Priča: Nedjelja kad su otišle face...
Imali su Crvena zvezda i Partizan boljih igrača od Ilića i Milijaša u ovom veku. Ali nisu većih. . .
Fudbal 20.05.2019 | 23:30
Imali su Crvena zvezda i Partizan boljih igrača od Ilića i Milijaša u ovom veku, ali nisu većih u svom dresu. Neki su postajali veliki u drugim dresovima, Ilić i Milijaš su velikani postali u dva najteža dresa srpskog fudbala. U njima su mnogi postali igrači, ali retki su uspeli da postani velikani. Jer klupsku veličinu ne čine samo broj golova, asistencija, trofeja... Velikani prelaze granice, rade za klub stvari koje nisu normalne, idu protiv zakona logike, doživljavaju klub kao svoju kuću. Tako su Milijaš i Ilić gledali na Zvezdu i Partizan.
Imali su oni uspeha i preko. Ilića su Galatini navijači obožavali, Milijaša su Vulverhemptonovi izabrali za najboljeg stranca u istoriji, ali oni su u inostrantvu izgledali kao da su na privremenom radu, pre nego što se vrate kući. I sijali su od sreće kada su se vraćali. A nisu morali. Čak im i nije bilo pametno. Mnogi realisti i stručnjaci bi im rekli da se ne vraćaju u blato srpskog fudbala, da uzmu one pare što im se nude u inostranstvu i da se ne lome po Srbiji pod stare dane... Njima je ovo ovde ušlo u krv.
Dok su se mnogi njihovi klasići busali u grudi i pravili sebi medijsku sliku velikih zvezdaša i partizanovaca, a onda trčali na funkcije u drugim klubovima i institucijama gde je sigurna plata i malo posla, Ilić i Milijaš su svakodnevno živeli sudbinu svakog Partizanovog i Zvezdinog navijača. Bili su akteri pobeda i poraza, uspeha i kriza, nekad morali da budu i više od fudbalera i kapitena. Majka i otac u svalčionici. Nije tajna da su često umeli da se uhvate za sopstveni džep kad saigrači nisu primali plate mesecima. Morali su da se ujedu za jezik više puta dok su gledali šta im pretpostavljeni rade od klubova, ali su to radili svesno. Znali su koja je veličina Crvene zvezde i Partizana, znali su da neke stvari moraju da ostanu u kući i tamo se rešavaju. Nikada nisu bili pučisti i zaverenici, a imali su puno pravo i rejting da pometlaju razne prevarante koji su se motali po njihovim klubovima.
Pristajali su na svaki kompromis za dobrobit kluba. Realno, sa ozbiljnim fudbalom su završili mnogo pre onih jučerašnjih utakmica. Njihovi treneri će najbolje opisati koliko su im Saša i Miki značili u svlačionici. Kakav su primer bili mladim saigračima, kako su prenosili na njih veličinu klubova i kakvi su lideri bili.
U vreme modernog fudbala sve ređe će Zvezda i Partizan uspevati da na duži period zadrže igrače. Teško je zamisliti da će neki fudbaler upisati 200 mečeva u dresu večitih. Pogotovo ozbiljan fudbaler, kakvi su bili Ilić i Milijaš na vrhuncu snage. Tek za koju godinu ćemo najbolje moči da sagledamo veličine tih karijera.
Istina, mogli su i ranije da odu penziju. Kao glavni protagonosti, kao starteri, kao najbolji igrači... To ne ide uz njih. To ne bi bili oni. Nije ovde reč o dvojici superprofesionalaca koji je trebalo da odu kad su bili na vrhuncu, pa da ih navijači tobože tako pamte. Ilić i Milijaš nikad nisu bili ljudi koji treniraju pet sati dnevno, idu na spavanje i ustaju po vojničkom režimu, niti im je bila bitna šminka da u javnosti ostavljaju utisak ulickanih kapitena.
Štaviše, bili su suprotnost. Voleli su tu i tamo da potegnu pivo, zapale marlboro, na pripremama ostanu koji sat duže uveče uz karte i priču. I takvi su bili „tate“ svog posla. Ko je imao bolju loptu od Ilića u Partizanu? Ko je imao bolju levicu od Milijaša u Zvezdi? Ona Saletova ubacivanja iz drugog plana i Mikijeve bombe sa distance su bili situacije kad bi navijači znali da će nešto dobro da se desi.
Godine su prolazile, biolgija je činila svoje, pa su majstori sve ređe plesali na terenu. Na kraju su otišli uz munje i gromove, kišu i vetar... Tokom njihovog oproštaja su se smenila sva godišnja doba u Beogradu. Baš kao što su se tokom njihovih karijera na Topčiderskom brdu smenjivale najlepše i najtužnije epizode u istoriji njihovih klubova.
Samo najodaniji i najzagriženiji navijači Partizana i Zvezde su juče bili tu da pozdrave legende dok su trčale počasni krug. Samo najveći fanatici su po provali oblaka sišli do ograde da pozdrave idole. Ima tu simbolike. Najverniji su ispratili najvernije sinove.
A kiša, munje i gormovi? Možda je to nebo plakalo i besnelo, jer iz srpskog fudbala odlaze dve najoriginalnije face i dva najbolja tipa.
Partizanova „dvadestdvojka“ i Zvezdina „desetka“ mogu sad komotno da zasednu u kafanu, naruče piće, zapale cigaretu i počnu priču. Imaju šta da ispričaju...
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar