошле године победила у трећем и четвртом колу квалификација, али није ни изгубила. И увек је имала план игре.

Да вам приближимо још мало, а да не гледамо у даљу прошлост. Спремајући реванш против Јанг Бојса, тренер Црвене звезде је знао да ће швајцарског првака морати да „увуче“ у спорти ритам, те да ће кроз негледљиву шаховску партију лакше наћи пут до Лиге шампиона. И успео је у томе, терајући Јанг Бојсе да играју кроз средину, пошто су оба бока била закључана. Када је на терен ушао Ебишер, а Сеоане почео да се коцка, Звезда је искористила вишак слободног простора и повела. То је тај Милојевићев прагматизам и педантност, италијанска посвећеност тактици којом мења фудбал. Пре пута у Берн Владан Милојевић је добио телефонски позив једног виђеног звездаша, на озбиљној функцији. Баш виђеног. Разговор је отрприлике текао овако:

„Владане, ваљда знаш колико је Јанг Бојс брз у нападу. Много ме то плаши. Баш су брзи“.

„Опустите се, скратићемо им простор да немају где да трче“, гласио је Милојевићев одговор.

Није било тако у Швајцарској, али у Београду – јесте. Имао је много сличних бравура током тренерске каријере Радомир Антић. Човек који је најозбиљнија конкуренцију Владану Милојевићу у трци за најбољег српског тренера 21. века, највеће успехе је правио средином деведесетих. Дупла круна са Атлетико Мадридом, његови „специјали“ на прекидима су чаробњаштво које је можда и јаче од Милојевићевог, пошто се и данас о томе приповеда на Иберијском полуострву.

Али, то је било у прошлом веку. Као селектор Србије Радомир Антић се пласирао на Мундијал 2010. године, победио Немачку, водио је Барселону и Селту, касније се преселио у Кину. Има много позитивних елемената,  али чак и када бисмо га изједначили са Милојевићем, тренера Црвена звезда издваја она победа над будућим шампионом Европе. И то без примљеног гола. Антара је у овом веку, ипак, у јесени каријере….

Под утиском свега што је урадио у Црвеној звезди заборавља се да је Владан Милојевић пре тога успоставио систем у Чукаричком, донео Брђанима Куп, затим са малим Паниониосом ухватио Европу. Дакле, успео је да се понавља седам година и зато има право да ангажује најбољи адвокатски тим у процесу који не би смео да почне. А има радни наслов „Милојевић је човек са много среће“.

Тренеру Црвене звезде Владану Милојевићу, као што смо већ навели, недостаје да демонстрира своје знање у Италији или Енглеској. Ту привилегију, као знаменити бивши играчи, имали су Синиша Михајловић и Славиша Јокановић и Мирослав Ђукић.  Бомбардер из Борова Села је стигао чак и до клупе Милана, правио је озбиљне резултате са Болоњом и Катанијом. Брендирао се као тренер, али није као Милојевић пресвукао комплетно одело једног клуба. Са друге стране, Јокановић је ушао у Лигу шампиона са Макабијем, увео Вотфорд у Премијер лигу, био више него конкуретан са Партизаном у Европи. Недостаје му пласман у групну фазу Лиге шампиона са тимом из Хумске.

Постоји још један млади стручњак који је наговештавао да би могао да свргне Радомира Антића са трона. Да, о Вељку Пауновићу причамо. Имао је сличан систем и реторику као Владан Милојевић, попео се на кров света на Новом Зеланаду. Епски успех, мада ће злонамерници рећи да је „дечији фудбал“ нешто сасвим друго. Истина је да је Пауновић пропустио прилику да се  потврди у Европи и то у сениорској конкуренцији. Јер, МЛС лигу фудбофили и поред свих тамошњих звезда могу само донекле озбиљно да схвате. Тамо се терени обележавају у јардима…

Наравно, Владан Милојевић је имао несебичну и вредну помоћ озбиљних људи које је окупио око себе. Говоримо о Јанковићу, Милану Косановићу, двојици младих аналитичара (Лепосавић и Милинчић), стручњака за физичку припрему. У тим детаљисањима Милојевић је ишао испред времена и зато је заслужио да буде ово његово време.

Па и нек иде прича да он није мајстор да направи игру и исфорсира младе играче, већ да је стручњак који само зна да демонтира главно оруже ривала. Он у томе ужива, а уживаће у будућности. За све би било најбоље да после Звезде то буде негде у Европи. Где се и даље игра референтан фудбал (Америка и Азија су ниво испод).

Извор: моззартспорт

Фото: Старспорт