Priča: Geret Bejl – može to i bez strasti...

Zamislite nekad, pa se smrznite i ako vam nije drag, kako bi izgledala njegova karijera i kakav bi bio ugled i doživljaj Gereta Bejla da je u stvari želeo da igra. . .

Fudbal 21.05.2019 | 22:30 Nije prošlo ni godinu dana – sad će, još malo – a kao da je protekla cela večnost. Da svet nije ovako ubrzan, da se ne smenjuju pobede, porazi, heroji i krivci sa 26 sličica u minutu, o tom bi se golu još pričalo. U finalu Lige šampiona, ući s klupe i dati ga onako, to bi u neko drugo vreme bilo dovoljno za večnost.

U stvari, kad smo već kod finala, može biti da je samo jedan gol bio bolji, lepši, značajniji, upečatljiviji – dobro, to je već zasluga onog drugog, sporijeg sveta – od pogotka koji, preko glave, mimo Van Dajka i apsolutno mimo Karijusa, postiže Geret Bejl.

Da, onaj u Glazgovu, kada lopta pada jedno minut, a minut i po nogu zateže Zinedin Zidan, i onda je sve apsolutno gotovo i sve je na svom mestu.





Ta dva igrača dala su takva dva gola, u finalu Lige šampiona, a danas ne pričaju, danas se mrze, danas drugi prvog tera iz najvećeg kluba na svetu, i nismo sigurni da li je to neka pravda odozgo – jer nikom ne bi smelo da bude dozvoljeno da postigne takav gol! – ili vrhunska ironija koja može da se desi baš samo Realu.

Velšanin i Francuz nisu se verovatno mirisali ni pre toga, ali sve je eksplodiralo upravo te noći, pisali su kasnije španski i britanski novinari. Bejl je bio ubeđen da mu mesto startera u velikom meču u Kijevu pripada (nije počeo ono prethodno finale, i nije se bunio, jer su ga izranjavale povrede; ovog puta bio je spreman), Zidan je mislio drugačije, i ako korene poraza Liverpula i treće krune Reala treba negde tražiti, možda je to u inatu, u želji da se nametne, u izgaranju da pokaže da je šef glup.

Zaista je iz ove perspektive jasno da bez besa, bez kaprica, ne bi bilo ni onih čudesnih makazica; Bejl je natrljao na nos Zidanu nepoverenje, a ovaj je pomazio uši trofeju i onda otišao.

Velšanin je, kažu, tada pustio suzu radosnicu.

Nije prošlo ni godinu dana, a eno Zidana opet u istoj ulozi, i eno Bejla opet na klupi, samo što ovog puta ne ulazi da prospe malo svoje vilenjačke magije, poslednji put pred najrazmaženijom publikom planete, nego se ceri na klupi, tamo sa Tonijem Krosom – njemu će to biti oprošteno, Geretu neće! – i onda verovatno izbegava svaki madridski kafić i restoran, jer bi dobio sledovanje mržnje...

Nećemo ovde ulaziti u genezu njihovog odnosa, ako se to više odnosom može nazvati, nećemo ni spekulisati gde bi mogao da završi Geret Bejl koliko za mesec dana, pošto na Šamartenu više biti neće; ali možda je, dok broji svoje poslednje dane u Realu, sasvim opravdano postaviti pitanje šta je sve mogao Bejl, samo da je nastupao, živeo i igrao sa malo više srca, sa malo više strasti.

I ovakav kakav je, sa svim što je uradio, Bejl je verovatno najbolji britanski sportski izvozni proizvod i najveća – ponavljamo, ako imamo na umu rezultate, ne subjektivni osećaj – zvezda britanskog fudbala u 21. veku. Četiri pehara u Kupu ili Ligi šampiona, to je mimo njega uspeo samo Fil Nil, ali nemojmo se praviti da je to isto.

Sa 30 godina i većom željom da igra golf nego da gazi travu španske Primere, Bejl izgleda kao potrošeni igrač i, što je gore, još jedna starleta koju baš briga za navijače i njihove novce, želje, poglede, smatranja i pesme; i mogli bismo da se retorički zapitamo i ovo: da li je Real pokvario Bejla ili je, kako bi to mnogi na Bernabeu ovih dana izvoleli kas'ti, Bejl pokvario Real?

