Priča: Orlovi, duboki naklon...

Budite sigurni da svako od njih gaji slične emocije prema reprezentaciji i dresu ove košarkaške zemlje. I znaju kolika su očekivanja javnosti. Da se svaka utakmica gleda posebnom lupom, jer je zlato glavna meta, a finale s Amerima još nedosanjani san. I pored svega ostaju na svom kursu, jer žele iste stvari. . .

Košarka 26.08.2019 | 22:45 Košarka se, kao i život, neprestano i neminovno menja. Živimo brzo, radimo mnogo, tražimo načine da napredujemo i vremena za odmor je sve manje. Isto tako je i sa igrom pod obručima. Sezone su dugačke i iscrpljujuće - u Evropi je situacija još strašnija usled otvorenog sukoba dve krovne organizacije - ekipe su češće na aerodromima, u avionima, vozovima i autobusima nego na parketu i u trenažnom procesu. Svi traže svoje parče neba i mesto pod suncem (čitaj: novac i ulogu), a kako se finansijski izdaci klubova povećavaju, tako su i igrači suočeni s većim zaduženjima.

U tom zamršenom krugu obaveza, želja, očekivanja i realnih mogućnosti najviše trpe igrači. U godini odigravanja Mundobasketa praktično ne postoji selekcija, pogotovo među onima u krugu favorita za medalju, koja nije suočena sa povredama najboljih igrača ili važnih karika u rosteru, kao i otkaza gde je paleta razloga široka. 

Praktično sve najveće zvezde američke selekcije otkazale su zbog želje da odmore telo i pripreme se za nove NBA sezone. Priča je identična u Kanadi, gde je Nik Nurs ostao na samo jednom igraču iz najjače lige sveta. Australija nema Bena Simonsa iz istog razloga. Serhio Rodrigez je posle osvajanja Evrolige sa moskovskim CSKA objavio da mu je potrebno vreme da odmori telo i bude sa porodicom pre nego što se posveti novim klupskim obavezama, dok su odnosi na relaciji Timofej Mozgov - Rusija u nekom trenutku pukli... Nismo stanovnici SAD, Kanade, Španije ili Rusije, ali utisak je, bar na prvi pogled, da se skoro nije dizala tolika prašina. Povrede su nešto drugo. Pisali smo o tome, ali protiv prirode se, jednostavno, ne može. 

Gde je Srbija u svemu tome? Stručni štab je ostao bez mogućnosti da računa na kapitena Miloša Teodosića i borbenog Dragana Milosavljevića, dok su Nikola Kalinić i Nemanja Nedović još ranije bili precrtani u mislima selektora Aleksandra Đorđevića. Ono što je, ipak, možda i prebrzo zaboravljeno jeste činjenica da se ove godine ceo tim odazvao bez razmišljanja.

Da, mnogi će se odmah uhvatiti za slučaj Nikole Jokića i njegovih enigmatičnih poruka tokom protekle NBA sezone. Ne želimo previše ni da se vraćamo na tu temu. Vrsni Somborac je ubedljivo najveća zvezda Srbije, najbolji centar na svetu i prva violina Denvera, zajedno sa celim timom Nagetsa imao je cilj da ostvari plasman u plej-of, što je na kraju i učinio. Ma koliko teško prosečnom čitaocu jeste bilo da "svari" njegovu neodlučnost, Nikola Jokić je specifičan karakter i neko ko jednostavno ima svoje mehanizme po kojim funkcioniše... Na kraju - tu je i to je jedino što je važno.

Što se preostalih imena na spisku tiče, svi su još tokom svojih klupskih sezona bili spremni da uskoče u dres nacionalnog tima i pomognu na bilo koji način. Od onih što su izneli kvalifikacije, do najvećih imena i dugogodišnjih nosilaca igre. Svako od njih je posle dugačkih i iscrpljujućih osam ili devet meseci, bezbroj pređenih kilometara i na desetine odigranih utakmica, nekada čak i po tri puta nedeljno, možda imao svojih razloga zašto bi mogao da uzme slobodno leto. Dragan Milosavljević je zbog posledica mikropovreda doživeo onu najtežu zbog koje će izgubiti sezonu. Miloš Teodosić je i pored novih problema sa tetivom stopala imao ogromnu želju da proba da se oporavi za planetarno takmičenje i pomogne saigračima da se napadne to famozno zlato. Vasilije Micić je izneo najveću godinu svoje dosadašnje karijere, Marko Gudurić posle dobrih izdanja u Fenerbahčeu potpisao je prvi NBA ugovor, Stefan Jović je imao svojih problema sa košarkaškim zdravljem...

Da ne idemo od slučaja do slučaja, poenta je jasna. Ovo je tekst posvećen onima koji su bez razmišljanja, bez ustručavanja, bez dvoumljenja i dodatnih konsultacija odlučili da slobodno vreme zamene zajedničkom radu, da budu posvećeni istom cilju.

Nemanja Bjelica je tu predanost reprezentaciji znao da objasni šaljivim tonom: "Došao sam sad malo ranije, supruga me je pustila, jer sam se uželeo i reprezentacije, pošto sam propustio dva takmičenja. Jedva sam čekao da se priključim ekipi".

A Stefan Jović s ozbiljnijom notom: "Tradiciju treba čuvati, a nešto što mi želimo je da budemo isti kao zlatni momci koji su bili tu pre nas".

Budite sigurni da svako od njih gaji slične emocije prema reprezentaciji i dresu ove košarkaške zemlje. I znaju kolika su očekivanja javnosti. Da se svaka utakmica gleda posebnom lupom, jer je zlato glavna meta, a finale s Amerima još nedosanjani san. I pored svega ostaju na svom kursu, jer žele iste stvari. 

Zato Orlovima treba skinuti kapu. Kao dodatni podstrek za izazove koji predstoje. Zato što znaju koliko radosti donosi jedna pobeda, a kakvu euforiju i optimizam budi osvojena medalja u ovo čudno i turbulentno vreme. I, pre svega, što nisu pravili dramu i od prvog trenutka želeli da budu tu. 

O novoj analizi igre Srbije ćemo posle Francuske.

Izvor: mozzartsport

Foto: Star Sport