Прича: Хуанфран и крај “чолизма”...

Спартанац у Бразилу. . .  Овако, момак из Кревиљента, Валенсија, остао је ненаметљиви и небљештави Спартанац, добар ђак из клупе, први на тренингу и последњи у свлачионици, толико поуздан лик да сте могли и да га не приметите, као кад лепа девојка “френдзонује” ортака који је заљубљен у њу и подразумева да ће увек ускочити у кола да је довезе са лошег састанка.

Фудбал 12.08.2019 | 00:05
Прича: Хуанфран и крај “чолизма”...
Неко је већ направио ту фору, а добра фора је, немојте да вас лажу ови што по друштвеним мрежама траже ауторска права, као смешан виц – није важно ко га је први смислио и испричао, важно је да заживи...

Да парафразирамо: Сао Пауло је пре неки дан довео (некада) најбољег десног бека на свету. А дошао им је, негде у исто време, и Дани Алвеш...

Ову духовитост, добро, разумеће само они са истанчаним укусом за дефанзиву и нешто другачијим схватањем фудбала. Јасно је на шта се алудира: повратак Бразилца у домовину прослављен је широм спортских сајтова, док је готово испод радара прошла једна, па ето, усудићемо се, симпатичнија, ако не већ значајнија вест. Дрес истог клуба узео је – Хуанфран.

Хуан Франсиско Торес већ одавно је раздужио црвено-белу опрему Атлетико Мадрида, и чекало се само где ће отићи. И он је, као Данијеле де Роси, и паралеле нису толико неочигледне, одлучио да оде тамо где је фудбал нешто више и свашта више.

Има неке романтике у томе да су два потпуно остварена и несумњиво финансијски намирена човека одлучила да се окушају у Латинској Америци, и има додатног чара што су обојица препознати пре свега као ратници.

Не може се избећи, јакако, реченица да је ово лето означило крај Атлетика, крај “чолизма” каквог смо дуго знали и, ако не волели, а оно бар поштовали до сржи.

У Бразилу је сада и Филипе Луис, нема више у Мадриду Дијега Година, можда и Антоана Гризманаможемо ставити уз бок овим старијим момцима што су чинили дефанзивни бедем Дијега Симеонеа. Свакако Габија, који се опростио једно лето раније, па онда и Тијага Мендеша...

У исто време, све то је почетак нечег новог, дивљег и прилично неизвесног, пошто је једино сигурно да ће аргентински мајстор поново унети себе и своју страст у нови пројекат.

За неке од нас који волимо Атлетико предстојећа сезона биће крајње занимљива, па и оптимистична, јер се прошлог пролећа видело колико су потрошени – неки би рекли и превазиђени – и да су титула 2014. и два финала Лиге шампиона били врхунац генерације и система. А чак и они који се намрште када им поменете Симеонеа, гледаће с дужном пажњом како ће Чоло том новом изазову улетети трупачке у дроб.

Но иако не желимо да одузмемо ништа јужноамеричким колегама Филипеу Луису и Годину са којима је годинама делио врсту ту изнад шеснаестерца, чини се да је Хуанфран заправо био отелотворење Симеонеовог Атлетика, борбеног духа и жртвовања за виши циљ и за саиграче.

Често потцењени Шпанац дошао је својевремено из Осасуне као десно крило које, по сопственом признању, није волело претерано да се враћа у одбрану: ако му не би прошао трик или ако би га неко предриблао, Хуанфран би остао ту где јесте и чекао да се игра врати у његову раван. Дошао је и као навијач Реала, треба и то рећи, клуба који није волео само он, него и његов отац, сав поносан што му је јуниор био у подмлатку краљевског клуба.

Осам година, 355 утакмица, седам трофеја и један промашени пенал касније – доћи ћемо, авај, и до тога – Хуанфран је напустио Шпанију као један од најбољих десних бекова своје ере, неизоставни адут Атлетико Мадрида и верни извршилац свих захтева које би Чоло пред њега поставио.