Neki bi, dobro, primetili da klub koji je ustrojen kao moderni Real, sa hijerarhijom i igrama moći i sujetama, taman zaslužuje ovakvu skupocenu melodramu.

Nije trebalo tako da bude, i nije ličilo da će tako biti onog leta kada je postao fenomen, kada je principom “leva noga, desni džep” stigao tamo gde je njegovoj brzini i potentnosti bilo zacrtano.

Zapravo, Bejl je i pored etikete na kojoj je pisalo 100.000.000 bio samo fudbaler, levi bek kojem se posrećilo, eto, ne ni genijalac koji je otrgao familiju iz siromaštva, ne ni momak koji će milionima uliti nadu da vrednim radom mogu da dosegnu zvezde. Samo fudbaler, profesionalan, često briljantan, vredan, radan i – dozlaboga prazan.

Bejl je, setimo se, bio čovek kojeg Arsen Venger nije hteo da kupi, već se odlučio za Tea Volkota, Bejl je bio ružno pače što se preko Sautemptona i Totenhema pretvorilo u labuda, što je transformacija skoro velika kao ona od levog beka do praktično špica.

(Možda i zato nije uspeo da uđe u kopačke Kristijana Ronalda ni da postane ono što je u potaji uvek želeo da bude: prva violina najtrofejnijeg kluba na svetu. Ronaldo je našpanovan da bude lider, Bejl je to bio samo u svojim mislima.)

Onaj labud sada je ugrožena vrsta s kojom Real ne zna šta da radi: posle izgubljene godine – Real ju je protraćio, ali Bejl je nikada nije ni imao, ili ju je imao samo tokom one kratke Lopetegijeve vladavine – treba da budeš lud ili Mančester Junajted pa da iskašlješ nekih stotinu miliona, koliko se do pre koji mesec spekulisalo da on može da košta.

A Bejl, kojeg će svojevremeno pod pseudonimom Bejbl (šta li bi Radek mislio o tome) otkriti onaj bard srpskog fudbala, savršeno bi mogao da odsedi još godinu-dve i da primi svojih deset i kusur miliona evra, i da se sve vreme cereka i igra golf daleko od tužnih i ljutih navijača Reala.

Baš ga briga, oni su ionako za njega spremili najsnažnije zvižduke...

Bejl je superstar koji bi to želeo da bude, a ne ume; i onda izgleda kao junak britanskih komedija koji je mislio da je krenuo na rođendan a završio na sahrani, ili obrnuto. Bejl je često toliko nezainteresovan da je lako zaboraviti sve trenutke ingenioznosti, prelako smetnuti s uma čak i da je, nema tome ni godinu dana, dao najbolji, ili drugi najbolji, gol u istoriji finala Kupa evropskih šampiona i njegovih inačica.

Pričalo se godinama, čak i onda kada je sve delovalo bajno-sjajno i kada mu je Real dao maltene blanko novi ugovor, da Bejl ne ume da ni da se ponaša u svlačionici, da ga saigrači ne razumeju, pa ponekad se i to vidi na terenu, i u onim najboljim trenucima zaličilo bi da je on tu samo da obavi posao, rutinirano, sa manirom i sa strašću činovnika koji se otkucava u 7.30 i još jednom u 15.30.

(Sve ovo, verovatno, ne važi ako ste i vi Velšanin ili vam je to bila baba-strina: Bejl je davao sve od sebe za svoju zemlju, učinivši ono što nije pošlo za rukom generacijama pre njega. Natovario je čitavu ponosnu naciju, spremnu taman da se zauvek odljubi od fudbala i preda ragbiju, na sopstvena leđa, i u Kardifu, Svonsiju i Reksamu bi rado, i s argumentima, lupali minuse na ovaj tekst.)

Zamislite nekad, pa se smrznite i ako vam nije drag, kako bi izgledala njegova karijera, i kakav bi bio ugled i doživljaj Gereta Bejla da je u stvari želeo da igra, da daje sve što može, da probudi velškog zmaja u sebi, umesto što je delovao kao da je u Realu samo zato jer igrač njegovog kalibra treba da bude u Realu, a trofeji će već doći, tamo uvek dođu.

Umesto što je pobede i poraze doživljavao sasvim ravnodušno, pritiskajući gas na automobilu koji se udaljava od stadiona, brzo, brže nego što je ikada trčao uz aut-liniju.

Izvor: mozzartsport

Foto: Reuters