Прича: Недјеља кад су отишле фаце...

Имали су Црвена звезда и Партизан бољих играча од Илића и Милијаша у овом веку. Али нису већих. . .

Фудбал 20.05.2019 | 23:30 Можда ће се Саша Илић и Ненад Милијаш још једном наћи на терену у том финалу Купа Србије, али суштински су јачи ставили тачку. На две сјајне каријере, највеће у овом веку са обе стране Топчидерског врда.

Имали су Црвена звезда и Партизан бољих играча од Илића и Милијаша у овом веку, али нису већих у свом дресу. Неки су постајали велики у другим дресовима, Илић и Милијаш су великани постали у два најтежа дреса српског фудбала. У њима су многи постали играчи, али ретки су успели да постани великани. Јер клупску величину не чине само број голова, асистенција, трофеја... Великани прелазе границе, раде за клуб ствари које нису нормалне, иду против закона логике, доживљавају клуб као своју кућу. Тако су Милијаш и Илић гледали на Звезду и Партизан.

Имали су они успеха и преко. Илића су Галатини навијачи обожавали, Милијаша су Вулверхемптонови изабрали за најбољег странца у историји, али они су у инострантву изгледали као да су на привременом раду, пре него што се врате кући. И сијали су од среће када су се враћали. А нису морали. Чак им и није било паметно. Многи реалисти и стручњаци би им рекли да се не враћају у блато српског фудбала, да узму оне паре што им се нуде у иностранству и да се не ломе по Србији под старе дане... Њима је ово овде ушло у крв.

Док су се многи њихови класићи бусали у груди и правили себи медијску слику великих звездаша и партизановаца, а онда трчали на функције у другим клубовима и институцијама где је сигурна плата и мало посла, Илић и Милијаш су свакодневно живели судбину сваког Партизановог и Звездиног навијача. Били су актери победа и пораза, успеха и криза, некад морали да буду и више од фудбалера и капитена. Мајка и отац у свалчионици. Није тајна да су често умели да се ухвате за сопствени џеп кад саиграчи нису примали плате месецима. Морали су да се уједу за језик више пута док су гледали шта им претпостављени раде од клубова, али су то радили свесно. Знали су која је величина Црвене звезде и Партизана, знали су да неке ствари морају да остану у кући и тамо се решавају. Никада нису били пучисти и завереници, а имали су пуно право и рејтинг да пометлају разне преваранте који су се мотали по њиховим клубовима.

Пристајали су на сваки компромис за добробит клуба. Реално, са озбиљним фудбалом су завршили много пре оних јучерашњих утакмица. Њихови тренери ће најбоље описати колико су им Саша и Мики значили у свлачионици. Какав су пример били младим саиграчима, како су преносили на њих величину клубова и какви су лидери били.

У време модерног фудбала све ређе ће Звезда и Партизан успевати да на дужи период задрже играче. Тешко је замислити да ће неки фудбалер уписати 200 мечева у дресу вечитих. Поготово озбиљан фудбалер, какви су били Илић и Милијаш на врхунцу снаге. Тек за коју годину ћемо најбоље мочи да сагледамо величине тих каријера.

Истина, могли су и раније да оду пензију. Као главни протагоности, као стартери, као најбољи играчи... То не иде уз њих. То не би били они. Није овде реч о двојици суперпрофесионалаца који је требало да оду кад су били на врхунцу, па да их навијачи тобоже тако памте. Илић и Милијаш никад нису били људи који тренирају пет сати дневно, иду на спавање и устају по војничком режиму, нити им је била битна шминка да у јавности остављају утисак улицканих капитена.

Штавише, били су супротност. Волели су ту и тамо да потегну пиво, запале марлборо, на припремама остану који сат дуже увече уз карте и причу. И такви су били „тате“ свог посла. Ко је имао бољу лопту од Илића у Партизану? Ко је имао бољу левицу од Милијаша у Звезди? Она Салетова убацивања из другог плана и Микијеве бомбе са дистанце су били ситуације кад би навијачи знали да ће нешто добро да се деси.

Године су пролазиле, биолгија је чинила своје, па су мајстори све ређе плесали на терену. На крају су отишли уз муње и громове, кишу и ветар... Током њиховог опроштаја су се сменила сва годишња доба у Београду. Баш као што су се током њихових каријера на Топчидерском брду смењивале најлепше и најтужније епизоде у историји њихових клубова.

Само најоданији и најзагриженији навијачи Партизана и Звезде су јуче били ту да поздраве легенде док су трчале почасни круг. Само највећи фанатици су по провали облака сишли до ограде да поздраве идоле. Има ту симболике. Највернији су испратили најверније синове.

А киша, муње и гормови? Можда је то небо плакало и беснело, јер из српског фудбала одлазе две најоригиналније фаце и два најбоља типа.

Партизанова „двадестдвојка“ и Звездина „десетка“ могу сад комотно да заседну у кафану, наруче пиће, запале цигарету и почну причу. Имају шта да испричају...  

Извор: моззартспорт