Лукина исповест: Фудбалски почетак, породични проблеми...

. . . љубав према Звезди, сузе у Лисабону и препород у Франкфурту! Јовић отворен као никад до сада!

Фудбал 15.07.2019 | 23:50 Исповест до голе коже. У првом лицу. Својеручно написана. Када се нађе на странама Плејерс трибјуна, то је јасан знак да је Лука Јовић препознат ка нова, велика звезда светског спорта.

На тим странама, на којима највећи или најзанимљивији спортисти света оголе душу до коске, нашла се и испосвест Луке Јовића. Нови ас Реал Мадрида писао је о својим првим фудбалским корацима, том инстинкту голгетера, о породичним мукама кроз које је прошао, које су га исковале као гвожђе у ватри, па до дебија за Црвену звезду, суза у Лисабону и препорода у Франкфурту.

„Километри“ су већ иза Јовића, а фудбалски гледано, скоро да је тек на почетку. Видећемо какав ће једног дана бити крај сторије. Сада делује као да ће то бити једно сјајно путовање у дресу највећег клуба на свету.

Па, кренимо. Реч има Лука Јовић.

„Некад ми се чини да сам рођен с тим. Свако у свом животу има неке таленте, а мислим да је мој да постижем голове.

Не знам како сам постао нападач, али докле год ми сећање сеже, био сам опседнут постизањем голова. Када сам био дечак, имао сам ВХС касете са свим головима са Светских првенстава од првог до оног 2006. године. Био сам одушевљен играма Рожеа Миле за Камерун на Мундијалу 1990. године и наравно Роналдом – оригиналним Роналдом. Био сам опчињен начином како је пролазио голмане. Сећам се како је био брз, као да изводи неки мађионичарски трик и покушавао сам код куће да то увежбам. Роналдо је играо фудбал са таквом лакоћом, као да игра са 30 одсто могућности и то ми се чинило невероватним. Његов стил и самопоуздање су ме баш опчинили.

Претпостављам да су моји тренери видели тај инстинкт у мени, јер су ме стављали у шпиц од мојих првих фудбалских корака. Отац ме је уписао у клуб Омладинац из Лознице и сећам се да је све било плаво. Ограда око терена је била плава, мали хотел поред стадиона је био плав. Смејали бисте се да ме видите на фотографији са првог тренинга. Све је било тако мало, али био је то мој први излазак на прави фудбалски терен. Сваки фудбалер памти тај осећај, иако је то још дечачко доба.

Када сам био мали, мислио сам да је сваки стадион на свету обојен у плаво. Тек када су ме снимили скаути из Црвене звезде, схватио сам да постоје и друге боје у фудбалу. Имао сам осам година и нисам имао појма на која ће ме све места фудбал одвести.

Одрастао сам у месту званом Батар. Не очекујем да сте чули за њега, не брините. То је веома мало место, са само 105 кућа у целом селу. Али, оно је за мене нешто посебно. Један човек из Батара је рекао: „Село моје лепше од Париза“. И ја га исто тако видим. Скоро сви становници тамо се баве пољопривредом и ако их питате у шта верују, рећи ће вам: у напоран рад и велике снове. Сви у Батару дају све од себе да зараде и уштеде новац да би помогли својој деци да оду на факултет или да се преселе у већи град и нађу посао.

Исто важи за мене. Моји родитељи су радили напорно да би ми помогли да пронађем свој животни пут. Док сам растао, мој отац је држао супермаркет. Али, ако не би имао добру годину, узимао би кредит из банке да би могао да ме води сваког дана на тренинге. Мој ујак је радио у Русији, али када би чуо да имамо финансијке проблеме, куповао би копачке и тренерке и слао нам новац који нам је био потребан. Српске породице су специфичне по томе, рекао бих. Веома, веома су блиске. Тако мора да буде.

Не говорим много о томе, али када сам имао девет или десет година, моја сестра се озбиљно разболела. Били су то тренуци који су нас обележили заувек. Доктори су утврдили да има леукемију и била је у болници дуг период. Мама је морала да престане да води супермаркет да би је чувала. Целу годину наша породица је била раздвојена. Живео сам са оцем и дедом, ишао на тренинге Црвене звезде у Београд, док је мама остајала са сестром.

Био је то веома тежак период. Оно чега се највише сећам је осећај када сам долазио из Београда у Батар после утакмица. Једног дана, док ме возио кући, отац је стао и покупио ујака и рођака. Нисам у првом моменту схватао о чему се ради, али онда сам схватио да ћемо имати велико славље. Када смо дошли кући, сестра је имала на глави шешир од папира, као да јој је рођендан. Рекли су јој да је излечена. Био је то невероватан осећај, сазнање да ће бити добро, јер смо сви били веома уплашени дуг период.

Када је сестра победила болест, то ми је распалило жељу да успем. Желео сам да будем победник као она. Моја жеља је била као сваког детета у Батару – да играм за Звезду и да постигнем гол на дербију против Партизана. За људе који нису из Србије, па можда не разумеју: Звезда је другачија на начин који не могу да објасним. Можда сте чули за клуб због чувеног тунела? Када играчи дођу у Звезду кажу да изгледа као да је уклето место. Графити су свуда по зидовима, веома је мрачно. Неки момци се и уплаше од тога. Али, за мене је све то било потпуно нормално. Ишао сам кроз тунел када сам имао осам-девет година, када су пуштали младе играче да буду као маскоте. Када чујете ту атмосферу на стадиону, не можете да верујете.

У Црвеној звезди све је у побеђивању. Ако не победите, то је неуспех. Има једна прича од пре неколико година, када се тим мучио, имао финансијске проблеме. Неки играчи су написали писмо навијачима и медијима и рекли нешто попут „Видите, тешко нам је, клуб нема новац ни за шампионе за туширање“. Следећег дана неки навијачи су обили аутомобиле играчима и убацили им шампионе на седишта.

