Супруга му се порађала, а Сари га је звао... На клупу!

Један од најбољих дефанзиваца света испричао је анегдоту која му се десила док је темпераментни Италијан водио Наполи.

Фудбал 28.06.2019 | 10:19 Репрезентативац Сенегала Калиду Кулибали је у својој колумни за "Тхе плаyерс' трибуне" изнео је занимљиву причу о времену када је играо за Мауриција Сарија.

Најбољи део мог боравка у Италији је у време када ми се родио син. Никада нећу заборавити ово зато што је у питању луда прича која сумира Напуљ на најбољи начин.

Моја супруга је отишла у болницу ујутру, а ми смо играли са Сасуолом код куће те вечери. Били смо на видео-анализи, а мој мобилни је вибрирао све време. Обично сам га искључивао за ове сесије, али сам га сад оставио јер сам био забринут за супругу.

Звала ме је пет или шест пута.

У то време тренер је био Маурицио Сари, веома напет тип, па нисам желео да се јављам. Када се завршило, истрчао сам напоље и назвао сам је, а она ми је рекла да морам да дођем брзо јер се порађа.

Дотрчао сам до Сарија и рекао му: "Мистер, извињавам се, али сад морам да идем, рађа ми се син!"

Он ме је само погледао и рекао: "Не, не, не. Потребан си ми вечерас, стварно си ми потребан. Не можеш да идеш".

Рекао сам му: "То је рођење мог сина Мистер, урадите ми шта год морате – казните ме, суспендујте, није ме брига. Ја идем". Погледао ме је, био је под стресом. Пушио је цигарету за цигаретом, размишљао и на крају ме пустио да одем, али уз обавезу да се вратим до утакмице.

Одмах сам се одвезао до клинике што сам брже могао. Нисам могао да пропустим то ни за шта на свету. Стигао сам у подне, а око 13:30 сам добио сина. Око 16 часова назвао ме је Сари – тотални лудак, у добром смислу, али лудак!

Рекао је: "Кули?! Је л’ се враћаш?! Потребан си ми, стварно си ми потребан! Молим те!".

Супруга ми се и даље одмарала, сигуран сам да сам и њој био потребан, али нисам желео да изневерим саиграче и град који волим. Добио сам њен благослов и отиао на стадион, наоштрио сам се да играм, а онда је Сари дошао и залепио списак играча који почињу утакмицу.

Гледао сам га, и гледао... На њему није било мог имена.

Упитао сам шокирано: "Мистер, да ли се шалите са мном?"

Рекао је: "Због чега? То је мој избор".

Оставио ме је на клупи. Почео сам збуњено да говорим: "Мистер, али мој син, моја супруга, оставио сам их! Рекли сте да сам Вам потребан!"

Он је хладнокрвно одговорио: "Да, потребан си ми на клупи".

И то је било то, читава драма за утакмицу у којој нећу ни играти... Сада када се сетим буде ми смешно, али у том тренутку сам желео да заплачем. Ипак, не гледам на ову причу као на нешто негативно, она показује све што волим у вези Напуља. Морате да дођете овде да бисте се и сами уверили. Да, можда су помало луди, али су и веома гостопримљиви.

Извор: мондо.рс