Priča: Luksemburg - o sitim stomacima i ponosu...

Kako Luksemburg, država bujajućeg BDP-a i vrhunskog standarda, kako oni mogu da proizvedu vrhunskog fudbalera, kada im sve ide kako treba?

Fudbal 10.06.2019 | 14:10 Davno je jedan mudar čovek u kafani rekao, u nešto vulgarnijoj verziji doduše, da sit stomak loptu ne tera.

Fudbal predstavlja, i zato je toliko popularan, bitan, zato je sveprisutan i zato se za njega živi, svakovrsni eskapizam. Nekada od dnevnih događaja i one druge stvari koja je, navodno, važnija od njega, nekada doslovno od briga, nedaća, siromaštva.

Istorija fudbala, to je skup pojedinačnih priča o bekstvu iz favela, ciganmali, slamova, urušenih kuća i još urušenijih porodica.

Istorija fudbala, to su sabrana dela obećanja majci i ocu da će jednom sve ove patnje proći, da će se živeti u izobilju, a ne strepeti od mraka do jutra.

Neki uspeju, o njima čitamo, i filmovi se snimaju, hiljade, ma milioni nikada, o njima se ništa neće čuti, po njima se ništa neće zvati.

Ima i onih rođenih u izobilju, ali više služe kao onaj izuzetak što je tu da potvrdi pravilo. Na svakog Kaku, Vijalija, Birofa, Pikea, Pirla, dolazi nebrojeno musavih dečaraca koji su prve kopačke dobili od mutnog menadžera ili kao poklon za prvi ugovor, jednako nepovoljan i neophodan.

A nekad su cele nacije takve. Eto, Luksemburg, protivnik Srbije u ovim za nas već tegobnim kvalifikacijama, kako Luksemburg, država bujajućeg BDP-a i vrhunskog standarda, kako oni mogu da proizvedu vrhunskog fudbalera, kada im sve ide kako treba?

Godinama je najbolji sportski proizvod skoro potpuno ravne zemlje bio, kakve li bizarije, jedan  skijaš. Mark Đirardeli, majstor iz Lustenaua, posvađao se još kao klinac sa smučarskim savezom Austrije i, principom slučajnog odabira, šta li, počeo da nastupa pod trobojkom; doneo im je nebrojeno medalja i pobeda po svetskim kupovima, iako nikada nije bio do kraja njihov, niti oni njegovi.

Fudbalski se sećamo Džefa Štrasera, igrao je po francuskim klubovima i bio pravi predstavnik ondašnjeg luksemburškog sporta, kao i Marija Muča, vrednog zadnjeg veznog slične karijere.

Sasvim je bilo prikladno da nacija koja je želela isključivo da sačuva obraz, da se ne obruka, da što skuplje proda kožu, ima kapitena koji je stameni defanzivac i igrača sa najviše nastupa koji je agresivni borac.

Mimo ponekog kurioziteta iz drugih vremena, poput pobede nad Holandijom početkom šezdesetih i dolaska na jednu utakmicu od plasmana na jedno od prvih evropskih prvenstava, Luksemburg je bio dosadni patuljak po kvalifikacijama, onaj par utakmica koji se mora odraditi, pred praznim tribinama i tamo i ovde. Strožima među fudbalskim poznavaocima predstavljao je argument više da požele podelu u kvalitativne razrede.

Bilo je država sličnog gabarita što su uspevale da skrenu pažnju na sebe, da dobiju ponekog, čak i da privire na kakav turnir, ne i Luksemburg, iz razloga sadržanih u prvoj rečenici, o sitosti i gladi.

A onda su postali blagi hit ne samo naše kvalifikacione grupe, nadogradivši onaj remi u Francuskoj sa budućim svetskim prvakom sa nekoliko vezanih pobeda u Ligi nacija, gde im je ipak izmaklo prvo mesto u grupi.

Luksemburžani su u Grupi B nesrećno kiksali sa Litvanijom i nesrećno kiksali sa Ukrajinom kući pred meč u Lavovu.

Nekada bi ih Ševčenkovi momci pregazili ko plitku Poltvu, da ne kažemo ko Srbiju; sada će, ipak, morati opreznije sa momcima negdašnjeg igrača Luka Holca.

Reprezentativni uspesi poklopili su se i sa klupskim pa je, u jednoj od simpatičnijih fusnota tek protekle Lige Evrope, Didelanž preko varšavske Legije i rumunskog Kluža stigao do grupne faze. Tamo su uspeli čak i da otkinu jedan bod, Betisu...

Okej, ima u simpatičnoj renesansici Velikog Vojvodstva – jer teško da će postati nešto jače od deminutiva, sem ako nam i oni ne sednu na grbaču tamo najesen? – i više od stomaka.

Ne treba smetnuti s uma da su, ugledavši se na neke države jače sportske tradicije, još pre skoro dve decenije otvorili nacionalnu fudbalsku akademiju u Monderkanžu, na jugu zemlje, kroz koju prođe svako talentovano dete između 13 i 19 leta.

Centralizovani trening proces, “rastimo zajedno” i negovanje timskog duha je super, ne kažemo, ali džabe bi sve to bilo kada je u Luksemburgu isplativije da ideš u školu i učiš kako se diriguje of-šor zonama, a da teraš loptu samo vikendom, i to za džeparac.

Zato je bilo potrebno nešto drugo: da u državi u kojoj je bezmalo pola stanovništva stiglo sa strane stasa druga generacija došljaka. Oni čiji majke i očevi nisu prvi vrhu neokomite luksemburške ekonomske piramide, oni koji su iz (ne)zaboravljenih domovina poneli i malo ljubavi prema fudbalu i malo straha od nemaštine.

Dok su Jugosloveni hitali na arbajt mahom u Nemačku, od sredine šezdesetih, za vreme Salazarove diktature, Portugalci su iz ćoška Iberijskog poluostrva bežali u samo srce Evrope, u Luksemburg. Dolazili su, baš kao i naši gastosi, na godinu-dve, a ostajali dovoljno dugo da dobiju državljanstvo i da im se pridruže porodice.

Danas Portugalci čine skoro petinu stanovništva Velikog Vojvodstva, a pošto je svaki Portugalac pomalo Brazilac, i obrnuto, to nije ni čudo da se među igračima koji su uzeli četiri boda iz prva tri meča, uz neutralnu gol-razliku, nalazi mnogo onih sa egzotičnim prezimenima:

Bareiro, Rodrigeš, Martins, pa najiskusniji, Danijel Da Mota...

A onda su neke druge diktature i neki novi sukobi doneli neke nove Luksemburžane. Rat na prostorima eks-SFRJ razvejao je sudbine, na bol osetljivi žitelji Vojvodstva – u njihov patriotizam utkan je antifašizam – nisu bili nespremni da ponude gostoprimstvo, neki ljudi su tu našli sreću i mir, a njihova deca poligone i livade koji se neće pretvoriti u minska polja.

Sem Portugalaca, najveći “strani” kontingent luksemburškog tima čine momci sa karakterističnim slovima u prezimenu: Mahmutović, Selimović, Skenderović, pa onda rođeni beogradski Goranac, Danijel Sinani...

I ne bi ova priča bila, kad smo već kod naših, zaokružena bez njega. Bilo bi sve drugačije da je najbolji luksemburški igrač svih vremena – najšire shvaćeno – ikada zaigrao za Luksemburg. Sa nepune dve godine, iz rodne Kalesije, u maleni Šaflanž se s roditeljima preselio nesuđeni rimski “Mali princ” i suđeni “pianista bianconero”.

Miralem Pjanić je igrao za mlađe selekcije Luksemburga, ali je debitovao, na sreću Bosne i Hercegovine, za zemlju u kojoj je rođen, a ne za onu u kojoj je prvi put potrčao za loptom...

Svi ovi momci, portugalski i “naški” i oni koji će tek doći i možda neki novi Pjanić, jer globalizacija i imigracija su kao voda, naći će uvek svoj put, možda nemaju znanje koje bi ih preporučilo nekim vrhunskim klubovima. Ali imaju ono što je prethodnicima u dresu “crvenih lavova” – po živuljki iz grba, iako su mnogi mislili, u doba kada je Luksemburg bio topovska hrana, da je nadimak uvreda za plemenitu životinju – manjkalo: sećanje, makar genetsko, na prazan stomak i svest da se on može pobediti jednom jedinom loptom.

Eto, zato Ukrajini, koja leti na krilima petkovnog ponižavanja Srbije, neće biti lako, i zato će taj šareni sastav u crvenim dresovima, čak i ako rezultat bude jednak ili gori – mada je to teško zamisliti? – trčati više i gristi jače od onog šarenog sastava u crvenim dresovima koji se na istom mestu za sva vremena obrukao.

Izvor: mozzartsport