Najbolji igrač je slobodan igrač?

Crno-beli za poslednje četiri i po godine doveli 41. fudbalera bez obeštećenja!

Fudbal 07.07.2019 | 22:40 Najbolji igrač je slobodan igrač. Tom devizom vode se čelnici Partizana skoro u svakom prelaznom roku, pogotovo u ovom u kojem, suočeni sa besparicom, imaju sužen manevarski prostor i ograničeni su uglavnom na fudbalere bez obeštećenja. Tako je u subotu, konačno, angažovan Rajko Brežančić, kao šesti letnji novajlija, za potvrdu teze da se tim može formirati sa malo novca. Kakvog je kvaliteta, koliki su mu dometi, može li ta ideja da rezultira uspehom, pitanja su na čije odgovore nećemo dugo čekati, jer sezona samo što nije počela.

Tek, levi bek, pristigao tako što je Malaga dozvolila da napusti Španiju godinu dana pre isteka ugovora, četvrti je fudbaler doveden za džabe u aktuelnom prelaznom roku, a čak 41. za mandata aktuelne uprave, od decembra 2014. do danas. Takvo opredeljenje znalo je u bliskoj prošlosti da donese velike uspehe Parnom valjku. Pimera radi, Uroš Đurđević i Leonardo da Silva Soza rehabilitovli su karijere na Topčiderskom brdu i vodili ekipu do duple krune, Leandre Tavamba bio strelac protiv svakog rivala u pohodu na prvo evropsko proleće posle 12 godina, važne uloge imali su Nemanja Mihajlović ili AbubakarOumaru...

U matematici, nula pomnožena sa bilo kojim brojem je uvek nula. U fudbalu je drugačije. Ne važe računske operacije, može i sa malo para da se napravi nešto veliko. Da bi to stvarno bilo tako, moraju svi angažovani igrači da budu pogoci, da nose igru, konkretno doprinose rezultatima. Šta će na tom planu ponuditi Igor Vujačić, Dominik Dinga, Aleksandar Lutovac i Rajko Brežančić ocrtaće se na terenu vrlo brzo, već 20. jula kreće Superliga, pet dana kasnije kvalifikacije za Ligu Evrope. Osim njih, klub je zasad angažovao napadača Umara Sadika (pozajmica iz Rome vredna 100.000 evra) i desnog beka podgoričke Budućnosti Perišu Pešukića (90.000 evra), a prema najavama iz Humske, još dva stranca u ofanzivnom delu tima bi trebalo da stignu, međutim, izvesno je da ni za njih ili neće biti plaćena obeštećenja ili će to biti simbolične sume, možda pozajmice.

Kako je Partizan došao u situaciju da nema novca da uđe u trku sa drugim klubovima za igrače koji su pod ugovorom, drugi je padež, zahteva dublju analizu, međutim, čak i onda kad je imao novca pokazalo se da to ne mora obavezno da znači uspeh. Najbolja ilustracija je direktorski mandat Mladena Krstajića, odmah po okončanju karijere uskočio je u fotelju i za samo jedan prelazni rok, leta 2011, potrošio više od 3.000.000 evra. Već na startu te sezone – ćorak. Eliminacija od Šamroka i evropski krah. Ili, leto 2017. čuveni dolazak Sejdube Sume, obeštećenje od 1.650.000 evra (sa bonusima prebacio 2.000.000) i dve godine čekanja da Gvinejac proradi. A, koga zmija ujede i guštera se plaši...

To da retko plaća obeštećenja i uglavnom se orijentiše na slobodne agente nije izum sadašnje uprave Partizana. Za vreme predsednika Dragana Đurića plafon su bili igrači plaćeni 400.000 evra (Kleo, i to ne ceo ugovor), a bilo je prelaznih rokova u kojima skoro niko nije plaćen. Ili, onaj čuveni iz leta 2010, kad je Radiša Ilić dovede iz čačanskog Borca za samo 30.000 evra, a ta ekipa ušla u Ligu šampiona, da bi tek na kraju leta, kad je već imala zagarantovanu Evropu, dovela i Meda Kamaru. Sve ostale, takođe, bez obeštećenja.

Njaveća dilema je koliko je takav koncept održiv u savremnom fudbalu. Može li Partizan da bude konkurentan za titulu u Srbiji ako mu je zbirni dosadašnji trošak za novajlije jednak plati prosečnog fudbalera Crvene zvezde? I da li je na međunarodnoj sceni spreman Parni valjak da se trka za drugima koji više ulažu?

Ili snaga jednog kluba, ipak, ne zavisi od toga koliko novca u kasi ima? Ili nema...

Izvor: mozzartsport