Прича: Ко уз Богдана на Мундобаскет?

Бековска листа дугачка, Ђорђевића чека тежак задатак. . .  Конкуренција је јака и ту ће Александар Ђорђевић и његови сарадници имати нимало пријатан задатак да се захвале неком ко то, реално, не заслужује. . .

Кошарка 10.06.2019 | 23:10
Прича: Ко уз Богдана на Мундобаскет?
Тачно 83 дана остало је до почетка Светског купа у Кини (31. август - 15. септембар) и премијерне утакмице коју ће српска кошаркашка репрезентација одиграти са Анголом у Фошану. Дакле, сасвим довољно времена има да стручни штаб предвођен Александром Ђорђевићем до најситнијих детаља анализира противнике у групној фази и припреми се за поход на златну медаљу.

Од тога ће, уосталом, зависити и изглед ростера који ће се појавити на југу Кине. Вероватно и најодговорнију позицију у тиму и улогу организатора игре обрадили смо у претходном тексту, сада су на реду бекови.

Зависно од тимског концепта за који се селектор Ђорђевић буде одлучио, па и самог броја плејмејкера, у конкуренцији за две или три „столице“ су четири озбиљна имена - Богдан Богдановић, Драган Милосављевић, Немања Недовић и Марко Гудурић. Осталима ће се шанса сразмерно увећати под условом да неко из поменутог квартета не буде у могућности да се одазове позиву. Подсетимо, најчешћи систем којим се Ђорђевић водио је - седам ниских, пет високих. У прву групу биће „гурнута“ и крила, где је конкуренција такође изузетно јака.

Богдановић носи етикету јединог играча у селекторској ери Александра Ђорђевића са учешћем на свим великим такмичењима. Његово место у авиону за Кину дириговаће искључиво здравствено стање и ако све буде у реду биће сигуран члан коначних дванаест.

"Претходне резултате смо ми некако изградили играма протеклих година и надам се да ћемо остати на том нивоу. Ако будемо у могућности да направимо шампионски резултат, за памћење, пошто је ово све досад било успешно, биће још боље. Не треба се задовољавати сребром. Мундобаскет је далеко, гледајући из ове перспективе, има доста времена, да почну припреме и да се заврши ова сезона, тренутно ми није глава сад тамо... Да завршимо сезоне здрави, да будемо онако жељни, гладни и биће све у реду", истакао је недавно Богдановић.

Његова жеља да се у дресу с националним грбом окити златним одличјем није спорна, то потврђују и оне сузе из Истанбула 2017. године, када је Богдан поручио да ће „Србија једног дана сигурно доћи у бољу позицију да узме то најсјајније одличје“ и да он жели да буде ту када се то буде дешавало.

Богдановићева клупска сезона почела је нешто касније због артроскопског захвата на левом колену. Подсетимо, Богдановић је у уводним минутима квалификационе утакмице против Естоније осетио оштар бол због којег је одмах напустио паркет. Касније је утврђено да је потребна интервенција, па је пропустио предсезону и уводних десет мечева лигашког дела. На паркету се нашао у поразу од Торонта (105:114), када је за 18 минута убацио седам поена. Требало му је времена да ухвати ритам, али је нашао себе кроз целу призму задатака које му је додељивао тренер Дејв Јергер. Личну оцену сезоне за нама дао је и сам Богдановић у недавном разговору за Спортклуб.

„Никада, па ни када сам имао најбољу сезону, нисам био потпуно задовољан. Увек сам мислио да може боље и мислим да још не познајем свој максимум. Та повреда ме је помало спутала, најпре због начина на који сам се прикључивао екипи јер се никада до сада нисам сусрео са тиме да морам да имам ограничену минутажу. То је утицало на моју игру, као и промена улоге у тиму. Било је доста осцилација због адаптације, али тимски смо били добри са 40 победа и донекле сам задовољан“, поручио је Богдан.

Ове сезоне просечно бележи нешто изнад 14 поена, али му је шут доста варирао у односу на претходну сезону. Узима више покушаја из игре него лани, поготово са дистанце, што је тренер Дејв Јергер и желео од њега, али није био сигуран у континуитету. Поређења ради, пре годину дана сезону је завршио с просеком од 4,4 поготка из игре на 9,9 упућених шутева и 44,6 одсто прецизности. Сада је остао на 5,2 исправна хица из 12,3 покушаја, уз 41,8 одсто сигурности. Слична је прича и када су у питању ситуације за три поена. Прошле сезоне био је на 1,7 погодака из 4,2 испаљене лопте и 39,2 одсто, сада је на 1,9 убачених шутева, али из 5,3 покушаја по утакмици и 34 одсто. Минутажа му је у оба случаја практично идентична, нешто мало испод 28 минута. Увећао је број скокова (2,9 прошле и 3,5 ове сезоне), асистенција (3,3 - 3,8), али и просек поена који је био на 11,8, а сада је на 14,1 поен.

