Тринкијери одржао час: Нема нових Дражена, Саша...
Тренер кошаркаша Партизана Андреа Тринкијери одржао сјајно предавање на београдском Факултету за спорт - Универзитета Унион "Никола Тесла". Због кошарке није причао са оцем годинама. Без страсти и посвећености нема успеха, сматра он.
Кошарка 28.05.2019 | 22:45
Током занимљивог предавања, у свом стилу је говорио о разним кошаркашким темама, објаснио је зашто тренере упоређује са кројачима и дао своју дефиницију успеха.
"Мој ћале је дипломирао на Харварду и имао сам неки зацртани пут испред себе (отац је хтео да он студира историју). Али, заљубио сам се као теле у овај спорт, сматрам да је кошарка најпаметнији тимски спорт, можда не најпаметнији, али тако је ја доживљавам", рекао је Тринкијери студентима овог факултета.
"Имао сам срећу да сам био у јако доброј породици, која ме је терала да студирам и да имам неку менталну равнотежу. Баланс је најважнија ствар у животу".
Тринкијери је касно почео да тренира кошарку. Претходно је 13 година играо тенис.
"Имао сам велику, најјачу жељу да направим нешто у кошарци (као играч). Али, талента није било. Врло брзо сам схватио, већ у 17. години, да у кошарци, бар са играчке стране, неће бити ништа од мене. Био сам довољно паметан као играч, али веома спор. Низбрдо сам играо јако добро, а узбрдо никако", насмејао је Италијан присутне.
Због тог сазнања му је било тешко и жао. Али, додаје, сваки проблем и свако разочарање отвара неку нову могућност ако све то добро сагледаш.
"Почео сам да размишљам о томе шта могу да урадим да останем у кошарци. Поставио сам себи питање - да ли ћу бити задовољан ако останем у кошарци? Па, да хоћу. А онда друго питање - како да останем? Хајде да прво будем тренер", рекао је Тринкијери и наставио у духовитом тону:
"Имао сам 18, 19 година, играо сам неку пету, шесту лигу у Италији. Када сам рекао мојим друговима са којима сам играо у тиму да размишљам о тренерском позиву, дочекали су ту идеју одушевљено. Ни данас нисам сигуран зашто - да ли зато што су сматрали да заиста могу да будем добар тренер или зато што су се решили једног катастрофалног играча. Не знам то ни данас, а нећу ни да питам".
Због тога је, по сопственом признању, имао одређених проблема, јер је његова дефинитивна одлука била да изабере кошарку...
"Отац то није могао да прихвати, и због тога нисмо причали пет, шест година, осим код честитки за празнике. Зато сам морао да ризикујем. Посветио сам се томе, а мама је увек била уз мене и тако сам почео. Имам срећу да са кошарком још нисам завршио", рекао је Тринкијери.
На констатацију домаћина овог предавања да је Тринкијери тренерску каријеру започео као помоћник на клупи миланске Олимпије, уследио је брзи одговор:
"То је оно што ви знате", засмејао је све у амфитеатру стратег Партизана, па додао: "Седам, осам година је било: ’Како преживети?’ Живот ми је изгледао овако: Од 14х, до 21 сат увече радиш са пет, шест категорија. Али, када много радиш и улажеш у себе, отворе се разне могућности. Имао сам довољно успеха, на регионалном нивоу. У Милано сам дошао после одлуке клуба да промени стручни штаб и да дође тренер који није интернационалац, односно није много причао енглески, нити баратао кошаркашким језиком. Био им је потребан преводилац. Ја сам то искористио и дошао у клуб".
Тринкијеријев тренерски развојни био је тежак, али у исто време и веома занимљив. Пео се степеник по степеник, од тренера трећелегашког тима у Италији, до евролигашког стратега и селектора репрезентације.
На питање да ли постоји идеалан пут у развоју тренера и да ли је најбоље ићи од "бетона" до врха или треба тражити другачији приступ, Тринкијиери је одговорио:
"Тешко питање... Постоји само један исправан пут, али он је другачији за свакога. Ако си био играч на високом нивоу, имаш много отворених врата. Када сам почињао, мени није било тако. После 25 година могу да кажем да је добро и овако. Идеалан пут је другачији за свакога, али постоје ствари које су заједничке. Ништа велико не може да се направи без страсти. Страст је дан после утакмице - ујутру, поподне и увече. Посвећеност, друга битна ствар. Морате да уложите нешто, да би вам се нешто вратило. Нисам видео милионера који је уложио хиљаду евра у нешто, али када уложиш 150.000 евра, то је друга ствар. Није овде прича о новцу, већ о уложеном времену, труду, енергији... Сви ми желимо да будемо тренери, новинари, менаџери... Тешко је то. Потребан је тежак рад. Морате да будете најбоља верзија себе, да имате унутрашњи мотор који вас гура свакодневно. Јако је тежак то пут и није за свакога, али ко успе има много више простора за даљи напредак".
Тринкијери је говорио и својим принципима рада, нечему што би се могло подвести под његову тренерску филозофију:
"Тренерски посао је сличан и другим пословима. Само су предмети с којим радите у том сектору другачији. У сваком послу морате да имате систем, а систем је филозофија рада... Како ја желим да радим, који су моји циљеви када саставим систем. Морате систем да прилагодите оном што имате. Ја видим тренерски посао као кројач који шије одела. Могу направити фантастично одело од кашмира, свиле и памука, али онда морам да га обликујем по ситуацији и околностима. Наш посао се много променио, јер се и свет мења. Пре сте могли пет, шест година да тренирате исту екипу, а сада је све бизнис и јако је тешко бити негде и две године. То је јако важан параметар да се направи посао. Филозофија рада, систем рада, стратегија и тактика... То су приоритети када мислим на мој посао".
Кајл Хајнс, за чију је фантастичну каријеру најзаслужнији управо Тринкијери, у ауторском тексту за грчке медије је својевремено писао о томе да никада пре ни после садашњег стратега црно-белих, није сарађивао са тренером који има такав однос и приступ према сваком играчу. На питање како се то гради Тринкијери одговара:
"Хајнс је другачији од осталих кошаркаша. Дошао је у италијанску другу лигу из Њу Џерсија и био је комплетно отворен према промени живота, рада, игрању кошарке. Мислим да односи тренер-играч, тренер-новинар, тренер-председник захтевају много више пажње него што се мисли. Без знања, културе и тактике се не може. Али, ако имаш само то и немаш остало - исто се не може. Зато кажем - најбољи тренери имају све. Односи са играчима, стручним штабом, медијима, клубом и свим стварима које су на терену. Наш посао се јако променио у последњих 15 година. Кодмене у животу постоје три, четири особе које, када отворе уста, мора да буде тако. Мама, тата и још неки људи... То је ’амин’ за мене. Много је важна порука коју ти пошаљу и мораш да је прихватиш без обзира на на начин на који су ти је саопштили. Тако смо ми, моја генерација, живели... Сада, генерација ’миленијалаца’ другачије живи. Уопште није важно да ли је нешто исправно или не, само је битно како направити пакет, а не шта је у пакету. Ова је генерација ’лајк’ и ’клик’. Имам двоје деце, знам о чему причам, и они су такви. То је адаптација".
У данашњој кошарци много је тешко младом играчу дати простор да игра, јер сви желе успех и да освајају титуле.
"Ако гледамо на ту ситуацију црно и бело, тешко је да се освајају титуле и развијају играчи. Млади играчи греше, ово је игра грешака, а победи онај који мање греши. Млади кошаркаш мора све да проба, зато и греши. Ако имаш десет младих играча, онда је боље размишљати како их развити, а не како освајати титуле. Другачије је када имаш микс искусних и младих играча. Ево пример... НБА је најјача организација на свету. Имате момке од 19-20 година, који су пикови прве рунде и они играју. Мораш да имаш систем где се млади играчи припремају да играју".
У даху је наставио...
"Велики пример је Сан Антонио Спарс. Они су 25 година заредом у плеј-офу, мењали су екипе, имали младе играче, али су увек имали тројицу носилаца игре, који су носили одговорност тима - Данкан, Ђинобили, Паркер. Био сам код њих неколико пута, видео каква је култура понашања и рада клуба. Видиш старије играче који долазе код младих и кажу им како ствари функционишу... Знате ко су најдосадније особе? Тренери! Ако све мора сам да ради, онда је најдосаднија особа на свету и сезона је готова у децембру ако мора свакодневно да учи играче како да се понашају, перу зубе, играју одбрану... С младим играчима је тешко. Можеш да гађаш титуле када имаш прави спој тима, а младог играча имаш данас, сутра можда, прекосутра не, па онда опет...".
Андреа Тринкијери је својевремено изјавио да је Дражен Петровић био Стеф Кари пре појаве Стефа Карија, а Предраг Саша Даниловић најтврђи кошаркаш кога је гледао.
Искусни тренер каже да данас не види њихове наследнике на овом простору.
"Зашто тако мислим? Па једноставно је. Саша Даниловић је тренирао по седам, осам сати дневно индивидуално. Даниловић две године није могао да игра кошарку када је прелазио из Сарајева у Партизан, а онда је у првој својој сезони експлодирао и постао шампион Европе. Ја то не видим нигде више. Дражен Петровић је плаћао студенте да игра 'један на два' преко целог терена, како би тренирао и спремао се за сезону. Леброн Џејмс и Кристијано Роналдо тренирају између шест и осам сати дневно, па чак и ноћу... Покажите ми сада таквог играча...".
Тринкијери је за студенте имао и занимљиву дефиницију успеха:
"У сваком послу постоје добри и лоши дани, постоје дани када можете да се посвађате са девојком, супругом... То није добар дан. Мене је страх тих дана. Знам да, ако не направим добар посао, тај дан је изгубљен и тај минус ми нико неће вратити. Ја због тога не спавам. Морам тај минус што пре да исправим. Успех је тешка ствар. Прво, шта је успех и ко то може да одреди? Не новинари... Много пута сам направио врхунски посао и последња лопта није ушла у кош. Изгубиш титулу, али је био врхунски посао. Било је и дана када нисам направио добар посао, али је лопта ушла. За оне изван целог система боља је ова варијанта када је лопта ушла, за мене овај први случај. Тренер не може да утиче директно на резултат. Може само да помогне. Не може да утиче на цео низ ствари... А, успех је ако успете да будете најбоља верзија себе. Ко може да буде бољи од ваше најбоље верзије? То је успех. Сваки дан мораш да будеш бољи. Не можеш сваки дан да будеш бољи, али мораш да радиш и да се трудиш".
Тринкијери је посебно апострофирао да је у данашњој кошарци изузетно важна улога кондиционог тренера. Кроз причу је поменуо и чувеног професора Факултета за спорт Универзитета "Унион - Никола Тесла" Владимира Копривицу, који је предавање испратио из првог реда, као човека који можда најбоље разуме како су се и колико промениле околности у кошарци...
"Професор Копривица је у ТОП 10 на свету у свом послу. Рекао бих и са сигурношћу и међу пет или три, али би то можда људи прокоментарисали као претерано. Али, ја то заиста мислим из срца и веома ми је драго да је он данас овде", истакао је Тринкијери и потом додао
"Без доброг кондиционог тренера се не може. Имам срећу да имам јако доброг кондиционог тренера. Мало је тврдоглав, али нећу да причам много о томе, важно је једино да без кондиционог тренера се не може. Када сам улазио у овај посао имали смо по 30 утакмица у сезони, сада смо на 90. Истина, играчи јесу променили атлетске предиспозиције, али нису трипут боље атлете. Сада је све шоубизнис. Кондициони тренер је важан као и сам тренер. Једну ствар желим да кажем, јако је важно и морате брзо да схватите... Некада је могао да постоји позитивни сукоб, али сада мора да постоји синергија. У животу ни са женом није 50-50. Некада један попусти, некада други. Ако имате 100 одсто планиран рад за један тренинг и кондициони тренер направи 60 одсто, вама остаје 40. Али, ако ви хоћете исто да направите 60 одсто, екипу стављате у проблем. Кондициони тренер ће можда некада попустити, али морате да имате добру комуникацију и да радите заједно на остварењу истог циља".
