Srbi u Realu - nesrećna priča...
Osim Milana Jankovića svi su bili promašaji. Sa trenerima drugačija slika. . .
Fudbal 04.06.2019 | 23:35
Ako bismo računali sve igrače sa prostora bivše Jugoslavije bilo je onih što su Kraljeviće zadužili za sva vremena. Tu pre svega treba uvrstiti Luku Modrića, Predraga Mijatovića i Davora Šukera, međutim ako ćemo isključivo o Srbima, onda situacija nije najsrećnija. Jer sva četvorica do sada nemaju ni 100 utakmica u belom dresu. O značajnim golovima da i ne govorimo. Jedan od te četvorice - Predrag Spasić- čak se redovno može naći u rubrikama kao što su "najgore pojačanje u istoriji u kluba ili slične.
U nadi da će Luka Jović biti potpuno drugačije sreće, podsećamo se ukratko ko je sve od srpskih igrača oblačio najvredniji klupski dres na svetu i kakav je učinak imao...
MILAN JANKOVIĆ 1987-1988
(45 utakmica, 5 golova)
Rođeni Beograđanin i dete Crvene zvezde kupio je kartu za Madrid u dvomeču protiv Real Madrida, u četvrtfinalu Kupa šampiona 1987. Crveno-beli su one čuvene martovske noći po ciči zimi tukli šampiona Španije sa 4:2, a Janković je pored odlične igre postigao i gol za 4:1. Šutirao je snažno sa bele tačke, a lopta se od siline udarca odbila do linije 16 metara, pošto je pogodila šipku što drži mrežu. Mnogi na stadionu, pa ni komentator Vladanko Stojković, u prvi mah nisu znali da li je gol ili stativa. Janković je tada već imao 27 godina i dobio je dozvolu od državnih vlasti da napsuti zemlju. Praktično, već je bio Realov igrač. Tu jednu sezonu koju je odigrao u Realu Milan Janković bio je standardan član prvog tima. U vezi je igrao sa vedetama kao što su Gordiljo, Mičel i Martin Vaskez. Ispred njih, u samom špicu, bili su Butragenjo i Ugo Sančez. Tu generaciju nazivali su Los Merengues, po jednom latino plesu, a sve zbog atraktivnosti i lepoti njihove igre. Janković je odigrao 45 mečeva za Real (sedam u Kupu šampiona) i postigao ukupno pet golova. Iz Madrida je otišao u Brisel, u Anderleht, gde je posle dve sezone, u 30. godini, rešio da batali fudbal. Mnogo godina kasnije među navijačima i po gradskim kuloarima govorilo se kako je Real zapravo želeo Boru Cvetkovića, ali da ga Zvezda nije pustila, odnosno da su mnogi sumnjali u regularnost revanš susreta na Santijago Bernabeuu, koji su Španci dobili sa 2:0 i prošli u polufinale. Milan Janković tada je igrao revanš, bio sasvim solidan, ali već se znalo da je novi igrač Kraljsvkog kluba.
PREDRAG SPASIĆ 1988-1990
(25 utakmica, 6 žutih kartona)
Defanzivca Predraga Spasića Real Madridu preporučile su partije u Partizanu, za koji je igrao od 1988. do 1990. Kada je prelazio na Bernabeu Madriđani su crno-belima iskešeirali 200.000.000 pezeta, iliti tadašnjih 1.200.000 maraka. Spasić je uspisao 25 nastupa za Real i kako Španci često napišu, ne zna se koji je bio gori. Spasić nije postigao nijedan gol. Njegov učinak svodi se na šest žutih kartona i jedan autogol. Jedan, ali komičan. I najgorem trenutku. Protiv Barselone, za poraz od 1:2. Poznati novinar Marke Pablo Dijaz jednom prilikom napisao je: Najpoznatija Spasićeva akcija u dresu Real Madrida je zapravo onaj komičan autogol na Nou Kampu protiv Barselone. Pitam se kakva bi bila slika da je pred njega došao Mesi sa loptom u nogama. Ako je Boateng pao kao drvo, ne znam šta bi se dogodilo sa jadnim Spasićem. Rođeni Kragujevčanin posle Reala igrao je za Osasunu i Atletiko iz Marbelje. Karijeru je završio 1996. u 31. godini kao igrač beogradskog Radničkog. Kada god "mere" težinu promašenih pojačanja Španci srpskog štopera stvaljaju u sam vrh tih lista. I to računajući čitavu ligu, ne samo Real Madrid...