После неколико одличних месеци, у којима је имао дванаест 20+ утакмица, те још двадесет и два 15+ меча и генерално 54 двоцифрене партије од укупно 70 одиграних, Богдановић је имао врло добру такмичарску годину.

Богдановић је имао потребну ширину и дубину на терену, а Јергер се није либио да му често мења улоге, зависно од тимских потреба. Највише му је пријало да буде у „својој кожи“, бек са доста могућности да се дигне за шут. Знао је да повуче и као плејмејкер, што је нешто на чему је селектор Ђорђевић посебно знао да инсистира током Евробаскета у Истанбулу, где би Богдан био додатни играч који ће оптеретити прву линију одбране. Зависно од задатка, Богдановић је знао и да се помери на место крила, чак и да буде четворка у „смалл-балл“ постави (ниска петорка, са максималним шутерским квалитетима и брзином). Јергерније дозволио да се вишегодишњи ланац континуитета прекине и Богдана није ограничавао. Притом, некадашњи бисер Партизана је сам признао да је доста радио на игри „један на један“, али и „пулл-уп“ шутевима (после једног и два дриблинга), чиме је наставио да посвећује пажњу неким слабијим карикама у свом кошаркашком ланцу.

Богдановић је неко од кога ће се у Кини очекивати можда и највише уз Николу Јокића и Немању Бјелицу, а познато је да он воли изазове и када је притисак на његовим леђима... За разлику од 2017, ове године осетиће и одређено растерећење, што ће му помоћи да пружи још више. Иако је, објективно, његово издање у Истанбулу било фантастично.

Велика енигма је Немања Недовић. Када је здрав, играч је који може све и ретко ко заиста може да му стане на пут. Али некадашњи изданак Звездине школе је још једну сезону провео у борби са повредама, што је утицало да му се радни учинак донекле смањи. Репрезентативни дрес је на великим такмичењима последњи пут носио још у Рију, мада га је српска публика видела у оне две квалификационе утакмице против Грчке и Естоније.

Због разних здравствених проблема Недовић је пропустио чак половину утакмица у Евролиги, али је оних 15 мечева иза себе имао просек од двадесет три и по минута, те скоро 12 поена и по три скока и асистенције. На том узорку бележио је врло добрих 51,7 одсто за два (30/58) и 41,4 одсто за три поена (29/70). Симоне Пјаниђани је у њега полагао велико поверење, али су повреде, првенствено левог бутног мишића, учиниле да се стручни штаб окрене додатном јачању састава, што је касније довело до презасићења у тиму и каснијег дебакла на свим фронтовима...

„Тешко је гледате утакмице, а ваши саиграчи се муче. Имам 27 година, сваке године сам све зрелији, а то су ствари које не можете да контролишете. Оне се догађају, део су кошарке. Морате да останете што смиренији и радите да опоравку, што сам и радио. Било је јако фрустрирајуће јер сам јако радио да се вратим што пре. У утакмици против Дарушафаке сам се осећао веома добро на терену, а онда се у трећој деоници појавио исти бол. У том моменту, све ми је прошло кроз главу. Али, после утакмице сам се мало смирио, дугачка је сезона, то не може да се контролише“, недавно је изјавио Недовић.

Било како, играч је са најбољим атлетским предиспозицијама на листи кандидата за репрезентативни дрес, а када у тај спектар физичких помешате и друге карактеристике, добијате спој за каквим вапи модерна кошарка! Теоретски, а видело се то и 2015. и 2016. године, Недовић је неко с ким Ђорђевић може да искреира другу кошаркашку димензију и игри дода машину на турбо погон, готово књишки описаног атлету, поливалентног бека са довољним плејмејкерским шмеком, који зна и да распали када је потребно, али и да својим брзим променама кретњи помути разум одбрани. Ако буде здрав, Србија с њим добија много!

О случају Драгана Милосављевића много тога је речено последњих месеци. Клупко се одмотало оног тренутка када је после убедљивог тријумфа над Израелом у Београду на конференцију за медије довео управо аса Уникахе из Малаге.

