Све више туриста иде у Британију

Вебер

Једно од најинферналнијих занимања савременог човека је туризам. Поставши туриста, човек добија пасош идиота. Туриста је човек несумњиво површан и лакомислен. Он путује у сваку земљу ради чега пожели, али само не да би је упознао. Обратите пажњу, како је организован туристички бизнис у Турској, у Египту или у Тунису. У хотелима или другим местима туристичког боравка све је вештачко. Све је пореклом из других земаља – и намернице, и песак, и биљни свет, и особље које вас опслужује, и намештај. Чак и само море са коралима у значајној мери представља холографску пројекцију, посебно досољен у некој земљици – да би оно било слано и личилно на право, на неким плажама море досољавају. Све је у принципу вештачко. Човек који иде на турустичко путовање, гарантовано никада не доспе у ону земљу, у којој ће му ударити печат на царини о доласку. Он долази у другу земљу, створену специјано за њега, коју је он заправо и хтео видети. Она је доста слична његовој сопственој, мада има и одређених разлика. На пример, зонама плажа Шарм Ел Шејха можемо наићи на гигантске статуе до белог мрамора, које приказују ронице, људе који играју голф, преплануле жене. То нису свинге, нису богови или хероји, него једноставно иронично намигивање будалама, који су ту дошли са палицама за голф. Они тамо виде сами себе, једном речју одлазе на путовање, не излазећи из куће. Да би туристу било комфорно, он се свуда мора суочавати са оним на шта је навикао. Тако, долазе и у Москву, човек види медведа на улицама и цигане на тројкама – сличан сервис већ постоји. У Сант Петербургу на саоницама са велом путују даме. Људи желе видети оно што већ знају. И ако се суоче с оним што не одговара њиховим очекивањима, они су заправо растројени. У Кини змајеви и ватромети. У градовима целе зоне су одвојене за европске туристе. У дубинама континенталне Кине глад, патње и чаша риже недељно, али у турстичким центрима све процвати, скачу змајеви и вечно плешу девојке са тракама, потврђујући очекивања туриста. Туриста је човек који никуда не може стићи. Зигмунг Бауман је добро говорио о туристима, као о форми течног друштва. То стало пресељавање је већ планетарних размера. И оне земље које на њему зарађују, у суштини саме подлокавају сопствену инфраструктуру. Шта се, на пример, дешава у Шпанији и Грчкој – стичући огроман профит на рачун трговине артефактима за глупе туристе, они су постепено угасили своју привреду и индустрију, одустали од производње, и сасвим закономерно улазе у одређени банкрот. Зато је идеја реорганизације економије у правцу туристичког бизниса потпуно бесперспективна. Да, тако можемо обезбедити неки прилив капитала, али то је апсолутно ефемерна ствар. За то време ми се не можемо бавити што ствара реалну економску основу земље. У том погледу бити туриста је срамотно. Човек који пристане да то буде, спреман је да играње улоге онога кога разводе. Зато што је свако туристичко путовање развод. Њему свеједно не покажу оно што имају. И чак не уопште оно што он жели – њему покажу оно што одговара тим принципијелним и стално рециклирајућим догмама. На пример, још јендог играча голфа, којих је он ионако видео много у бањама. Али туриста несумњиво на то пристаје, зато што се почиње навикавати, сагласан је да са њим поступају како желе. У туристичком бироу он потврђује ту сагласност сопственим потписом.