DEJAN PETKOVIĆ 1995-1997
(5 utakmica, 125 minuta)
Još jedan zvezdaš u Kraljevskom klubu. Transfer je dogovoren tokom leta 1995, međutim Zvezda je dobila dozvolu španskog kluba da ga zadrži do decembra, pošto se te jeseni '95. vratila u Evropu posle dugih sankcija. Crveno-beli su odmah na startu UEFA kupa od Kasmaksa, tako je da rastanak bio prilično tužan. U biografiji Dejana Ramba Petkovića piše da ima dve godine u Madridu, a zapravo je 90 odsto vremena proveo na pozajmicama u Sevilji i Rasingu iz Santandera. Nije to bilo sjajno vreme u Realu. Čak se ni Evropa nije igrala. Rambo Petković debitovao je 17. decembra protiv Selte, a već tokom januara bio je prosleđen u Sevilju. Kada se leta 1996. vratio to je već bio skroz drugi tim. Sa novim trenerom Kapelom, sa mladim Raulom, Šukerom, Mijatovićem, Sedorfom... Za Ramba ponovo nije bilo mesta i otišao u Santander. U zvaničnim utakmicama više nije oblačio dres Reala. Ukupno: pet utakmica, svega 125 minuta. Ali ono što će uslediti posle Madrida priča je za knjige i filmove...
PERICA OGNJENOVIĆ 1999-2001
(22 utakmica, 1 gol, 3 asistencije, 423 minuta)
Jedan od najspektakularnijih Zvezdinih igrača u postbarijevskoj eri ptopisao je za Real poslednjih sati zimskog prelaznog roka 1999. godine. Dobio je milionski ugovor, precizno - 1.200.000 po sezoni, pisali su tada Španci. Pregovori menadžera Zorana Vekića i tada prvog čoveka Reala Lorenca Sansa potrajali su jer su Madriđani imali višak fudbalera u navali. Na kraju je odlučeno da Samjuela Etoa pošalju na pozajmicu kako bi napravili prostor za Ognjenovića. Ni Perica nije prošao mnogo bolje od Ramba Petkovića. Kod Gusa Hininka nije ni dobio šansu, kod Džona Tošaka bilo je nešto bolje, ali uglavnom je samo ulazio sa klupe. Jedini gol postigao je protiv Saragose u Kupu kralja. Uz taj jedan pogodak sakupio je i tri asistencije. Bez obzira na skroman, ili gotovo nikakav učinak u Ligi šampiona 1998/99, njemu se računa da je te sezone sa Realom postao prvak Evrope. Šest meseci pošto je završio sa Realom Perica Ognjenović nije mogao da pronađe klub. Tek u januaru 2002. Kajzerslautern mu je organizovao probu i doveo ga bez obeštećenja. Posle su usledile česte selidbe po Evropi. Nikada više nije dostigao formu iz Crvene zvezde...