Крајем августа почиње Мундобаскет у Кини, а ових дана се највише прича о томе да ће Србија вероватно играти у најјачем саставу...
"Јако је важно што ће сви играти. У другим земљама неће бити тако. Сада видим да екипа може бити фантастична, али Светско првенство је тако да се никада не зна ништа са сигурношћу. Може бити врхунски и верујем да ће тако бити".
Да ли сте осећали већи притисак медија када сте били селектор Грчке или сада када сте тренер Партизана?
"Притисак медија?", зачуђено је питао Тринкијери и додао: "Највећи притисак стварам сам себи. Новинари су само део тога. Ко ради у спорту, он је привилегован, дебело. Не будимо се у четири ујутру, не возимо ауто два сата да бисмо дошли на посао и радили за мале паре. Не постоји притисак. Ваш притисак да будете најбољи много је већи од онога што неко напише о вама. Како можете описати рад 12 људи, три тренера у један текст. Да ли знате све динамике, појединости? Ваш посао је да кажете шта је било, да напишете како сте видели. Морате се припремити за притисак, а то је сваки дан".
Колико је важно да добар тренер буде и добар психолог? Како сте реаговали после оног шута против Ритаса, када сте изгубили утакмицу у последњој секунди?
"Рекао сам само: 'Схит хаппенс' (Срања се дешавају). Ово је игра грешака, мораш да имаш менталну снагу. Та лопта нас је коштала много. Али, она је прошлост. Ако уложим много снаге, енергије, емоција на ту лопту, шта ће ми остати за другу утакмицу или тренинг. Играчи највише воле када си искрен. Јако је тешко када изгубиш утакмицу на такав начин...".
Да ли знате да уживате у успеху - било је једно од питања студената:
"Не умем. Много ме више боли када изгубим, него колико се радујем када добијем. Пред сезону играчима проследим папир са десет питања. Једно од њих је и: 'Да ли више волиш да добијеш утакмицу или ти је теже када изгубиш?' И онда да вам кажем, не постоји тачан одговор на ово питање, само могућност да сагледате како играчи индодвидуално сагледавају ствари. Не постоји ниједан спорт где одлука тренера мења ситуацију на терену као у кошарци. Замислите моменат када сте на 15 секунди до краја, а заостајете три поена. Имате много опција. Онда ће вас неко питати - да ли правити фаул или не и зашто једно или друго? Знате како је када одеш у фудбалски тренинг центар Реал Мадрида и шта пише? 'Ви сте овде због вашег талента'. То значи да сви имају мане. Американци кажу да је велика разлика између од прихватања и када пригрлиш нешто. Када свој таленат пригрлиш, онда знаш да ћеш успети. А када га само прихватиш, онда то није то... Када моји играчи схвате да морају неке ствари да пригрле, биће бољи. Чак и када пригрлиш чињеницу да нешто не знаш, али да си спреман да учиш, боље је него када је само прихватиш".
Који је најбољи пик’н’рол играч којег сте тренирали?
"Василис Спанулис. Можда није најталентованији, али нисам никада видео снажнијег играча у глави. Ето, нисам имао прилику да тренирам Сашу Даниловића. Спанулис може да шутира осам ужасних лопти, али да онда погоди девету, најважнију. Њега не боли ниједан промашај, већ само размишља о томе како ће да погоди следећу. Пик’н’рол је много важан, пола каријере сам направио на томе, али сада више не може. Сада постоје разни софтвери који могу да ти покажу колико се игра који систем. Тако, на пример, се 25 одсто времена игра пик’н’рол у Евролиги. Онда екипе много више раде на одбрани од те врсте напада. Одбрана се у последњих десет година много променила и унапредила".
На крају је Тринкијери је открио да ли себе у будућности види у НБА лиги.
"Када сам тренирао у трећој лиги питали су ме који ми је циљ, рекао сам: 'Евролига'. Смејали су ми се. Сада ми је циљ да будем најбољи што могу. Ако је то Евролига - у реду, ако је НБА - у реду".
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар