Прича - Плејмејкери у Кини? Теодосић, Мицић и Јовић су ти!

Такав квалитет Србија није имала у скоријој прошлости. . . Једина позиција где нема апсолутно никакве дилеме, остаје да селектор Александар Ђорђевић одлучи да ли ће на Далеки исток водити двојицу или тројицу плејмејкера. Извесно је да ће систем бити формиран с тројицом организатора игре.

Кошарка 08.06.2019 | 22:45
Прича - Плејмејкери у Кини? Теодосић, Мицић и Јовић су ти!
“Знам да свима делује да су Американци недодирљиви, али својевремено сам рекао нашим играчима: 'Неко ће их победити, зашто то не би била Србија?'. Тако сам им јасно ставио до знања о чему размишљам”.

Речи селектора Александра Ђорђевића по обезбеђивању пласмана на Мундобаскет у Кини (31. август – 15. септембар) пролазиће кроз мисли српских кошаркаша током наредна два и по месеца. Јер, само ће ретки добити шансу да заиста изађу на црту незаустављивој кошаркашкој сили. Селектор Ђорђевић је у петак отворио карте и кошаркашкој јавности представио шири списак кандидата за нови, редизајнирани и дрес потпуно другачијег спектра од оних на које смо досад навикли. Ђорђевић је овом приликом издвојио чак 34 играча, где је заокружио широк дијапазон -  од готово свих који су изнели велики терет током годину и по дана мукотрпних квалификација за Светски куп, преко неких имена која тада нису била у орбити, заједно са онима без којих ова репрезентација не би била сврстана у ред најмоћнијих на планети.

Ђорђе Гагић, Миленко Тепић, Иван Паунић, Сава Лешић и Алекса Раданов нису се нашли на списку, мада су били ту током предигре за Кину, док је Стефан Пено изостао због тешке повреде колена. Стефан Пот и Дејан Кравић били су на неким ранијим списковима, али нису успевали да дођу до наступа за А тим, а прошли су и прву Ђорђевићеву филтрацију. Немања Дангубић је такође један од повратника на листу кандидата, док је Радета Загорца повреда спречила да се током квалификација нађе у ростеру. Мегин бисер Никола Мишковић и млади центар Локомотиве Краснодар Драган Апић донекле су освежили списак, мада су њихова имена од раније у мислима селектора и његових сарадника. Милан Мачван, Дејан Тодоровић и Огњен Кузмић су такође присутни, што у моменту када су њихове сезоне прошле у опоравку од тешких повреда може да се протумачи као знак дубоке захвалности због неких ранијих заслуга. На крају, име Николе Јокића је оно које се највише чекало и обрадовало је целу нацију. 

Током последњих дана све гласније провејава мишљење да је Србија коначно спремна да иде по златну медаљу и да је обавеза ове генерације да се окити најсјајнијим одличјем. Реалност овог подухвата видеће се кроз одраз арсенала Грега Поповича, чије се контуре већ назиру, али и тима који ће на крају изабрати Александар Ђорђевић.

А, како би могао да изгледа тим Србије за предстојећи шампионат планете? У данима и седмицама ишчекивања првог окупљања актуелног европског, светског и олимпијског вицешампиона (18. јул, хотел Краун Плаза) вреди извући пресек стања и погледати какве сезоне су имали они на које стручни штаб и цела Србија рачунају...

Селектор Ђорђевић је тимове кројио сходно потребама такмичења, мада је неретко морао да се адаптира по здравственом картону и жељама играча. Формула којом се обично водио јесте пет ниских и седам високих играча, с тим што је конфигурација знала да се мења. Примера ради, на Светски куп у Шпанији и Олимпијске игре у Рију водио је три плејмејкера и то Милоша Теодосића, Стефана Марковића и Стефана Јовића. На Евробаскету у Немачкој и Француској, односно у Истанбулу Србија је имала само по двојицу класичних организатора игре – Милоша Теодосића и Стефана Марковића, односно Стефана Јовића и Василија Мицића пошто су повреде диктирале моћ ростера. Тада су кроз разне тактичке варијанте одређене улоге у организацији узимали Немања Недовић (2015) и Богдан Богдановић (више 2017. године).

Упркос томе што тренутни списак чине 34 играча, свега је неколико дилема око тога ко ће се наћи у авиону за Далеки исток. А, никакве мистерије нема око тога ко ће организовати игру Србије и место плејмејкера једино је где недоумице нема! Ако буду здрави, Милош Теодосић, Стефан Јовић и Василије Мицић биће носиоци игре националног тима у Кини. Гледајући суви квалитет и роле појединаца, Србија у блиској прошлости није имала такву разноврсност и ширину... 

Капитен Србије је после растанка с Лос Анђелес Клиперсима донео храбру, донекле можда и логичну одлуку да се клупским обавезама посвети тек када се сезона заврши. Растанак са Клиперсима очекивао се јер су две стране биле у несрећној љубави. Теодосић није осетио ритам утакмица пуна два месеца пре него што је отишао, а упркос речима Дока Риверса и истицању да му је важно шта мисли вероватно најбољи европски плејмејкер, то на делу није показао. Теодосић је тако скупио тек 15 утакмица, уз просек од 10 минута, односно три поена, две асистенције и скок.

Његова коначна одлука о даљим корацима остаје скривена под велом тајне, понајвише зато што је Теодосић недавно упливао у родитељске воде. Пожелео је да му следећи клупски ангажман буде поткован вишегодишњим уговором, а како се нису створили услови да му то омогуће Ефес или Макаби, изабрао је пут којим се ређе иде. Гледајући да ће до почетка Мундобаскета његов рад бити измерен кроз две предсезонске, петнаест клупских, две квалификационе и неколико контролних утакмица, јасно је да је узорак премали за временски интервал од годину и по дана.

Теодосић је и као такав неко без кога Србија у овом тренутку не може. Из САД носи велико искуство, саиграчи га изузетно поштују и у њему виде узорног плејмејкера. Његову интелигенцију, визију терена и нападачке карактеристике мало ко има и као неко ко је у прошао све репрезентативне категорије и редован је члан А селекције већ дванаест година савршено разуме тежину дреса Србије. Пред њим је сасвим довољно времена да регенерише тело и кроз индивидуални рад, односно припреме са репрезентацијом буде спреман за изазове у Кини. Важно ће бити да се период дужег одмора правилно надомести кроз саме припреме...

Ако се у месецима уочи Европског првенства у Истанбулу тражио наследник Стефана Марковића, током последње две године године искристалисало се једно име - Стефан Јовић. Бајернов плејмејкер понео је терет најодговорније позиције на својим леђима и постао готово незамењив шраф српске кошаркашке машине. Кроз једног Стефана селектор види другог, чиме се задржао баланс између нападачки и дефанзивно оријентисаних плејмејкера. И то је оно на чему Ђорђевић инстистира, да у свом ростеру има штихове разноврсних карактеристика, којим може да гради мозаик и користи их да промени ток утакмице. 

Стефан Јовић је потпуно заслужено преузео Марковићеву штафету и израстао у играча од највећег поверења. Сетимо се оног дуела с Грчком у финишу мучних квалификација за Мундобаскет, када је за 28 минута сручио 22 поена, диктирао ритам и многобројну публику у дворани Александар Николић остављао без даха. У невероватно важном моменту, после лоше игре у Тел Авиву и пораза од Израела, Јовић је на своју одговорност оставио клупске обавезе по страни и одвео Србију до победе која је практично гарантовала пласман на највећу смотру. Ипак, преломна тачка његове репрезентативне каријере био је Евробаскет 2017, када је био водећи плејмејкер екипе, у тандему с Мицићем. Тада је Јовић своје име пришио на листу оних без којих тешко може да се замисли игра Србије. И данас многима, вероватно и Јовићу, сама помисао на ону повреду скочног зглоба на мечу с Русијом буди најтужније успомене. Јер, многи су и тада мислили да је само здрав Јовић недостајао Орловима да се домогне крова Европе...

Клупска сезона момка из Ниша тешко да може да се мери кроз призму бројки, јер Стефан Јовић никада није био играч статистике, већ дела. Бајерн је као водећи организатор игре у повратничкој сезони у Евролиги умало одвео до пласмана у четвртфинале (скор 14-16), уз просек од осам поена и готово пет асистенција. Нажалост, ситне повреде поново су кројиле његову сезону, али на срећу није било озбиљнијих проблема.

С баварским клубом добро гура и у плеј-офу и на добром су путу да оду у финале и одбране титулу. Статистика му је донекле слична као у елитном такмичењу. Далеко је најбољи асистент у екипи и ове сезоне је знао да лепршавим додавањима измами уздахе с трибина. Подсетимо, његова асистенција кроз ноге за Леона Радошевића на мечу против Барселоне друга је најбоља у Евролиги. Ипак, његова улога ретко када је била офанзивна и највише се ослањао на своје дефанзивне квалитете којима је ломио многе ривале. Постао је јако тражен на тржишту, Макаби непрестано прати његову ситуацију, пошто му на лето истиче уговор, такође га жели Ђорђевић у Виртусу из Болоње, мада Бајерн има намеру да га задржи и веже новим вишегодишњим уговором.

Закључак је једноставан - Теодосић и он би у требало да се слажу као „Јин и Јанг“. Као некада Саша Ђорђевић и Саша Обрадовић, касније Тео и Пефи...

Додуше, између њих биће дечко који је нашао готово идеалну равнотежу између онога што пружа у нападу и одбрани. Василије Мицић је ове сезоне наплатио све сате, дане, месеце и године преданог рада и постао један од најбољих плејмејкера у Евролиги ове сезоне! Његову причу смо обрадили у одвојеном тексту, а због свега што је са Ефесом направио досад и има прилику да уради – у игри је титула шампиона Турске – није погрешно констатовати да је Мицић уз Шејна Ларкина најзаслужнији што су клуб из Истанбула коначно почели да схватају озбиљно. Звање вицешампиона Европе после година великих улагања без реалног плана има Мицићев потпис после оне симултанке против Фенербахчеа, а сам је заслужио место у другом тиму елитног такмичења, затим и нови двогодишњи уговор с Ефесом.

Мицић је такмичење у Евролиги завршио као први стрелац тима заједно са Ларкином (нешто више од 12 поена у просеку), али и први асистент екпе са безмало шест завршних додавања. Ергину Атаману био је подједнако користан у обе фазе игре, јер је правовременим и брзим променама темпа знао да разбије готово сваку дефанзивну концепцију, а готово тврдоглавим извршавањем одбрамбених задатака да се увуче под кожу ривалима. Зато су га у једном моменту тражили Реал и ЦСКА, а помињала се и селидба у НБА, где Филаделфија држи његова права.

Шмекерским асистенцијама константно изазива ерупције одушевљења, постао је довољно хладнокрван да решава чак и најтеже ситуације, а опет прибран да схвата када треба да препусти да неко други води коло. Једноставно, Василије Мицић из 2017. и овај данас нису исте особе. Али, управо је на Евробаскету у Истанбулу, али и селидбе у Жалгирис истовремено почео његов успон ка звездама и то не треба заборавити...

Србија би требало да има плејмејкерски трилинг који на сам поглед изазива страхопоштовање. Невероватно избалансирану групу мајстора свог заната, од којих већ свако зна своју тачну улогу у тиму.

Илија Ђоковић, Стефан Пот и Огњен Јарамаз моћи ће да се похвале да су бар на постојећем списку били раме уз раме с тројицом неприкосновених. Ђоковић је у дресу Борца имао јако лепу сезону и статистички био можда водећи играч тима са просеком од 16 поена и четири асистенције у шест утакмица Суперлиге. Умало је сломио Мегу у четвртфиналу Купа Радивоја Кораћа у Нишу с 23 поена, а клубу је подарио и нови пласман у најјачи државни ранг клупске кошарке. Такође је за репрезентацију био на располагању у сваком тренутку, што стручни штаб и те како зна да цени. Пот је уз Драгана Апића гурао ФМП у изненађујуће доброј сезони док су њих двојица били заједно у тиму. По одласку снажног центра Пот је додатно искристалисао своју улогу и постао МВП фебруара у Јадранској лиги, као и најкориснији играч седме и осамнаесте рунде регионалног такмичења. Дакле, направио је велики корак напред у својој каријери, али ни Ђоковић, ни Пот нису играчи репрезетнативног квалитета и то је реалност. Јарамаз је оживео своју каријеру повратком у Партизан, негде у назнакама се може видети каквим свеукупним талентом располаже и зато је велика штета што су му здравствени проблеми засад озбиљно уздрмали планове и развој. Ипак, има тек 23 године и још времена да ствари исправи. Уласком на шири репрезентативни списак Ђорђевић му је само дао подстрек за будућност и ставио му до знања да мотри на њега...

Ако је нешто познато, извесно и сигурно, онда је то ко ће бити плејмејкери Србије у Кини. Наравно, за то је потребно да Александар Ђорђевић потврди да ће градити систем с тројицом организатора игре, а у овом тренутку то и делује као најреалнија опција. 

С Теодосићем, Мицићем и Јовићем стручни штаб има све потребне компоненте да смућка коктел најозбиљнијег квалитета. Знајући о каквим се мајсторима ове игре ради и ко им је надређени, Србија не би смела да посустане на путу ка коначном циљу - новој медаљи. Можда и најсјајнијој...

НАПОМЕНА: Наредних дана очекујте скенер преосталих кандидата за дрес Србије, по позицијама у тиму...

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт

Коментари / 0

Оставите коментар