Разумете сада шта хоћу да кажем? То је више од клуба. Али, одрастање у таквом окружењу даје вам више самопоуздања, па се ничег касније не плашите.

Када сам имао 16 година дебитовао сам за први тим против Војводине. И ево приче за вас... Био сам у хотелу у Новом Саду ноћ пре утакмице и морате да разумете да док сам био у младом тиму није било карантина пре утакмице. Седео сам у хотелу са цимером и били смо веома гладни, па смо изашли у супермаркет да узмемо нешто од хране. Вратили смо се и видели наше тренере како седе у бару, пију пиће. Били су шокирани када су нас угледали. Нисам разумели због чега.

Тренер је рекао: „Знате ли које је доба“?

Погледали смо на сат, било је 23.30.

Почео је да урла на нас: „Требало је у 23.00 да будете у креветима“!

Стварно нисам имао појма. Имао сам 16 година. Био је бесан те вечери, али могу да вам кажем да када сам сутрадан закорачио на терен, био сам потпуно сигуран у себе. За мене, постизање голова је инстинкт. Мислим да ми је то најбољи квалитет. Без обзира шта се дешава, ако ми кажете да ми је задатак да убацим лопту у мрежу, бићу потпуно фокусиран на то.

Изашао сам на терен тог дана и постигао гол. Сећам се да сам гледао у наше навијаче како се радују и био је то најневероватнији осећај. Црвена звезда је као велика навијачка породица. Одувек сам желео да играм за њих, па чак и када сам могао да пређем у неке веће клубове, стварно нисам желео да одем. У ствари, ово је истина – када ме је Бенфика тражила 2016. године, рекао сам мајци да не желим да идем. Сећам се њених речи. Рекла ми је: „Душо, знамо колико волиш Црвену звезду, више него нас, али мораш прво себе да гледаш“. Мислим да то све говори о Црвеној звезди. Моја мама се бринула да клуб волим више и од ње.

На крају, одлучио сам да пређем у Бенфику да бих напредовао у каријери. Али, мислим да се десило прерано. Мени је моја породица све и нисам био спреман да се одвојим од њих. Када имате 18 година и одете 3.000 километара далеко, на место где не знате језик, ту више није реч само о фудбалу. Ваш живот више није једноставан. Када сам први пут дошао у Лисабон, мислио сам стално на свој дом и почињао бих да плачем без посебног разлога. Било је то веома тешко доба у мојој каријери. Осећао сам се усамљено. На срећу, све се променило када сам прешао у Ајнтрахт Франкфурт.

Заувек ћу волети и ценити Ајнтрахт, јер то није клуб у којем се све своди на новац и скупе играче. Уместо тога, кључ је у хемији и невероватном осећају заједништва са навијачима. Почео сам поново да уживам у фудбалу када сам се преселио тамо. Када смо освојили Куп Немачке 2018. године цела атмосфера на стадиону и у граду је била „наелектрисана“. Осећао сам се као у Црвеној звезди. Стекао сам много пријатеља у Франкфурту уз које ћу остати заувек.

Моја једина жал је везана за полуфинале Лиге шампиона против Челсија. Био је то једини пут у каријери када сам плакао од туге, јер није било праведно да изгубимо на пенале. То ми се десило када смо излазили с терена и када сам видео навијаче Ајнтрахта како певају клупску химну са сузама у очима, иако смо изгубили. Било је то ново искуство за мене, да играте за навијаче који вас подржавају чак и када губите. То је реткост у фудбалском свету и због тога ми је жао што сам напустио Франкурт, јер ми је тај клуб променио каријеру.

Због преласка у Немачку, због тога што сам играо на високом нивоу, добио сам шансу да представљам моју земљу на Мундијалу 2018. године, што је осећај који не може да се објасни. Сећам се пре меча са Бразилом, загревао сам се са Марком Грујићем из Херте и буквално смо се осећали као да ћемо да експлодирамо. Када смо се вратили у свлачионицу, били смо гола вода. Током меча не можете чак ништа да осетите. Тотално сте залеђени. Тек после те утакмице сам могао да видим целу слику – шта сам урадио и шта сам постигао. За мене, као клинца који је одрастао у малом селу у Србији, који је одувек гледао видео касете са Роналдом, ти моменти на мечу са Бразилом су нешто посебно.

Све се десило врло брзо за мене. Пре неколико година сам сањао да играм за Црвену звезду. Да играм у полуфиналу Лиге Европе, на Светском првенству и сада да пређем у Реал Мадрид – то је невероватно. Али, најважнија особина за нападача је самопоуздање. Никада нисам сумњао у своје квалитете. Осећам се као да сам рођен с тим и никада нисам сумњао.

Забавна ствар: последњи пут када сам играо за репрезентацију, један од мојих саиграча, Стефан Митровић, рекао ми је: „Човече, шта бих све могао да постигнем да имам то твоје самопоуздање“.

Али, за мене то има смисла. Како можете да будете нападач ако нема ту сигурност у себе? За ову позицију, најважнија ствар није почетак, него завршница.

Тако је код мене. На почетку, рођен сам у малом селу у Србији са 105 кућа, за које вероватно никада нисте чули. Како ће се ова прича наставити? Шта ћу постићи? Како ће се завршити? Не знам, али имам веома велике снове.

Врло сам узбуђен што сам дошао у Реал Мадрид и још једном, желим да се захвалим клубу и навијачима Ајнтрахта из Франкфурта што су учинили да се тамо осећам као код куће у последње две године.

Данке.

Извор: моззартспорт