Nije nepoznata priča, ali nije zgorek pomenuti da je prvi Srbin u Realu zapravo trebalo da postane Dragan Džajić. U vreme dok je Miljan Miljanić bio trener Kraljevskog kluba. Džajić je svojevremeno ovako govorio o tom propalom transferu:
"To je malo duža priča, pa ću morati da krenem od turnira u Badahozu, na špansko-portugalskoj granici, na kome su učestvovali Real, Sporting iz Lisabona, Granada i Crvena zvezda. Putovali smo od Pule do Sevilje autobusom čitavu noć, u Badahoz nismo stigli ni na otvaranje ni na utakmicu koju su odigrali Real i Granada. I pored tih poteškoća savladali smo Sporting sa 6:1. Odigrao sam briljantno, iako se nisam upisao u listu strelaca, ali sam asistirao. A Filipović je postigao čak četiri gola glavom. Priznajem, ovacije posle utakmice su me učinile srećnim, osećao sam se nebeski. Odmah posle utakmice ljudi iz Reala stupili su u kontakt sa Zvezdom. A onda je usledilo finale. Pobedili smo Madriđane sa 2:1, postigao sam mnogo lep gol. Onda su me pozvali da igram na "omenahe", kako Španci zovu revijalnu utakmicu, na oproštaju velikog Fransiska Henta, možda najboljeg levog krila svih vremena"...
Sve je gotovo bilo spremno za primopredaju dužnosti. Hento u penziju, Džajić u belo, no međutima...
"U međuvremenu su me jako bolela leđa. Trebalo je da igramo sa Arsenalom i ja sam čekao doktora Ercegovca da mi da injekciju. Zagubio se u nekoj gužvi i stigao je na minut pre utakmice, primio sam injekciju, pobedili smo sa 1:0, a ja nisam mogao da se pomerim iz svlačionice. Trebalo je da odmah putujem u Madrid. Moje "ne" nije važilo jer me je Miljanić nagovorio, maltene, naterao da odemo na madridsku feštu. Upravo me je Hento sačekao po dolasku u Madrid, poklonio mi sat "roleks", a dobio sam i nešto novca. On je započeo meč, a onda, u petom minutu je izašao iz igre. Ja sam ga zamenio. On je skinuo dres sa brojem 11, dao ga meni, podigao mi ruku uvis. Neverovatan osećaj, a ja sam jedva istrčao na teren posle dugotrajne masaže. Pružio sam dobru partiju. Sve što se tada događalo govorilo je da je samo pitanje dana kada ću potpisati za Real Madrid. Miljan Miljanić je ostao, a ja sam morao da se vratim za Beograd. Nedugo zatim otišao sam u JNA. Miljan je trebalo da se dogovara sa Realom. Potom su došli ljudi iz Atletiko Madrida i hteli da odmah potpišem za njih, bez obzira na to što će morati da me čekaju i što sam u međuvremenu slomio nogu. Preneo sam to Miljanu, koji je bio jasan: Ne potpisuj ništa sa Atletikom jer sam se ja sve dogovorio sa Realom. Čak mi je i izdiktirao kako će izgledati napad: Amansio, Velaskez, Santiljana, Roberto Martinez i ja. Ali poziv iz Madrida više nikada nije stigao. Nastavio sam da igram kao da se ništa nije dogodilo. Nikada nisam okrenuo Miljanićev broj, niti sam ga bilo šta pitao. Tek desetak godina kasnije, kada smo obojica gostovali na jednom španskom radiju, Miljan je u jednom trenutku, u etar rekao: Ogrešio sam se o Dragana! I pokušao da to objasni time što se plašio da dva Jugoslovena, dakle on i ja, budu zajedno u jednom klubu".
Za razliku od igrača srpski treneri bili su vrlo uspešni u Realu. Prvi je bio Miljan Miljanić (1974-1977), posle došao Vujadin Boškov (1979-1982 i naposletku Radomir Antić (1991-1992). Miljan je uzeo dve titule i jedan Kup kralja. Boškov je uz duplu krunu došao do finala Kupa šampiona, dok je Antić u trenutku smene bio prvi na tabeli sa sedam bodova više od prvog pratioca. Pritom, lagano je prošao u četvrtfinale Kupa pobednika kupova. Ekipu je preuzeo Leo Benhaker, odmah ispao iz Evrope i do kraja prokockao prednost u ligi. Šampion je postala Barselona.
Izvor: mozzartsport
Foto: Reuters, MN Press
Komentari / 0
Ostavite komentar