„Није случајно што Драган Милосављевић седи до мене и што најчешће седи уз мене, јер нас он боји енергијом и срчаношћу. Он је савршен пример играча који долази из Србије и који је постигао све што је он успео“, изјавио је Ђорђевић и открио занимљиве детаље:

„Те 2015. године изборио се за место на Европском првенству тако што је тренирао три дана са пукнутим мишићем и никоме то није хтео да каже, али се ипак изборио. Онда вам то све говори о њему“.

Још тада почела је да кружи прича да је Милосављевић међу сигурним путницима за Кину, а после врло добре клупске сезоне и свега што је дао за Орлове кроз ове квалификације, те 2017. у Истанбулу, као и томе колики труд улаже на сваком окупљању, то би заиста и могло да се потврди. И, нема дилеме, Ђорђевић не би погрешио у избору.

Популарни Гаги је постао оличење великог борца, који се не обазире на дешавања са стране и приче обичног народа, већ ћути, ради и стрпљиво чека својих пет минута. Добио их је у сребрном походу на Босфору, када се селектору додатно увукао под кожу и постао један од омиљених ликова у стручном штабу и свлачионици. Оно што Ђорђевић често зна да истакне јесте да су му код избора тима за велико такмичење поред играчких јако важни и људски квалитети. А Милосављевић их и те како поседује. Изузетно позитиван карактер, неко ко је максимално подређен тимском успеху и никада не гледа личну корист.

Попут Стефана Јовића и још неких играча у тиму, његов учинак на паркету ретко се гледа кроз статистику, већ како је извршио одређене задатке на паркету. Велики је борац, зна неуморно да се залепи за противника и не дозволи му да дише, уз брз рад ногу и можданих вијуга, те добру физичку конституцију уме да буде јако непријатан противник на обе половине терена. Не узима много шутева по утакмици, већ те послове оставља другима - у тренутној ситуацији Србија је шутерски јака на свим позицијама -, мада својим луцидним реакцијама тачно зна да изабере свој тренутак да заблиста.

Истина, претходно написано о броју испаљених хитаца не поклапа се са његовим учинком у квалификацијама за Мундобаскет. Међу играчима са бар пет одиграних мечева испред њега по броју узетих шутева само су Дејан Тодоровић (четири поготка на 8,4 покушаја) и Мирослав Радуљица (4,8 поготка на 8,2 покушаја). Милосављевић је поравнат с Стеваном Јеловцем на 7,9 покушаја, с тим што за разлику од крилног центра из Новог Сада (3,6 поготка) има 4,4 решених ситуација, односно налази се на 55,6 одсто реализације. У том погледу само су Радуљица (58,5 одсто) и Никола Милутинов (3,6 поготка и 5,2 покушаја, 69,2 одсто) испред њега. Треба узети у обзир да је у нимало лакој ситуацији, када је стручни штаб готово за сваку утакмицу морао да меша карте, Милосављевић био један од ретких са претходним, озбиљним репрезентативним искуством и да му се улога самим тим пропорционално увећавала. Зато је и био трећи стрелац међу, понављамо, играчима са бар пет мечева у популарним „прозорима“ и био је на 11,5 поена, док су испред били само Радуљица (13,3 поена) и Јеловац (11,8 поена).

Клупску сезону завршио је као један од најбољих играча у систему Луиса Казимира и неког у кога је искусни стручњак имао највише поверења. Због тога ће и добити нови, побољшани уговор. Наступа у стабилној средини, са великим овлашћењима као један од искуснијих у тиму. Биће један од најозбиљнијих конкурената за дрес Србије.

Марка Гудурића српска публика није видела у опреми националног тима још од финала Евробаскета с Словенијом. Због замршеног конфликта Фибе и Евролиге, Жељко Обрадовић углавном није дозвољавао својим играчима током сезоне да одлазе на репрезентативне акције, а током лета између две сезоне из личних разлога није био у тиму.

„За њега је најбитније што игра код Жељка (Обрадовића), што му он верује и што је имао стрпљење за његов слабији почетак сезоне. То сада даје можда и већи резултат него што је то и Марко очекивао. Успео је да ухвати ритам кроз тренинге и утакмице, а чињеница да Фенер константно побеђује додатно даје на самопоуздању. Он је дефинитивно неко ко у Фенеровом систему може да буде међу кључним играчима, јер у преломним тренуцима утакмице може да преузме одговорност без проблема“, рекао је Василије Мицић у новогодишњем разговору за МОЗЗАРТ Спорт.

Иако га није било у репрезентативним водама, Гудурић је у сезони на измаку - Фенербахче још игра за титулу првака Турске - показао колико је заправо сазрео као играч и  унапредио игру у оба смера. Много је смиренији с лоптом, доноси рационалније одлуке и пажљивије бира своје битке. Тачније, уз помоћ највећег тренерског мага у Европи научио је да чита ситуације и буде кориснији за екипу на више страна.

У страшно избалансираној екипи Фенербахчеа Гудурић је заједно с Николом Мелијем одиграо највише утакмица у Евролиги (по 36), а на листи стрелаца у леђа је гледао само Јану Веселом (12,3 поена) и Костасу Слукасу (11,8 поена). Никола Калинић и он нашли су се на приближно 9,5 поена, док је Боби Диксон имао просек од 9,3, а Ђиђи Датоме девет поена у елитном такмичењу.

Осим тога, добио је озбиљну улогу и велико поверење од Жоца. Зато је неретко најефикаснији играч на терену, преломни фактор и неко без кога се не може. Сетимо се како је баражном паљбом разбио Макаби, па како је дотукао Басконију, преслишао Армани, али и како је утишао еуфорију у Каунасу током четвртфиналних двобоја против Жалгириса. Не треба заборавити да је у турском Ол-стару био победник такмичења у шутирању тројки. Његови шутерски квалитети нису спорни, као ни то да за њега има места у тиму, јер зна са лоптом и често је испомоћ плејмејкерима, због чега представља велику опасност у нападу. Зато је у Евролиги био трећи асистент Фенербахчеа, иза Слукаса (4,8) и раме уз раме с Диксоном (по 2,2).

Велико је питање како ће своје карте сложити Александар Ђорђевић. Односно, какав му је профил играча потребан за такмичење. Јер знамо да Ђорђевић никада не гледа само 12 најбољих на списку, него 12 који могу највише да донесу у пројектованој путањи до медаље и постоља. Пошто је леворуки стрелац из Прибоја донекле јако сличан профил Богдановићу, јасно је да ће бити одређених уступака...

Како смо на почетку текста напоменули, осталим кандидатима ће се шансе увећавати, ако главни играчи не буду у могућности да одговоре изазову.

Бранко Лазић је после катаклизмичне године у којој је изгубљена Евролига успео да се пронађе под командом Милана Томића и поново је командант одбране. Ипак, не може се констатовати да је капитен Црвене звезде имао сезону попут оне када је заслужио дрес Србије на Евробаскету у Истанбулу. Тада је, подсетимо, стручна јавност Лазића видела као потпуно равноправног кандидата за 12, чак и када нису постале актуелне оне силне повреде... Подсетимо, неретко је употребљаван и као ниско крило у Звезди, што ће се такође гледати код коначног избора тима... Биће на радару стручног штаба, али ако поменути асови буду присутни, тешко да ће добити своју визу за Кину. Баш као и преостали са листе...

Вања Маринковић је после вишегодишњег лутања кроз прегршт различитих тренерских филозофија, система и разних улога које је имао, чак и терета капитенске траке у најтежем тренутку по Партизан, коначно код Андрее Тринкијерија почео да гледа кошарку правим очима и кошаркашки се развија на прави начин. Не треба заборавити да има само 22 године и да су му потребне још сезона, две, можда чак и три константног раста да би заиста показао сав раскошни таленат. У полуфиналној серији против Црвене звезде показао је две стране медаље, делимичну хладнокрвност у реализацији, али и да још није прележао оне дечачке бубице, због чега је улазио у непотребне сукобе с противничким навијачима. Али то не умањује чињеницу да је кроз четири утакмице скупио чак 63 поена и био најбољи у редовима Парног ваљка. Али како га селектор није превише користио ни у квалификацијама, тешко је очекивати нешто више пред највеће светско такмичење.

Алекса Аврамовић ће засад највише остати упамћен по оном далекометном хицу против Аустрије, када је донео победу у последњим тренуцима. Није се наиграо у квалификацијама, свега четири меча је скупио, али му је Ђорђевић стављањем на списак јасно ставио до знања да мотри на њега и да мора још да ради и развија се да би заиста достигао репрезентативне висине. После одличне сезоне у Варезеу, где је просечно бележио 17,7 поена, уз по три скока и асистенције, изгледа да је дошао моменат за наредни корак у каријери и лествицу више. Можда ће баш од његовог следећег потеза у каријери доста зависити каква ће му репрезентативна будућност бити...

Конкуренција је јака и ту ће Александар Ђорђевић и његови сарадници имати нимало пријатни задатак да се захвале неком ко то, реално, не заслужује...

НАПОМЕНА: Наредних дана очекујте скенер преосталих кандидата за дрес Србије, по позицијама у тиму...

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар