Прича: Герет Бејл – може то и без страсти...

Замислите некад, па се смрзните и ако вам није драг, како би изгледала његова каријера и какав би био углед и доживљај Герета Бејла да је у ствари желео да игра. . .

Фудбал 21.05.2019 | 22:30 Није прошло ни годину дана – сад ће, још мало – а као да је протекла цела вечност. Да свет није овако убрзан, да се не смењују победе, порази, хероји и кривци са 26 сличица у минуту, о том би се голу још причало. У финалу Лиге шампиона, ући с клупе и дати га онако, то би у неко друго време било довољно за вечност.

У ствари, кад смо већ код финала, може бити да је само један гол био бољи, лепши, значајнији, упечатљивији – добро, то је већ заслуга оног другог, споријег света – од поготка који, преко главе, мимо Ван Дајка и апсолутно мимо Каријуса, постиже Герет Бејл.

Да, онај у Глазгову, када лопта пада једно минут, а минут и по ногу затеже Зинедин Зидан, и онда је све апсолутно готово и све је на свом месту.





Та два играча дала су таква два гола, у финалу Лиге шампиона, а данас не причају, данас се мрзе, данас други првог тера из највећег клуба на свету, и нисмо сигурни да ли је то нека правда одозго – јер ником не би смело да буде дозвољено да постигне такав гол! – или врхунска иронија која може да се деси баш само Реалу.

Велшанин и Француз нису се вероватно мирисали ни пре тога, али све је експлодирало управо те ноћи, писали су касније шпански и британски новинари. Бејл је био убеђен да му место стартера у великом мечу у Кијеву припада (није почео оно претходно финале, и није се бунио, јер су га израњавале повреде; овог пута био је спреман), Зидан је мислио другачије, и ако корене пораза Ливерпула и треће круне Реала треба негде тражити, можда је то у инату, у жељи да се наметне, у изгарању да покаже да је шеф глуп.

Заиста је из ове перспективе јасно да без беса, без каприца, не би било ни оних чудесних маказица; Бејл је натрљао на нос Зидану неповерење, а овај је помазио уши трофеју и онда отишао.

Велшанин је, кажу, тада пустио сузу радосницу.

Није прошло ни годину дана, а ено Зидана опет у истој улози, и ено Бејла опет на клупи, само што овог пута не улази да проспе мало своје вилењачке магије, последњи пут пред најразмаженијом публиком планете, него се цери на клупи, тамо са Тонијем Кросом – њему ће то бити опроштено, Герету неће! – и онда вероватно избегава сваки мадридски кафић и ресторан, јер би добио следовање мржње...

Нећемо овде улазити у генезу њиховог односа, ако се то више односом може назвати, нећемо ни спекулисати где би могао да заврши Герет Бејл колико за месец дана, пошто на Шамартену више бити неће; али можда је, док броји своје последње дане у Реалу, сасвим оправдано поставити питање шта је све могао Бејл, само да је наступао, живео и играо са мало више срца, са мало више страсти.

И овакав какав је, са свим што је урадио, Бејл је вероватно најбољи британски спортски извозни производ и највећа – понављамо, ако имамо на уму резултате, не субјективни осећај – звезда британског фудбала у 21. веку. Четири пехара у Купу или Лиги шампиона, то је мимо њега успео само Фил Нил, али немојмо се правити да је то исто.

Са 30 година и већом жељом да игра голф него да гази траву шпанске Примере, Бејл изгледа као потрошени играч и, што је горе, још једна старлета коју баш брига за навијаче и њихове новце, жеље, погледе, сматрања и песме; и могли бисмо да се реторички запитамо и ово: да ли је Реал покварио Бејла или је, како би то многи на Бернабеу ових дана изволели кас'ти, Бејл покварио Реал?

Неки би, добро, приметили да клуб који је устројен као модерни Реал, са хијерархијом и играма моћи и сујетама, таман заслужује овакву скупоцену мелодраму.

Није требало тако да буде, и није личило да ће тако бити оног лета када је постао феномен, када је принципом “лева нога, десни џеп” стигао тамо где је његовој брзини и потентности било зацртано.

Заправо, Бејл је и поред етикете на којој је писало 100.000.000 био само фудбалер, леви бек којем се посрећило, ето, не ни генијалац који је отргао фамилију из сиромаштва, не ни момак који ће милионима улити наду да вредним радом могу да досегну звезде. Само фудбалер, професионалан, често бриљантан, вредан, радан и – дозлабога празан.

Бејл је, сетимо се, био човек којег Арсен Венгер није хтео да купи, већ се одлучио за Теа Волкота, Бејл је био ружно паче што се преко Саутемптона и Тотенхема претворило у лабуда, што је трансформација скоро велика као она од левог бека до практично шпица.

(Можда и зато није успео да уђе у копачке Кристијана Роналда ни да постане оно што је у потаји увек желео да буде: прва виолина најтрофејнијег клуба на свету. Роналдо је нашпанован да буде лидер, Бејл је то био само у својим мислима.)

Онај лабуд сада је угрожена врста с којом Реал не зна шта да ради: после изгубљене године – Реал ју је протраћио, али Бејл је никада није ни имао, или ју је имао само током оне кратке Лопетегијеве владавине – треба да будеш луд или Манчестер Јунајтед па да искашљеш неких стотину милиона, колико се до пре који месец спекулисало да он може да кошта.

А Бејл, којег ће својевремено под псеудонимом Бејбл (шта ли би Радек мислио о томе) открити онај бард српског фудбала, савршено би могао да одседи још годину-две и да прими својих десет и кусур милиона евра, и да се све време церека и игра голф далеко од тужних и љутих навијача Реала.

Баш га брига, они су ионако за њега спремили најснажније звиждуке...

Бејл је суперстар који би то желео да буде, а не уме; и онда изгледа као јунак британских комедија који је мислио да је кренуо на рођендан а завршио на сахрани, или обрнуто. Бејл је често толико незаинтересован да је лако заборавити све тренутке ингениозности, прелако сметнути с ума чак и да је, нема томе ни годину дана, дао најбољи, или други најбољи, гол у историји финала Купа европских шампиона и његових иначица.

Причало се годинама, чак и онда када је све деловало бајно-сјајно и када му је Реал дао малтене бланко нови уговор, да Бејл не уме да ни да се понаша у свлачионици, да га саиграчи не разумеју, па понекад се и то види на терену, и у оним најбољим тренуцима заличило би да је он ту само да обави посао, рутинирано, са маниром и са страшћу чиновника који се откуцава у 7.30 и још једном у 15.30.

(Све ово, вероватно, не важи ако сте и ви Велшанин или вам је то била баба-стрина: Бејл је давао све од себе за своју земљу, учинивши оно што није пошло за руком генерацијама пре њега. Натоварио је читаву поносну нацију, спремну таман да се заувек одљуби од фудбала и преда рагбију, на сопствена леђа, и у Кардифу, Свонсију и Рексаму би радо, и с аргументима, лупали минусе на овај текст.)

Замислите некад, па се смрзните и ако вам није драг, како би изгледала његова каријера, и какав би био углед и доживљај Герета Бејла да је у ствари желео да игра, да даје све што може, да пробуди велшког змаја у себи, уместо што је деловао као да је у Реалу само зато јер играч његовог калибра треба да буде у Реалу, а трофеји ће већ доћи, тамо увек дођу.

Уместо што је победе и поразе доживљавао сасвим равнодушно, притискајући гас на аутомобилу који се удаљава од стадиона, брзо, брже него што је икада трчао уз аут-линију.

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс