Priča: Huanfran i kraj “čolizma”...

Spartanac u Brazilu. . .  Ovako, momak iz Kreviljenta, Valensija, ostao je nenametljivi i neblještavi Spartanac, dobar đak iz klupe, prvi na treningu i poslednji u svlačionici, toliko pouzdan lik da ste mogli i da ga ne primetite, kao kad lepa devojka “frendzonuje” ortaka koji je zaljubljen u nju i podrazumeva da će uvek uskočiti u kola da je doveze sa lošeg sastanka.

Fudbal 12.08.2019 | 00:05 Neko je već napravio tu foru, a dobra fora je, nemojte da vas lažu ovi što po društvenim mrežama traže autorska prava, kao smešan vic – nije važno ko ga je prvi smislio i ispričao, važno je da zaživi...

Da parafraziramo: Sao Paulo je pre neki dan doveo (nekada) najboljeg desnog beka na svetu. A došao im je, negde u isto vreme, i Dani Alveš...

Ovu duhovitost, dobro, razumeće samo oni sa istančanim ukusom za defanzivu i nešto drugačijim shvatanjem fudbala. Jasno je na šta se aludira: povratak Brazilca u domovinu proslavljen je širom sportskih sajtova, dok je gotovo ispod radara prošla jedna, pa eto, usudićemo se, simpatičnija, ako ne već značajnija vest. Dres istog kluba uzeo je – Huanfran.

Huan Fransisko Tores već odavno je razdužio crveno-belu opremu Atletiko Madrida, i čekalo se samo gde će otići. I on je, kao Danijele de Rosi, i paralele nisu toliko neočigledne, odlučio da ode tamo gde je fudbal nešto više i svašta više.

Ima neke romantike u tome da su dva potpuno ostvarena i nesumnjivo finansijski namirena čoveka odlučila da se okušaju u Latinskoj Americi, i ima dodatnog čara što su obojica prepoznati pre svega kao ratnici.

Ne može se izbeći, jakako, rečenica da je ovo leto označilo kraj Atletika, kraj “čolizma” kakvog smo dugo znali i, ako ne voleli, a ono bar poštovali do srži.

U Brazilu je sada i Filipe Luis, nema više u Madridu Dijega Godina, možda i Antoana Grizmanamožemo staviti uz bok ovim starijim momcima što su činili defanzivni bedem Dijega Simeonea. Svakako Gabija, koji se oprostio jedno leto ranije, pa onda i Tijaga Mendeša...

U isto vreme, sve to je početak nečeg novog, divljeg i prilično neizvesnog, pošto je jedino sigurno da će argentinski majstor ponovo uneti sebe i svoju strast u novi projekat.

Za neke od nas koji volimo Atletiko predstojeća sezona biće krajnje zanimljiva, pa i optimistična, jer se prošlog proleća videlo koliko su potrošeni – neki bi rekli i prevaziđeni – i da su titula 2014. i dva finala Lige šampiona bili vrhunac generacije i sistema. A čak i oni koji se namršte kada im pomenete Simeonea, gledaće s dužnom pažnjom kako će Čolo tom novom izazovu uleteti trupačke u drob.

No iako ne želimo da oduzmemo ništa južnoameričkim kolegama Filipeu Luisu i Godinu sa kojima je godinama delio vrstu tu iznad šesnaesterca, čini se da je Huanfran zapravo bio otelotvorenje Simeoneovog Atletika, borbenog duha i žrtvovanja za viši cilj i za saigrače.

Često potcenjeni Španac došao je svojevremeno iz Osasune kao desno krilo koje, po sopstvenom priznanju, nije volelo preterano da se vraća u odbranu: ako mu ne bi prošao trik ili ako bi ga neko predriblao, Huanfran bi ostao tu gde jeste i čekao da se igra vrati u njegovu ravan. Došao je i kao navijač Reala, treba i to reći, kluba koji nije voleo samo on, nego i njegov otac, sav ponosan što mu je junior bio u podmlatku kraljevskog kluba.

Osam godina, 355 utakmica, sedam trofeja i jedan promašeni penal kasnije – doći ćemo, avaj, i do toga – Huanfran je napustio Španiju kao jedan od najboljih desnih bekova svoje ere, neizostavni adut Atletiko Madrida i verni izvršilac svih zahteva koje bi Čolo pred njega postavio.

Svaki navijač voli da vidi “dete kluba” kako uspeva u bojama u koje su ga obukli pre prvog imendana, ali ima nešto još slađe u tome da vam nepobitna legenda postane neki došljak. Niko ne može da se zaljubi kao onaj koji dođe sa strane, važi to i za fudbalske klubove i za velike gradove, setite se samo ko je najlepše pisao o Beogradu ili Njujorku...

Huanfran je za tih osam sezona od momka koji nije bio previše siguran u sebe i u svoje znanje postao gladijator kojem su klicala dva stadiona, onaj stari i ovaj novi, i čijom će zaostavštinom hteti da se zaogrnu svi budući igrači Atletiko Madrida.

I to sve uprkos onom penalu.

Bio je to trenutak posle kojeg će Huanfran nastaviti da bude legenda Atletika – paradoksalno, možda je, posebno nakon suza i nakon oproštaja navijača, postao još veća – ali nijedan klizeći start, nijedna sigurna intervencija, nijedno stavljanje u džep izvikanog rivala neće uspeti da mu zaleči rane.

Možda je, samo možda, to mogla titula na Vandi 1. juna za nama, ali Atletiko je krahirao u Torinu i Huanfran je shvatio da je peščanik iscurio.

Jedini promašeni penal u milanskoj seriji u finalu Lige šampiona 2016. pratiće ga zauvek, i teško da će zabavljanje u Brazilu – ako Huanfran uopšte ume da se zabavlja kada igra fudbal – zatomiti bol sa San Sira, kao što ga nije obuzdao ni pehar u Ligi Evrope.

U trenutku kada se zaleteo, ne časeći ni časa, i svega koji tren kasnije lopta se odbila od stative i Kejlor Navas počeo da slavi, u trenutku kada je Huanfran isplazio jezik od muke, valjda pokušavajući da sakrije da mu, ispod brade, vilica drhti od tuge i besa, sve je bilo nacrtano: i to da će Kristijano Ronaldo spakovati peti penal i postati heroj još jednog finala (iako ga je čitave večeri Huanfran držao na kratkoj uzdi i frustrirao mu svaki prenapučeni mišić), i da će Real, klub za koji nije bio dovoljno dobar, osvojiti 11. evropsku krunu, i da nikada više ta generacija, njegova generacija, neće biti toliko blizu.

I dotad je izgledao kao namučeni pesnik iz kafane, ali te večeri kao da će se zalisci iznad njegovog čela produžiti barem za nekoliko centimetara.

Prišao je odmah navijačima, zamolio ih za oproštaj, nekoliko dana kasnije sročio im srceparajuće pismo u kojem im je obećao – i slagao, eto, rade to pesnici – da će Gabi i njegovi ratnici uskoro, pre nego kasnije, izvući tom toliko željenom peharu uši i okupiti se na Fuente de Neptuno, tamo gde će vas istovariti i noćni autobus sa aerodroma, ako se jednom u kakvo nedoba zateknete u Madridu...

Navijači će mu oprostiti, kako i ne bi, pa taj je razdirao pluća svake nedelje za crveno-beli dres. Ono što izgubiš u vitrini dobiješ na tribini (“Ljudi žele titule, ali ljubav i poštovanje su važniji”, kazao je on pošto je odigrao poslednji meč za Atletiko), i u osmesima dece koja kupuju dresove s baš tvojim imenom; no garant da bi njegova zvezda u očima prosečnih gledalaca fudbala bila mnogo upadljivija s tom krunom.

Ovako, momak iz Kreviljenta, Valensija, ostao je nenametljivi i neblještavi Spartanac, dobar đak iz klupe, prvi na treningu i poslednji u svlačionici, toliko pouzdan lik da ste mogli i da ga ne primetite, kao kad lepa devojka “frendzonuje” ortaka koji je zaljubljen u nju i podrazumeva da će uvek uskočiti u kola da je doveze sa lošeg sastanka; na ponekom izboru fudbalskih novinara bio bi treći, četvrti ili peti desni bek Evrope – redovno iza Danija Alveša, koji mu je i sada pokupio šnjur i slavu – no nedostajala mu je i srebrnina i malo “moderniji” imidž. Gde si video fudbalera bez tetovaže na pragu treće decenije 21. veka?

Sada nam više neće biti pred očima, ali ipak, ipak, može li se tako lako izbrisati duh družine čiji je simbol postao i ostao? Ili će, neka to bude i zadatak ovih novih Čolovih pulena, sve do malog kvazi-galaktika Žoaa Feliksa, i u nekom potencijalnom, budućem, premijernom peharu Lige šampiona, biti makar malo zalizaka, srca i posvećenosti Huanfrana?

Izvor: mozzartsport

Foto: Reuters