Прича - ЛШ: Да ли их само трофеј чини изузетнима?

Уочи финала Лиге шампиона у Мадриду и дуела двојице сјајних тренера који никада нису подизали "ушатог" питамо се да ли је све у "гвожђурији" или има нешто и у фудбалској заоставштини и филозофији, у ономе што ће остати иза њих једнога дана. . .

Фудбал 01.06.2019 | 10:54 Ово питање већ месецима привлачи пажњу искрених љубитеља фудбала. О њему се дебатује свуда, на Твитеру, у кафани, чак и на нижеразредним утакмицама, у свакој прилици док се гледа живи и дише фудбал. А када се прича о овој теми најчешће се спомињу три човека: Јирген Клоп, Маурусио Покетино и Марсело Бијелса.

Чини се да више него икада у модерној ери фудбала није било овако видљиво да су баш трофеји (титуле и купови) ти детаљи који дефинишу причу о нечијој (не)успешној тренерској каријери, да само ти комади говожђурије представљају заоставштину за неке нове фудбалске генерације, али да ли их само смемо тако гледати, без реалне процене самог доприноса који су појединци подарили фудбалској игри?

"За мене је важно да кажем ово о Марселу, јер није битно колико је титула освојио у каријери. О нама тренерима се просто суди - колико смо титула освојили, толико смо успешни. Али то мени није значајно онолико колико ми је важан утицај који је неко донео фудбалу, утицај који је имао на поједине играче. Зато је за мене Марсело Бијелса најбољи тренер на свету", изјавио је Пеп Гвардиола једном приликом.

Јаке речи и с тежином, пошто се ради о човеку који је освојио апослутно све могуће трофеје на клупском нивоу. Овај чланак писан је неколико дана уочи финала Лиге шампиона, а након сезоне у којој је његов Манчестер Сити био фантастичан, а сам Гвардиола такозваним "квадриплом" (Комјунити шилд, Премијер лига, Лига куп, ФА куп) повећао број трофеја на 27 у каријери у којој је водио и Барселону и Бајерн.

Уопштено сматран најбољим тренером на свету, Каталонац је покорио три различите лиге креирајући фантастичне тимове који су играли атрактиван фудбал на темељима Ајаксове школе Ринуса Михелса из шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Михелсово тактичко наслеђе преносило се на играче с којима је радио, а најпознатији протагониста био је свакако легендарни Јохан Кројф, који је "тотални фудбал" однео са собом у Барселону и уградио га у темеље Блаугране. 

Управо ти темељи били су повод за велике успехе Барселониних тимова из деведесетих (када је Гвардиола био играч), као и сјајних сезона од 2008. до 2012. када је Пеп био тренер.  

Док је Гвардиола освојио све трофеје које је један тренер могао, човек којем се сам диви не може да се похвали богатом ризницом. Харизматични, енигматични и дефинитивно фудбалски опседнути Марсело Бијелса, тренутно тренер Лидса, познат је по напетим конференцијама за медије и манијакалном опседнутошћу детаљима. За 28 година у тренерском послу, ексцентрични господин из Розарија једва да је освојио неки пехар, као олимпијско злато са Аргентином 2004. и неколико титула са Њуелсом уз пласмане у финале Копа Либертадорес, Копа Америка, Купа краља  и Лиге Европе.

Упркос хроничном мањку трофеја Бијелса је далеко одмакао у тактичкој иновацији током тренерске каријере, посебно након што је измислио формацију 3-3-3-1 која је инспирисала нову генерацију тренера међу којима су Дијего Симеоне, Хорхе Сампаоли, Маурисио Покетино (мало касније) и наравно Пеп Гвардиола. Иако му је трофејна ризиница готово празна, не можемо, а да се не запитамо да ли би трофејне полице неких тренера који у њега гледају као тренерског бога биле уопште пуне без неупоредиве заоставштине коју је Лудак створио. 

Данас, 1. јуна 2019. године, двојица из плејаде тренера нове генерације одмериће снаге у финалу Лиге шампиона у Мадриду. Јирген Клоп, Ливерпулов харизматични тренер, универзално познат као један од најутицајнијих стручњака на свету, улази у овај дуел након шест пораза у финалима купова које је играо са Борусијом и Ливерпулом. Иако није тријумфовао још од куп славља са Дортмундом 2012. године, Клоповатренерска филозофија никако се не доводи у питање.

Његов "гегенпрессинг" стил, у којем Ливерпул константно гази ривала с намером да брзо поврати лопту након што је изгуби, сам је по себи револуционаран и инспиративан једнако колико и човек који га је осмислио. Критичари Немца ће, наравно, одмах упрети прстом на његову полицу с трофејима на Енфилду, али након рекордне бодовне жетве ове сезоне у Премијер лиги (97) који би били довољни за титулу Редса у неким ранијим сезонама јасно је да су трофеји питање времена. Ко зна, можда ће то кренути од вечерас...

Наспрам њега биће Маурисио Покетино, могуће и један од тренутно најпотцењенијих тренера у светском фудбалу, момак који још увек чека на први тренерски трофеј. Упркос недостатку титула Аргентинац је успео да направи фантастичан тим са лимитираним финансијским средствима (нису купили никога још од Лукаса Морекоји је дошао у јануару 2017. године) и поред пласмана у топ четири Премијер лиге, успео је да дође до финала победама над тимовима као што су Манчестер Сити или Ајакс, који је био највеће изненађење Лиге шампиона.

Зато је ваљда и фер рећи да пласман у највећу утакмицу европског, па и светског фудбала сасвим огроман успех, али и да може да се догоди да и најиновативнији, нападачки оријентисани тренери, пионири, нису нужно и они који освајају трофеје на крају.

Ако упоредимо некога од тројице поменутих - Бијелсу, Клопа или Покетина - са тренером као што је Жозе Мурињо, који је један од најукрашенијих стручњака модерне ере, можемо да видимо да, док је Португалац освојио више трофеја него сви они заједно, тешко да можемо да кажемо и да је створио и успешну фудбалску филозофију када причамо о наслеђу и иновацијама. Тога код Посебног нема.

Уз помоћ великих инвестицијеа, среће и необјашњивих фудбалских тренутака, па и чуда, појединци као што су Роберто ди Матео (Челси) или Клаудио Ранијери (Лестер) имали су прилике да уграбе неке од највећих трофеја у протеклих неколико година. Али трофеји се освајају и у тренуцима када бриљирате, кад није све у срећи. Филозофије се граде, а заоставштине се цементирају само кроз супериорно разумевање ове лепе игре и константну жељу за развијањем и фудбалера и тактике, као и константним извлачењем максимума из актуелног играчког кадра.

Зато ко год да победи вечерас и освоји тај фамозни "ушати" трофеј, Клоп или Покетино, историја ће благонаклоније гледати на оне који су им створили платформу за овај успех. На оне који су их инспирисали и научили да све раде онако исто као Френк Синатра, на неки свој начин.

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс