Најбољи играч је слободан играч?

Црно-бели за последње четири и по године довели 41. фудбалера без обештећења!

Фудбал 07.07.2019 | 22:40 Најбољи играч је слободан играч. Том девизом воде се челници Партизана скоро у сваком прелазном року, поготово у овом у којем, суочени са беспарицом, имају сужен маневарски простор и ограничени су углавном на фудбалере без обештећења. Тако је у суботу, коначно, ангажован Рајко Брежанчић, као шести летњи новајлија, за потврду тезе да се тим може формирати са мало новца. Каквог је квалитета, колики су му домети, може ли та идеја да резултира успехом, питања су на чије одговоре нећемо дуго чекати, јер сезона само што није почела.

Тек, леви бек, пристигао тако што је Малага дозволила да напусти Шпанију годину дана пре истека уговора, четврти је фудбалер доведен за џабе у актуелном прелазном року, а чак 41. за мандата актуелне управе, од децембра 2014. до данас. Такво опредељење знало је у блиској прошлости да донесе велике успехе Парном ваљку. Пимера ради, Урош Ђурђевић и Леонардо да Силва Соза рехабилитовли су каријере на Топчидерском брду и водили екипу до дупле круне, Леандре Тавамба био стрелац против сваког ривала у походу на прво европско пролеће после 12 година, важне улоге имали су Немања Михајловић или АбубакарОумару...

У математици, нула помножена са било којим бројем је увек нула. У фудбалу је другачије. Не важе рачунске операције, може и са мало пара да се направи нешто велико. Да би то стварно било тако, морају сви ангажовани играчи да буду погоци, да носе игру, конкретно доприносе резултатима. Шта ће на том плану понудити Игор Вујачић, Доминик Динга, Александар Лутовац и Рајко Брежанчић оцртаће се на терену врло брзо, већ 20. јула креће Суперлига, пет дана касније квалификације за Лигу Европе. Осим њих, клуб је засад ангажовао нападача Умара Садика (позајмица из Роме вредна 100.000 евра) и десног бека подгоричке Будућности Перишу Пешукића (90.000 евра), а према најавама из Хумске, још два странца у офанзивном делу тима би требало да стигну, међутим, извесно је да ни за њих или неће бити плаћена обештећења или ће то бити симболичне суме, можда позајмице.

Како је Партизан дошао у ситуацију да нема новца да уђе у трку са другим клубовима за играче који су под уговором, други је падеж, захтева дубљу анализу, међутим, чак и онда кад је имао новца показало се да то не мора обавезно да значи успех. Најбоља илустрација је директорски мандат Младена Крстајића, одмах по окончању каријере ускочио је у фотељу и за само један прелазни рок, лета 2011, потрошио више од 3.000.000 евра. Већ на старту те сезоне – ћорак. Елиминација од Шамрока и европски крах. Или, лето 2017. чувени долазак Сејдубе Суме, обештећење од 1.650.000 евра (са бонусима пребацио 2.000.000) и две године чекања да Гвинејац проради. А, кога змија уједе и гуштера се плаши...

То да ретко плаћа обештећења и углавном се оријентише на слободне агенте није изум садашње управе Партизана. За време председника Драгана Ђурића плафон су били играчи плаћени 400.000 евра (Клео, и то не цео уговор), а било је прелазних рокова у којима скоро нико није плаћен. Или, онај чувени из лета 2010, кад је Радиша Илић доведе из чачанског Борца за само 30.000 евра, а та екипа ушла у Лигу шампиона, да би тек на крају лета, кад је већ имала загарантовану Европу, довела и Меда Камару. Све остале, такође, без обештећења.

Њавећа дилема је колико је такав концепт одржив у савремном фудбалу. Може ли Партизан да буде конкурентан за титулу у Србији ако му је збирни досадашњи трошак за новајлије једнак плати просечног фудбалера Црвене звезде? И да ли је на међународној сцени спреман Парни ваљак да се трка за другима који више улажу?

Или снага једног клуба, ипак, не зависи од тога колико новца у каси има? Или нема...

Извор: моззартспорт