Дугачка листа гријехова које треба окајати у три дана...

Лопта нам је јефтина, линије далеко, противничка контра рак-рана.

Фудбал 18.06.2019 | 14:05 Говорио је о томе селектор Горан Ђоровић одмах после меча са Аустријом. Говорили су и сви играчи. Србија је у првом мечу на Европском првенству одиграла недопустиво лоше и оно што мора за почетак да уради јесте да анализира шта све није било како ваља. Проблем је само што ама баш ништа није било онако како се у табору Орлића надали, а што до меча са Немачком има само три дана да се све грешке исправе.

Теоретски, Србији за друго место на табели игра и бод, ако Данска савлада Аустрију (декласирала ју је са 5:0 у пријатељском мечу пре две године, а Аустријанци ће сада бити без повређеног Ханеса Волфа), а потом и једни и други изгубе у трећем колу. Међутим, тешко да ће та четири бода бити довољна за статус најбоље другопласиране селекције у све три групе, па је јасно да Србија мора да крене на цео плен ако мисли да игра у полуфиналу. Што ће рећи да ће морати да нападне актуелне шампионе Европе, а судећи по ономе што смо гледали против Аустрије то би могло да буде изузетно ризично, јер ту долазимо до првог големог проблема у игри Србије…

ЈЕФТИНА ЛОПТА

Вукашин Јовановић је лепо рекао – срљали смо. Борис Радуновић се надовезао: размишљало се само о нападу, на одбрану се нисмо обазирали. Пластично је то објаснио: пуцала је контра на сваких 10 минута. Чини нам се и чешће. Просто је невероватно колико нам је лопта била јефтина. Губили су је везисти на 30 метара од нашег гола, губили су је крилни играчи баш кад би бекови кренули напред. Свака контра Аустријанаца је значила ситуацију два на два, три на три, а зна се да су дефанзивци у инфериорном положају у таквим тренуцима. На крају чак пет удараца у оквир Радуновићевог гола по званичној статистици, ниједан српски, мада је Лука Јовић уздрмао пречку, док је Немања Радоњићбио непрецизан са шест или седам метара. Плус још неколико напада у којима је Радуновић успео да ривале отера од гола и пре но што запну. А Немци, навикнути на Бундеслигу, живе за брисан простор и овакве утакмице. Да, морамо да нападнемо сва три бода, али не смемо да допустимо да средина буде толико празна да противничке контре крећу већ на 30 метара од њиховог гола. Никакав осигурач кад се лопта изгуби. У транзицији су нас Аустријанци претрчавали као чуњеве.

БОКОВИ               

Најбољи играч меча Саша Хорват и Ханес Волф вадили су нашим бековима душу на памук. У ствари, пре но што нам се игра у потпуности распала Аустријанци као да су свесно циљали Мирослава Богосавца и користили добро расположење Хорвата. Кад се разиграо и Волф и Гајићу је испао компас из џепа. Обојица спадају међу искусније играче у овој селекцији, али утисак је да је Вернер Григоричбаш њих двојицу издвојио као највеће дефанзивне мане српског тима. Свако излетање у офанзиву сурово је кажњавао. А ако је то схватио Грегорич не сумњајмо да ће приметити и Штефан Кунц. На левом беку опција је Алекса Терзић, али он је један од двојице нападача 1999. годиште и нема искуства у утакмицама на бити или не бити. Десно би могао да улети Никола Миленковић, али после искључења Вукашина Јовановића то вероватно није опција. У Партизану је неколико мечева на десном беку сасвим солидно одиграо и Светозар Марковић. Мада опет, само неколико мечева. Класичног десног бека осим Гајића немамо.  

ОРГАНИЗАЦИЈА НАПАДА

Ово има мало везе и са бековима, јер они и док је резултат био 0:0 нису довољно помагали у изношењу лопте. Али пре свега се односи на везисте. Јасно је било, на страну сад већи број пасова и већи проценат успешних додавања, да су Аустријанци појели наш везни ред у саставу Ерхан Машовић, Данило Пантић, Саша Лукић. Био је ту и један занимљив детаљ кад је Никола Миленковић викао на Машовића да му се одмах отвори. Кад је подвикнуо, лопту смо изнели у три паса. Али смо већ у следећем нападу опет заборавили како се то ради. Кад би аустријски нападачи стали испред наших штопера ми смо паралисано гледали шта ћемо. И до краја меча нисмо успели да решимо ту једначину. Онда смо то решавали тако што би се Андрија Живковић или Немања Радоњић враћали по лопту и покушавали сами да је изнесу, па се опет вртимо у зачараном кругу и долазимо до оних јефтино изгубљених лопти које су отварале контре.  

ЛИНИЈЕ

Далеко су били везисти од штопера, још даље је био Лука Јовић од везиста. Прву употребљиву лопту добио је у 50. минуту када му је Радоњић спољном центрирао за ту већ поменуту пречку што је био можда и једини тренутак у коме смо могли да утакмицу окренемо у нашу корист. Чак су и крила ретко добијала лопту да пробају нешто да искреирају у један на један ситуацијама. У пар наврата кад је Радоњић и добио лопту у последњој трећини терена бар смо запретили. Пас кроз центар скоро да није постојао, јер је између оног који прима лопту и онога коме треба да је одложи увек био бар један противнички фудбалер, неретко и двојица. И кад је било 11 на 11 изгледало је да је Аустријанаца више на терену. Није да нисмо трчали, али Аустријанци су трчали брже и пре свега паметније. О кретњама без лопте да не говоримо.

КОНЦЕТРАЦИЈА

Требало би да се подразумева, али негде смо заказали у психичкој припреми за Аустријанце. И о томе су причали сви у табору Орлића, уосталом, прича се о томе после сваке изгубљене утакмице било где на свету, али овог пута је недостатак концетрације заиста био видљив од првог минута. Примери су се само умножавали невероватно брзином. Од пријема до најпростијих пасова – успевали смо да забрљамо. А то је само до главе, јер сви ови момци су одавно показали да умеју и много више од основних фудбалских ствари, али у првом колу Европског првенства као да су Орлићи играли са благим потресом мозга. Ако су негде пре и ударили главом, можда је ред да сад ударе још јаче и пробају да ствари доведу у нормалу. Више нема поправног.

Извор: моззартспорт

Фото: УЕФА