Срби у Реалу - несрећна прича...
Осим Милана Јанковића сви су били промашаји. Са тренерима другачија слика. . .
Фудбал 04.06.2019 | 23:35
Ако бисмо рачунали све играче са простора бивше Југославије било је оних што су Краљевиће задужили за сва времена. Ту пре свега треба уврстити Луку Модрића, Предрага Мијатовића и Давора Шукера, међутим ако ћемо искључиво о Србима, онда ситуација није најсрећнија. Јер сва четворица до сада немају ни 100 утакмица у белом дресу. О значајним головима да и не говоримо. Један од те четворице - Предраг Спасић- чак се редовно може наћи у рубрикама као што су "најгоре појачање у историји у клуба или сличне.
У нади да ће Лука Јовић бити потпуно другачије среће, подсећамо се укратко ко је све од српских играча облачио највреднији клупски дрес на свету и какав је учинак имао...
МИЛАН ЈАНКОВИЋ 1987-1988
(45 утакмица, 5 голова)
Рођени Београђанин и дете Црвене звезде купио је карту за Мадрид у двомечу против Реал Мадрида, у четвртфиналу Купа шампиона 1987. Црвено-бели су оне чувене мартовске ноћи по цичи зими тукли шампиона Шпаније са 4:2, а Јанковић је поред одличне игре постигао и гол за 4:1. Шутирао је снажно са беле тачке, а лопта се од силине ударца одбила до линије 16 метара, пошто је погодила шипку што држи мрежу. Многи на стадиону, па ни коментатор Владанко Стојковић, у први мах нису знали да ли је гол или статива. Јанковић је тада већ имао 27 година и добио је дозволу од државних власти да напсути земљу. Практично, већ је био Реалов играч. Ту једну сезону коју је одиграо у Реалу Милан Јанковић био је стандардан члан првог тима. У вези је играо са ведетама као што су Гордиљо, Мичел и Мартин Васкез. Испред њих, у самом шпицу, били су Бутрагењо и Уго Санчез. Ту генерацију називали су Лос Меренгуес, по једном латино плесу, а све због атрактивности и лепоти њихове игре. Јанковић је одиграо 45 мечева за Реал (седам у Купу шампиона) и постигао укупно пет голова. Из Мадрида је отишао у Брисел, у Андерлехт, где је после две сезоне, у 30. години, решио да батали фудбал. Много година касније међу навијачима и по градским кулоарима говорило се како је Реал заправо желео Бору Цветковића, али да га Звезда није пустила, односно да су многи сумњали у регуларност реванш сусрета на Сантијаго Бернабеуу, који су Шпанци добили са 2:0 и прошли у полуфинале. Милан Јанковић тада је играо реванш, био сасвим солидан, али већ се знало да је нови играч Краљсвког клуба.
ПРЕДРАГ СПАСИЋ 1988-1990
(25 утакмица, 6 жутих картона)
Дефанзивца Предрага Спасића Реал Мадриду препоручиле су партије у Партизану, за који је играо од 1988. до 1990. Када је прелазио на Бернабеу Мадриђани су црно-белима искешеирали 200.000.000 пезета, илити тадашњих 1.200.000 марака. Спасић је усписао 25 наступа за Реал и како Шпанци често напишу, не зна се који је био гори. Спасић није постигао ниједан гол. Његов учинак своди се на шест жутих картона и један аутогол. Један, али комичан. И најгорем тренутку. Против Барселоне, за пораз од 1:2. Познати новинар Марке Пабло Дијаз једном приликом написао је: Најпознатија Спасићева акција у дресу Реал Мадрида је заправо онај комичан аутогол на Ноу Кампу против Барселоне. Питам се каква би била слика да је пред њега дошао Меси са лоптом у ногама. Ако је Боатенг пао као дрво, не знам шта би се догодило са јадним Спасићем. Рођени Крагујевчанин после Реала играо је за Осасуну и Атлетико из Марбеље. Каријеру је завршио 1996. у 31. години као играч београдског Радничког. Када год "мере" тежину промашених појачања Шпанци српског штопера стваљају у сам врх тих листа. И то рачунајући читаву лигу, не само Реал Мадрид...
ДЕЈАН ПЕТКОВИЋ 1995-1997
(5 утакмица, 125 минута)
Још један звездаш у Краљевском клубу. Трансфер је договорен током лета 1995, међутим Звезда је добила дозволу шпанског клуба да га задржи до децембра, пошто се те јесени '95. вратила у Европу после дугих санкција. Црвено-бели су одмах на старту УЕФА купа од Касмакса, тако је да растанак био прилично тужан. У биографији Дејана Рамба Петковића пише да има две године у Мадриду, а заправо је 90 одсто времена провео на позајмицама у Севиљи и Расингу из Сантандера. Није то било сјајно време у Реалу. Чак се ни Европа није играла. Рамбо Петковић дебитовао је 17. децембра против Селте, а већ током јануара био је прослеђен у Севиљу. Када се лета 1996. вратио то је већ био скроз други тим. Са новим тренером Капелом, са младим Раулом, Шукером, Мијатовићем, Седорфом... За Рамба поново није било места и отишао у Сантандер. У званичним утакмицама више није облачио дрес Реала. Укупно: пет утакмица, свега 125 минута. Али оно што ће уследити после Мадрида прича је за књиге и филмове...
ПЕРИЦА ОГЊЕНОВИЋ 1999-2001
(22 утакмица, 1 гол, 3 асистенције, 423 минута)
Један од најспектакуларнијих Звездиних играча у постбаријевској ери птописао је за Реал последњих сати зимског прелазног рока 1999. године. Добио је милионски уговор, прецизно - 1.200.000 по сезони, писали су тада Шпанци. Преговори менаџера Зорана Векића и тада првог човека Реала Лоренца Санса потрајали су јер су Мадриђани имали вишак фудбалера у навали. На крају је одлучено да Самјуела Етоа пошаљу на позајмицу како би направили простор за Огњеновића. Ни Перица није прошао много боље од Рамба Петковића. Код Гуса Хининка није ни добио шансу, код Џона Тошака било је нешто боље, али углавном је само улазио са клупе. Једини гол постигао је против Сарагосе у Купу краља. Уз тај један погодак сакупио је и три асистенције. Без обзира на скроман, или готово никакав учинак у Лиги шампиона 1998/99, њему се рачуна да је те сезоне са Реалом постао првак Европе. Шест месеци пошто је завршио са Реалом Перица Огњеновић није могао да пронађе клуб. Тек у јануару 2002. Кајзерслаутерн му је организовао пробу и довео га без обештећења. После су уследиле честе селидбе по Европи. Никада више није достигао форму из Црвене звезде...
Није непозната прича, али није згорек поменути да је први Србин у Реалу заправо требало да постане Драган Џајић. У време док је Миљан Миљанић био тренер Краљевског клуба. Џајић је својевремено овако говорио о том пропалом трансферу:
"То је мало дужа прича, па ћу морати да кренем од турнира у Бадахозу, на шпанско-португалској граници, на коме су учествовали Реал, Спортинг из Лисабона, Гранада и Црвена звезда. Путовали смо од Пуле до Севиље аутобусом читаву ноћ, у Бадахоз нисмо стигли ни на отварање ни на утакмицу коју су одиграли Реал и Гранада. И поред тих потешкоћа савладали смо Спортинг са 6:1. Одиграо сам бриљантно, иако се нисам уписао у листу стрелаца, али сам асистирао. А Филиповић је постигао чак четири гола главом. Признајем, овације после утакмице су ме учиниле срећним, осећао сам се небески. Одмах после утакмице људи из Реала ступили су у контакт са Звездом. А онда је уследило финале. Победили смо Мадриђане са 2:1, постигао сам много леп гол. Онда су ме позвали да играм на "оменахе", како Шпанци зову ревијалну утакмицу, на опроштају великог Франсиска Хента, можда најбољег левог крила свих времена"...
Све је готово било спремно за примопредају дужности. Хенто у пензију, Џајић у бело, но међутима...
"У међувремену су ме јако болела леђа. Требало је да играмо са Арсеналом и ја сам чекао доктора Ерцеговца да ми да ињекцију. Загубио се у некој гужви и стигао је на минут пре утакмице, примио сам ињекцију, победили смо са 1:0, а ја нисам могао да се померим из свлачионице. Требало је да одмах путујем у Мадрид. Моје "не" није важило јер ме је Миљанић наговорио, малтене, натерао да одемо на мадридску фешту. Управо ме је Хенто сачекао по доласку у Мадрид, поклонио ми сат "ролекс", а добио сам и нешто новца. Он је започео меч, а онда, у петом минуту је изашао из игре. Ја сам га заменио. Он је скинуо дрес са бројем 11, дао га мени, подигао ми руку увис. Невероватан осећај, а ја сам једва истрчао на терен после дуготрајне масаже. Пружио сам добру партију. Све што се тада догађало говорило је да је само питање дана када ћу потписати за Реал Мадрид. Миљан Миљанић је остао, а ја сам морао да се вратим за Београд. Недуго затим отишао сам у ЈНА. Миљан је требало да се договара са Реалом. Потом су дошли људи из Атлетико Мадрида и хтели да одмах потпишем за њих, без обзира на то што ће морати да ме чекају и што сам у међувремену сломио ногу. Пренео сам то Миљану, који је био јасан: Не потписуј ништа са Атлетиком јер сам се ја све договорио са Реалом. Чак ми је и издиктирао како ће изгледати напад: Амансио, Веласкез, Сантиљана, Роберто Мартинез и ја. Али позив из Мадрида више никада није стигао. Наставио сам да играм као да се ништа није догодило. Никада нисам окренуо Миљанићев број, нити сам га било шта питао. Тек десетак година касније, када смо обојица гостовали на једном шпанском радију, Миљан је у једном тренутку, у етар рекао: Огрешио сам се о Драгана! И покушао да то објасни тиме што се плашио да два Југословена, дакле он и ја, буду заједно у једном клубу".
За разлику од играча српски тренери били су врло успешни у Реалу. Први је био Миљан Миљанић (1974-1977), после дошао Вујадин Бошков (1979-1982 и напослетку Радомир Антић (1991-1992). Миљан је узео две титуле и један Куп краља. Бошков је уз дуплу круну дошао до финала Купа шампиона, док је Антић у тренутку смене био први на табели са седам бодова више од првог пратиоца. Притом, лагано је прошао у четвртфинале Купа победника купова. Екипу је преузео Лео Бенхакер, одмах испао из Европе и до краја прокоцкао предност у лиги. Шампион је постала Барселона.
Извор: моззартспорт
Фото: Реутерс, МН Пресс
Коментари / 0
Оставите коментар