Сваки навијач воли да види “дете клуба” како успева у бојама у које су га обукли пре првог имендана, али има нешто још слађе у томе да вам непобитна легенда постане неки дошљак. Нико не може да се заљуби као онај који дође са стране, важи то и за фудбалске клубове и за велике градове, сетите се само ко је најлепше писао о Београду или Њујорку...

Хуанфран је за тих осам сезона од момка који није био превише сигуран у себе и у своје знање постао гладијатор којем су клицала два стадиона, онај стари и овај нови, и чијом ће заоставштином хтети да се заогрну сви будући играчи Атлетико Мадрида.

И то све упркос оном пеналу.

Био је то тренутак после којег ће Хуанфран наставити да буде легенда Атлетика – парадоксално, можда је, посебно након суза и након опроштаја навијача, постао још већа – али ниједан клизећи старт, ниједна сигурна интервенција, ниједно стављање у џеп извиканог ривала неће успети да му залечи ране.

Можда је, само можда, то могла титула на Ванди 1. јуна за нама, али Атлетико је крахирао у Торину и Хуанфран је схватио да је пешчаник исцурио.

Једини промашени пенал у миланској серији у финалу Лиге шампиона 2016. пратиће га заувек, и тешко да ће забављање у Бразилу – ако Хуанфран уопште уме да се забавља када игра фудбал – затомити бол са Сан Сира, као што га није обуздао ни пехар у Лиги Европе.

У тренутку када се залетео, не часећи ни часа, и свега који трен касније лопта се одбила од стативе и Кејлор Навас почео да слави, у тренутку када је Хуанфран исплазио језик од муке, ваљда покушавајући да сакрије да му, испод браде, вилица дрхти од туге и беса, све је било нацртано: и то да ће Кристијано Роналдо спаковати пети пенал и постати херој још једног финала (иако га је читаве вечери Хуанфран држао на краткој узди и фрустрирао му сваки пренапучени мишић), и да ће Реал, клуб за који није био довољно добар, освојити 11. европску круну, и да никада више та генерација, његова генерација, неће бити толико близу.

И дотад је изгледао као намучени песник из кафане, али те вечери као да ће се залисци изнад његовог чела продужити барем за неколико центиметара.

Пришао је одмах навијачима, замолио их за опроштај, неколико дана касније срочио им срцепарајуће писмо у којем им је обећао – и слагао, ето, раде то песници – да ће Габи и његови ратници ускоро, пре него касније, извући том толико жељеном пехару уши и окупити се на Фуенте де Нептуно, тамо где ће вас истоварити и ноћни аутобус са аеродрома, ако се једном у какво недоба затекнете у Мадриду...

Навијачи ће му опростити, како и не би, па тај је раздирао плућа сваке недеље за црвено-бели дрес. Оно што изгубиш у витрини добијеш на трибини (“Људи желе титуле, али љубав и поштовање су важнији”, казао је он пошто је одиграо последњи меч за Атлетико), и у осмесима деце која купују дресове с баш твојим именом; но гарант да би његова звезда у очима просечних гледалаца фудбала била много упадљивија с том круном.

Овако, момак из Кревиљента, Валенсија, остао је ненаметљиви и небљештави Спартанац, добар ђак из клупе, први на тренингу и последњи у свлачионици, толико поуздан лик да сте могли и да га не приметите, као кад лепа девојка “френдзонује” ортака који је заљубљен у њу и подразумева да ће увек ускочити у кола да је довезе са лошег састанка; на понеком избору фудбалских новинара био би трећи, четврти или пети десни бек Европе – редовно иза Данија Алвеша, који му је и сада покупио шњур и славу – но недостајала му је и сребрнина и мало “модернији” имиџ. Где си видео фудбалера без тетоваже на прагу треће деценије 21. века?

Сада нам више неће бити пред очима, али ипак, ипак, може ли се тако лако избрисати дух дружине чији је симбол постао и остао? Или ће, нека то буде и задатак ових нових Чолових пулена, све до малог квази-галактика Жоаа Феликса, и у неком потенцијалном, будућем, премијерном пехару Лиге шампиона, бити макар мало зализака, срца и посвећености Хуанфрана?

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс

Коментари / 0

Оставите коментар