Прича: Луксембург - о ситим стомацима и поносу...

Како Луксембург, држава бујајућег БДП-а и врхунског стандарда, како они могу да произведу врхунског фудбалера, када им све иде како треба?

Фудбал 10.06.2019 | 14:10 Давно је један мудар човек у кафани рекао, у нешто вулгарнијој верзији додуше, да сит стомак лопту не тера.

Фудбал представља, и зато је толико популаран, битан, зато је свеприсутан и зато се за њега живи, сваковрсни ескапизам. Некада од дневних догађаја и оне друге ствари која је, наводно, важнија од њега, некада дословно од брига, недаћа, сиромаштва.

Историја фудбала, то је скуп појединачних прича о бекству из фавела, циганмали, сламова, урушених кућа и још урушенијих породица.

Историја фудбала, то су сабрана дела обећања мајци и оцу да ће једном све ове патње проћи, да ће се живети у изобиљу, а не стрепети од мрака до јутра.

Неки успеју, о њима читамо, и филмови се снимају, хиљаде, ма милиони никада, о њима се ништа неће чути, по њима се ништа неће звати.

Има и оних рођених у изобиљу, али више служе као онај изузетак што је ту да потврди правило. На сваког Каку, Вијалија, Бирофа, Пикеа, Пирла, долази небројено мусавих дечараца који су прве копачке добили од мутног менаџера или као поклон за први уговор, једнако неповољан и неопходан.

А некад су целе нације такве. Ето, Луксембург, противник Србије у овим за нас већ тегобним квалификацијама, како Луксембург, држава бујајућег БДП-а и врхунског стандарда, како они могу да произведу врхунског фудбалера, када им све иде како треба?

Годинама је најбољи спортски производ скоро потпуно равне земље био, какве ли бизарије, један  скијаш. Марк Ђирардели, мајстор из Лустенауа, посвађао се још као клинац са смучарским савезом Аустрије и, принципом случајног одабира, шта ли, почео да наступа под тробојком; донео им је небројено медаља и победа по светским куповима, иако никада није био до краја њихов, нити они његови.

Фудбалски се сећамо Џефа Штрасера, играо је по француским клубовима и био прави представник ондашњег луксембуршког спорта, као и Марија Муча, вредног задњег везног сличне каријере.

Сасвим је било прикладно да нација која је желела искључиво да сачува образ, да се не обрука, да што скупље прода кожу, има капитена који је стамени дефанзивац и играча са највише наступа који је агресивни борац.

Мимо понеког куриозитета из других времена, попут победе над Холандијом почетком шездесетих и доласка на једну утакмицу од пласмана на једно од првих европских првенстава, Луксембург је био досадни патуљак по квалификацијама, онај пар утакмица који се мора одрадити, пред празним трибинама и тамо и овде. Строжима међу фудбалским познаваоцима представљао је аргумент више да пожеле поделу у квалитативне разреде.

Било је држава сличног габарита што су успевале да скрену пажњу на себе, да добију понеког, чак и да привире на какав турнир, не и Луксембург, из разлога садржаних у првој реченици, о ситости и глади.

А онда су постали благи хит не само наше квалификационе групе, надоградивши онај реми у Француској са будућим светским прваком са неколико везаних победа у Лиги нација, где им је ипак измакло прво место у групи.

Луксембуржани су у Групи Б несрећно киксали са Литванијом и несрећно киксали са Украјином кући пред меч у Лавову.

Некада би их Шевченкови момци прегазили ко плитку Полтву, да не кажемо ко Србију; сада ће, ипак, морати опрезније са момцима негдашњег играча Лука Холца.

Репрезентативни успеси поклопили су се и са клупским па је, у једној од симпатичнијих фуснота тек протекле Лиге Европе, Диделанж преко варшавске Легије и румунског Клужа стигао до групне фазе. Тамо су успели чак и да откину један бод, Бетису...

Океј, има у симпатичној ренесансици Великог Војводства – јер тешко да ће постати нешто јаче од деминутива, сем ако нам и они не седну на грбачу тамо најесен? – и више од стомака.

Не треба сметнути с ума да су, угледавши се на неке државе јаче спортске традиције, још пре скоро две деценије отворили националну фудбалску академију у Мондерканжу, на југу земље, кроз коју прође свако талентовано дете између 13 и 19 лета.

Централизовани тренинг процес, “растимо заједно” и неговање тимског духа је супер, не кажемо, али џабе би све то било када је у Луксембургу исплативије да идеш у школу и учиш како се диригује оф-шор зонама, а да тераш лопту само викендом, и то за џепарац.

Зато је било потребно нешто друго: да у држави у којој је безмало пола становништва стигло са стране стаса друга генерација дошљака. Они чији мајке и очеви нису први врху неокомите луксембуршке економске пирамиде, они који су из (не)заборављених домовина понели и мало љубави према фудбалу и мало страха од немаштине.

Док су Југословени хитали на арбајт махом у Немачку, од средине шездесетих, за време Салазарове диктатуре, Португалци су из ћошка Иберијског полуострва бежали у само срце Европе, у Луксембург. Долазили су, баш као и наши гастоси, на годину-две, а остајали довољно дуго да добију држављанство и да им се придруже породице.

Данас Португалци чине скоро петину становништва Великог Војводства, а пошто је сваки Португалац помало Бразилац, и обрнуто, то није ни чудо да се међу играчима који су узели четири бода из прва три меча, уз неутралну гол-разлику, налази много оних са егзотичним презименима:

Бареиро, Родригеш, Мартинс, па најискуснији, Данијел Да Мота...

А онда су неке друге диктатуре и неки нови сукоби донели неке нове Луксембуржане. Рат на просторима екс-СФРЈ развејао је судбине, на бол осетљиви житељи Војводства – у њихов патриотизам уткан је антифашизам – нису били неспремни да понуде гостопримство, неки људи су ту нашли срећу и мир, а њихова деца полигоне и ливаде који се неће претворити у минска поља.

Сем Португалаца, највећи “страни” контингент луксембуршког тима чине момци са карактеристичним словима у презимену: Махмутовић, Селимовић, Скендеровић, па онда рођени београдски Горанац, Данијел Синани...

И не би ова прича била, кад смо већ код наших, заокружена без њега. Било би све другачије да је најбољи луксембуршки играч свих времена – најшире схваћено – икада заиграо за Луксембург. Са непуне две године, из родне Калесије, у малени Шафланж се с родитељима преселио несуђени римски “Мали принц” и суђени “пианиста бианцонеро”.

Миралем Пјанић је играо за млађе селекције Луксембурга, али је дебитовао, на срећу Босне и Херцеговине, за земљу у којој је рођен, а не за ону у којој је први пут потрчао за лоптом...

Сви ови момци, португалски и “нашки” и они који ће тек доћи и можда неки нови Пјанић, јер глобализација и имиграција су као вода, наћи ће увек свој пут, можда немају знање које би их препоручило неким врхунским клубовима. Али имају оно што је претходницима у дресу “црвених лавова” – по живуљки из грба, иако су многи мислили, у доба када је Луксембург био топовска храна, да је надимак увреда за племениту животињу – мањкало: сећање, макар генетско, на празан стомак и свест да се он може победити једном једином лоптом.

Ето, зато Украјини, која лети на крилима петковног понижавања Србије, неће бити лако, и зато ће тај шарени састав у црвеним дресовима, чак и ако резултат буде једнак или гори – мада је то тешко замислити? – трчати више и гристи јаче од оног шареног састава у црвеним дресовима који се на истом месту за сва времена обрукао.

Извор: моззартспорт