Прича: Орлови, дубоки наклон...

Будите сигурни да свако од њих гаји сличне емоције према репрезентацији и дресу ове кошаркашке земље. И знају колика су очекивања јавности. Да се свака утакмица гледа посебном лупом, јер је злато главна мета, а финале с Америма још недосањани сан. И поред свега остају на свом курсу, јер желе исте ствари. . .

Кошарка 26.08.2019 | 22:45 Кошарка се, као и живот, непрестано и неминовно мења. Живимо брзо, радимо много, тражимо начине да напредујемо и времена за одмор је све мање. Исто тако је и са игром под обручима. Сезоне су дугачке и исцрпљујуће - у Европи је ситуација још страшнија услед отвореног сукоба две кровне организације - екипе су чешће на аеродромима, у авионима, возовима и аутобусима него на паркету и у тренажном процесу. Сви траже своје парче неба и место под сунцем (читај: новац и улогу), а како се финансијски издаци клубова повећавају, тако су и играчи суочени с већим задужењима.

У том замршеном кругу обавеза, жеља, очекивања и реалних могућности највише трпе играчи. У години одигравања Мундобаскета практично не постоји селекција, поготово међу онима у кругу фаворита за медаљу, која није суочена са повредама најбољих играча или важних карика у ростеру, као и отказа где је палета разлога широка. 

Практично све највеће звезде америчке селекције отказале су због жеље да одморе тело и припреме се за нове НБА сезоне. Прича је идентична у Канади, где је Ник Нурс остао на само једном играчу из најјаче лиге света. Аустралија нема Бена Симонса из истог разлога. Серхио Родригез је после освајања Евролиге са московским ЦСКА објавио да му је потребно време да одмори тело и буде са породицом пре него што се посвети новим клупским обавезама, док су односи на релацији Тимофеј Мозгов - Русија у неком тренутку пукли... Нисмо становници САД, Канаде, Шпаније или Русије, али утисак је, бар на први поглед, да се скоро није дизала толика прашина. Повреде су нешто друго. Писали смо о томе, али против природе се, једноставно, не може. 

Где је Србија у свему томе? Стручни штаб је остао без могућности да рачуна на капитена Милоша Теодосића и борбеног Драгана Милосављевића, док су Никола Калинић и Немања Недовић још раније били прецртани у мислима селектора Александра Ђорђевића. Оно што је, ипак, можда и пребрзо заборављено јесте чињеница да се ове године цео тим одазвао без размишљања.

Да, многи ће се одмах ухватити за случај Николе Јокића и његових енигматичних порука током протекле НБА сезоне. Не желимо превише ни да се враћамо на ту тему. Врсни Сомборац је убедљиво највећа звезда Србије, најбољи центар на свету и прва виолина Денвера, заједно са целим тимом Нагетса имао је циљ да оствари пласман у плеј-оф, што је на крају и учинио. Ма колико тешко просечном читаоцу јесте било да "свари" његову неодлучност, Никола Јокић је специфичан карактер и неко ко једноставно има своје механизме по којим функционише... На крају - ту је и то је једино што је важно.

Што се преосталих имена на списку тиче, сви су још током својих клупских сезона били спремни да ускоче у дрес националног тима и помогну на било који начин. Од оних што су изнели квалификације, до највећих имена и дугогодишњих носилаца игре. Свако од њих је после дугачких и исцрпљујућих осам или девет месеци, безброј пређених километара и на десетине одиграних утакмица, некада чак и по три пута недељно, можда имао својих разлога зашто би могао да узме слободно лето. Драган Милосављевић је због последица микроповреда доживео ону најтежу због које ће изгубити сезону. Милош Теодосић је и поред нових проблема са тетивом стопала имао огромну жељу да проба да се опорави за планетарно такмичење и помогне саиграчима да се нападне то фамозно злато. Василије Мицић је изнео највећу годину своје досадашње каријере, Марко Гудурић после добрих издања у Фенербахчеу потписао је први НБА уговор, Стефан Јовић је имао својих проблема са кошаркашким здрављем...

Да не идемо од случаја до случаја, поента је јасна. Ово је текст посвећен онима који су без размишљања, без устручавања, без двоумљења и додатних консултација одлучили да слободно време замене заједничком раду, да буду посвећени истом циљу.

Немања Бјелица је ту преданост репрезентацији знао да објасни шаљивим тоном: "Дошао сам сад мало раније, супруга ме је пустила, јер сам се ужелео и репрезентације, пошто сам пропустио два такмичења. Једва сам чекао да се прикључим екипи".

А Стефан Јовић с озбиљнијом нотом: "Традицију треба чувати, а нешто што ми желимо је да будемо исти као златни момци који су били ту пре нас".

Будите сигурни да свако од њих гаји сличне емоције према репрезентацији и дресу ове кошаркашке земље. И знају колика су очекивања јавности. Да се свака утакмица гледа посебном лупом, јер је злато главна мета, а финале с Америма још недосањани сан. И поред свега остају на свом курсу, јер желе исте ствари. 

Зато Орловима треба скинути капу. Као додатни подстрек за изазове који предстоје. Зато што знају колико радости доноси једна победа, а какву еуфорију и оптимизам буди освојена медаља у ово чудно и турбулентно време. И, пре свега, што нису правили драму и од првог тренутка желели да буду ту. 

О новој анализи игре Србије ћемо после Француске.

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт