Dugačka lista grijehova koje treba okajati u tri dana...

Lopta nam je jeftina, linije daleko, protivnička kontra rak-rana.

Fudbal 18.06.2019 | 14:05 Govorio je o tome selektor Goran Đorović odmah posle meča sa Austrijom. Govorili su i svi igrači. Srbija je u prvom meču na Evropskom prvenstvu odigrala nedopustivo loše i ono što mora za početak da uradi jeste da analizira šta sve nije bilo kako valja. Problem je samo što ama baš ništa nije bilo onako kako se u taboru Orlića nadali, a što do meča sa Nemačkom ima samo tri dana da se sve greške isprave.

Teoretski, Srbiji za drugo mesto na tabeli igra i bod, ako Danska savlada Austriju (deklasirala ju je sa 5:0 u prijateljskom meču pre dve godine, a Austrijanci će sada biti bez povređenog Hanesa Volfa), a potom i jedni i drugi izgube u trećem kolu. Međutim, teško da će ta četiri boda biti dovoljna za status najbolje drugoplasirane selekcije u sve tri grupe, pa je jasno da Srbija mora da krene na ceo plen ako misli da igra u polufinalu. Što će reći da će morati da napadne aktuelne šampione Evrope, a sudeći po onome što smo gledali protiv Austrije to bi moglo da bude izuzetno rizično, jer tu dolazimo do prvog golemog problema u igri Srbije…

JEFTINA LOPTA

Vukašin Jovanović je lepo rekao – srljali smo. Boris Radunović se nadovezao: razmišljalo se samo o napadu, na odbranu se nismo obazirali. Plastično je to objasnio: pucala je kontra na svakih 10 minuta. Čini nam se i češće. Prosto je neverovatno koliko nam je lopta bila jeftina. Gubili su je vezisti na 30 metara od našeg gola, gubili su je krilni igrači baš kad bi bekovi krenuli napred. Svaka kontra Austrijanaca je značila situaciju dva na dva, tri na tri, a zna se da su defanzivci u inferiornom položaju u takvim trenucima. Na kraju čak pet udaraca u okvir Radunovićevog gola po zvaničnoj statistici, nijedan srpski, mada je Luka Jović uzdrmao prečku, dok je Nemanja Radonjićbio neprecizan sa šest ili sedam metara. Plus još nekoliko napada u kojima je Radunović uspeo da rivale otera od gola i pre no što zapnu. A Nemci, naviknuti na Bundesligu, žive za brisan prostor i ovakve utakmice. Da, moramo da napadnemo sva tri boda, ali ne smemo da dopustimo da sredina bude toliko prazna da protivničke kontre kreću već na 30 metara od njihovog gola. Nikakav osigurač kad se lopta izgubi. U tranziciji su nas Austrijanci pretrčavali kao čunjeve.

BOKOVI               

Najbolji igrač meča Saša Horvat i Hanes Volf vadili su našim bekovima dušu na pamuk. U stvari, pre no što nam se igra u potpunosti raspala Austrijanci kao da su svesno ciljali Miroslava Bogosavca i koristili dobro raspoloženje Horvata. Kad se razigrao i Volf i Gajiću je ispao kompas iz džepa. Obojica spadaju među iskusnije igrače u ovoj selekciji, ali utisak je da je Verner Grigoričbaš njih dvojicu izdvojio kao najveće defanzivne mane srpskog tima. Svako izletanje u ofanzivu surovo je kažnjavao. A ako je to shvatio Gregorič ne sumnjajmo da će primetiti i Štefan Kunc. Na levom beku opcija je Aleksa Terzić, ali on je jedan od dvojice napadača 1999. godište i nema iskustva u utakmicama na biti ili ne biti. Desno bi mogao da uleti Nikola Milenković, ali posle isključenja Vukašina Jovanovića to verovatno nije opcija. U Partizanu je nekoliko mečeva na desnom beku sasvim solidno odigrao i Svetozar Marković. Mada opet, samo nekoliko mečeva. Klasičnog desnog beka osim Gajića nemamo.  

ORGANIZACIJA NAPADA

Ovo ima malo veze i sa bekovima, jer oni i dok je rezultat bio 0:0 nisu dovoljno pomagali u iznošenju lopte. Ali pre svega se odnosi na veziste. Jasno je bilo, na stranu sad veći broj pasova i veći procenat uspešnih dodavanja, da su Austrijanci pojeli naš vezni red u sastavu Erhan Mašović, Danilo Pantić, Saša Lukić. Bio je tu i jedan zanimljiv detalj kad je Nikola Milenković vikao na Mašovića da mu se odmah otvori. Kad je podviknuo, loptu smo izneli u tri pasa. Ali smo već u sledećem napadu opet zaboravili kako se to radi. Kad bi austrijski napadači stali ispred naših štopera mi smo paralisano gledali šta ćemo. I do kraja meča nismo uspeli da rešimo tu jednačinu. Onda smo to rešavali tako što bi se Andrija Živković ili Nemanja Radonjić vraćali po loptu i pokušavali sami da je iznesu, pa se opet vrtimo u začaranom krugu i dolazimo do onih jeftino izgubljenih lopti koje su otvarale kontre.  

LINIJE

Daleko su bili vezisti od štopera, još dalje je bio Luka Jović od vezista. Prvu upotrebljivu loptu dobio je u 50. minutu kada mu je Radonjić spoljnom centrirao za tu već pomenutu prečku što je bio možda i jedini trenutak u kome smo mogli da utakmicu okrenemo u našu korist. Čak su i krila retko dobijala loptu da probaju nešto da iskreiraju u jedan na jedan situacijama. U par navrata kad je Radonjić i dobio loptu u poslednjoj trećini terena bar smo zapretili. Pas kroz centar skoro da nije postojao, jer je između onog koji prima loptu i onoga kome treba da je odloži uvek bio bar jedan protivnički fudbaler, neretko i dvojica. I kad je bilo 11 na 11 izgledalo je da je Austrijanaca više na terenu. Nije da nismo trčali, ali Austrijanci su trčali brže i pre svega pametnije. O kretnjama bez lopte da ne govorimo.

KONCETRACIJA

Trebalo bi da se podrazumeva, ali negde smo zakazali u psihičkoj pripremi za Austrijance. I o tome su pričali svi u taboru Orlića, uostalom, priča se o tome posle svake izgubljene utakmice bilo gde na svetu, ali ovog puta je nedostatak koncetracije zaista bio vidljiv od prvog minuta. Primeri su se samo umnožavali neverovatno brzinom. Od prijema do najprostijih pasova – uspevali smo da zabrljamo. A to je samo do glave, jer svi ovi momci su odavno pokazali da umeju i mnogo više od osnovnih fudbalskih stvari, ali u prvom kolu Evropskog prvenstva kao da su Orlići igrali sa blagim potresom mozga. Ako su negde pre i udarili glavom, možda je red da sad udare još jače i probaju da stvari dovedu u normalu. Više nema popravnog.

Izvor: mozzartsport

Foto: UEFA