Priča - LŠ: Da li ih samo trofej čini izuzetnima?

Uoči finala Lige šampiona u Madridu i duela dvojice sjajnih trenera koji nikada nisu podizali "ušatog" pitamo se da li je sve u "gvožđuriji" ili ima nešto i u fudbalskoj zaostavštini i filozofiji, u onome što će ostati iza njih jednoga dana. . .

Fudbal 01.06.2019 | 10:54 Ovo pitanje već mesecima privlači pažnju iskrenih ljubitelja fudbala. O njemu se debatuje svuda, na Tviteru, u kafani, čak i na nižerazrednim utakmicama, u svakoj prilici dok se gleda živi i diše fudbal. A kada se priča o ovoj temi najčešće se spominju tri čoveka: Jirgen Klop, Maurusio Poketino i Marselo Bijelsa.

Čini se da više nego ikada u modernoj eri fudbala nije bilo ovako vidljivo da su baš trofeji (titule i kupovi) ti detalji koji definišu priču o nečijoj (ne)uspešnoj trenerskoj karijeri, da samo ti komadi govožđurije predstavljaju zaostavštinu za neke nove fudbalske generacije, ali da li ih samo smemo tako gledati, bez realne procene samog doprinosa koji su pojedinci podarili fudbalskoj igri?

"Za mene je važno da kažem ovo o Marselu, jer nije bitno koliko je titula osvojio u karijeri. O nama trenerima se prosto sudi - koliko smo titula osvojili, toliko smo uspešni. Ali to meni nije značajno onoliko koliko mi je važan uticaj koji je neko doneo fudbalu, uticaj koji je imao na pojedine igrače. Zato je za mene Marselo Bijelsa najbolji trener na svetu", izjavio je Pep Gvardiola jednom prilikom.

Jake reči i s težinom, pošto se radi o čoveku koji je osvojio aposlutno sve moguće trofeje na klupskom nivou. Ovaj članak pisan je nekoliko dana uoči finala Lige šampiona, a nakon sezone u kojoj je njegov Mančester Siti bio fantastičan, a sam Gvardiola takozvanim "kvadriplom" (Komjuniti šild, Premijer liga, Liga kup, FA kup) povećao broj trofeja na 27 u karijeri u kojoj je vodio i Barselonu i Bajern.

Uopšteno smatran najboljim trenerom na svetu, Katalonac je pokorio tri različite lige kreirajući fantastične timove koji su igrali atraktivan fudbal na temeljima Ajaksove škole Rinusa Mihelsa iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Mihelsovo taktičko nasleđe prenosilo se na igrače s kojima je radio, a najpoznatiji protagonista bio je svakako legendarni Johan Krojf, koji je "totalni fudbal" odneo sa sobom u Barselonu i ugradio ga u temelje Blaugrane. 

Upravo ti temelji bili su povod za velike uspehe Barseloninih timova iz devedesetih (kada je Gvardiola bio igrač), kao i sjajnih sezona od 2008. do 2012. kada je Pep bio trener.  

Dok je Gvardiola osvojio sve trofeje koje je jedan trener mogao, čovek kojem se sam divi ne može da se pohvali bogatom riznicom. Harizmatični, enigmatični i definitivno fudbalski opsednuti Marselo Bijelsa, trenutno trener Lidsa, poznat je po napetim konferencijama za medije i manijakalnom opsednutošću detaljima. Za 28 godina u trenerskom poslu, ekscentrični gospodin iz Rozarija jedva da je osvojio neki pehar, kao olimpijsko zlato sa Argentinom 2004. i nekoliko titula sa Njuelsom uz plasmane u finale Kopa Libertadores, Kopa Amerika, Kupa kralja  i Lige Evrope.

Uprkos hroničnom manjku trofeja Bijelsa je daleko odmakao u taktičkoj inovaciji tokom trenerske karijere, posebno nakon što je izmislio formaciju 3-3-3-1 koja je inspirisala novu generaciju trenera među kojima su Dijego Simeone, Horhe Sampaoli, Maurisio Poketino (malo kasnije) i naravno Pep Gvardiola. Iako mu je trofejna rizinica gotovo prazna, ne možemo, a da se ne zapitamo da li bi trofejne police nekih trenera koji u njega gledaju kao trenerskog boga bile uopšte pune bez neuporedive zaostavštine koju je Ludak stvorio. 

Danas, 1. juna 2019. godine, dvojica iz plejade trenera nove generacije odmeriće snage u finalu Lige šampiona u Madridu. Jirgen Klop, Liverpulov harizmatični trener, univerzalno poznat kao jedan od najuticajnijih stručnjaka na svetu, ulazi u ovaj duel nakon šest poraza u finalima kupova koje je igrao sa Borusijom i Liverpulom. Iako nije trijumfovao još od kup slavlja sa Dortmundom 2012. godine, Klopovatrenerska filozofija nikako se ne dovodi u pitanje.

Njegov "gegenpressing" stil, u kojem Liverpul konstantno gazi rivala s namerom da brzo povrati loptu nakon što je izgubi, sam je po sebi revolucionaran i inspirativan jednako koliko i čovek koji ga je osmislio. Kritičari Nemca će, naravno, odmah upreti prstom na njegovu policu s trofejima na Enfildu, ali nakon rekordne bodovne žetve ove sezone u Premijer ligi (97) koji bi bili dovoljni za titulu Redsa u nekim ranijim sezonama jasno je da su trofeji pitanje vremena. Ko zna, možda će to krenuti od večeras...

Naspram njega biće Maurisio Poketino, moguće i jedan od trenutno najpotcenjenijih trenera u svetskom fudbalu, momak koji još uvek čeka na prvi trenerski trofej. Uprkos nedostatku titula Argentinac je uspeo da napravi fantastičan tim sa limitiranim finansijskim sredstvima (nisu kupili nikoga još od Lukasa Morekoji je došao u januaru 2017. godine) i pored plasmana u top četiri Premijer lige, uspeo je da dođe do finala pobedama nad timovima kao što su Mančester Siti ili Ajaks, koji je bio najveće iznenađenje Lige šampiona.

Zato je valjda i fer reći da plasman u najveću utakmicu evropskog, pa i svetskog fudbala sasvim ogroman uspeh, ali i da može da se dogodi da i najinovativniji, napadački orijentisani treneri, pioniri, nisu nužno i oni koji osvajaju trofeje na kraju.

Ako uporedimo nekoga od trojice pomenutih - Bijelsu, Klopa ili Poketina - sa trenerom kao što je Žoze Murinjo, koji je jedan od najukrašenijih stručnjaka moderne ere, možemo da vidimo da, dok je Portugalac osvojio više trofeja nego svi oni zajedno, teško da možemo da kažemo i da je stvorio i uspešnu fudbalsku filozofiju kada pričamo o nasleđu i inovacijama. Toga kod Posebnog nema.

Uz pomoć velikih investicijea, sreće i neobjašnjivih fudbalskih trenutaka, pa i čuda, pojedinci kao što su Roberto di Mateo (Čelsi) ili Klaudio Ranijeri (Lester) imali su prilike da ugrabe neke od najvećih trofeja u proteklih nekoliko godina. Ali trofeji se osvajaju i u trenucima kada briljirate, kad nije sve u sreći. Filozofije se grade, a zaostavštine se cementiraju samo kroz superiorno razumevanje ove lepe igre i konstantnu želju za razvijanjem i fudbalera i taktike, kao i konstantnim izvlačenjem maksimuma iz aktuelnog igračkog kadra.

Zato ko god da pobedi večeras i osvoji taj famozni "ušati" trofej, Klop ili Poketino, istorija će blagonaklonije gledati na one koji su im stvorili platformu za ovaj uspeh. Na one koji su ih inspirisali i naučili da sve rade onako isto kao Frenk Sinatra, na neki svoj način.

Izvor: mozzartsport

Foto: Reuters