Прича: Василициоус...

Најбољи српски играч у Европи.

Кошарка 18.05.2019 | 15:59 Људи који боље познају Василија Мицића рећи ће вам да његов вртоглави успон ка звездама није случајност. Један од разлога је и тај што Васа кошарку не гледа површно, као бизнис, обавезу или посао. Његов поглед на игру као целину знатно је дубљи и досеже до најситнијих пора. Оно што се код многих завршава с тренингом или тимским састанком пред утакмицу, за Мицића је тек почетак. Од анализа одређених ситуација на терену, преко разговора о детаљима који многи ни не виде, до посвећеног, искреног и преданог рада којим је лествица подигнута до тренутних висина... И то је основна разлика између сувог просека и оних на врху. Нешто што би Ефесу могло да се исплати већ у недељу увече, кошаркашкој репрезентацији Србије на лето, а Василију Мицићу на дугорочном плану. 

Дан после Ефесовог потапања Фенербахчеа у режији европске “Браће Сплеш” - Шејна Ларкина и Василија Мицића - утисак не може бити јаснији: Оно што је Никола Јокић у НБА, то је Васа Мицић у европским оквирима - најбољи српски играч по тренутним стандардима. Селектор Александар Ђорђевић и његови блиски сарадници могу само да буду задовољни. Осим Јокића и Мицића добре сезоне имали су Богдан Богдановић и Немања Бјелица, Бобан Марјановић је своју минутажу користио баш како се и очекивало, Никола Милутинов је израстао у врхунског центра, Никола Калинић одржао висок ниво, Марко Гудурић напредовао, Стефан Јовић и Владимир Лучић потврдили да су врло корисни тимски играчи... И све то оставићемо за неке друге редове, јер тема овог “разговора” је Василије Мицић.

Званично најлошији тим у прошлој сезони сада је на прагу освајања европске титуле. После година бацања новца у бунар без дна, састављања моћних ростера с јаким именима, Ефес коначно има тим! А Василије Мицић је вероватно и најснажнија компонента ове сложене кошаркашке формуле. Ни Шејн Ларкин не би имао овако добру сезону да крај себе није имао српског плејмејкера. Један другог савршено употпуњују на терену као Јин и Јанг и тачно дају један другом оно што им је досад недостајало – Васи расни шутер који нема страх да крене на сваког противника и одбрану, а Шејну плејмејкер који својим, помало атипичним пропорцијама разбија дефанзивне системе и с много елеганције и осећаја проналази решења на паркету. Његова визија терена, лопте с даљинским навођењем, шут са полудистанце, и предња промена у комбинацији с готово импресивном снагом контроле дешавања довољни су да сваку одбрану натерају да два пута размисли о свакој наредној реакцији.

Зато Василије Мицић и јесте први плејмејкер Европе с тек навршених 25 година, те један од најбољих играча Старог континента. Довољно је само погледати како је разбио Обрадовићеву концепцију у петак увече. После тихог уласка у утакмицу Мицић није спустио гард, већ је наставио да тражи себе и своје место под сунце, ваљда свестан да је ово шанса која не сме да се пропусти. У другој четвртини је размрдао одбрану Фенера, па је у временском распону од само неколико минута прво сломио Никола Мелија у ситуацији “један на један”, потом врхунском променом ритма погодио шут с врха капице, да би из брзе транзиције убацио тројку и Ефесу донео предност резултатом 29:22. Прво полувреме завршио је с девет поена, два скока и једном асистенцијом, трећу четвртину с 14 поена, да би у преломном делу утакмице сручио још 11 поена у кош највећег ривала! Онај хитац после јаког контакта с Костасом Слукасом у паду за додатно слободно бацање доказ је колико је Мицић сазрео као играч и колико је заправо био у својој зони. Зрачио је самопоуздањем толико јако да се пренело на цео тим. Ефес у таквим околностима, а поготово још уз распуцаног Шејна Ларкина једноставно није могао да изгуби, чак и ако је на другој страни био тим са свега пет пораза и по многима први кандидат за титулу све док се нису догодиле оне повреде Ђиђија Датомеа, Жофрија Ловерња, па и Николе Калинића, Јана Веселог...

Мицић је одиграо јако зрелу партију, па и не чуди што после свега може да се констатује да је тренутно најбољи српски плејмејкер и то у врло јакој конкуренцији Милоша Теодосића и Стефана Јовића. Истина, Тео је сезону завршио прерано, док је Јовић играо у својим очекиваним границама, зато је Васа направио километарски скок напред, а чини се као да је у резерви оставио оно најбоље за финални окршај против ЦСКА. Обојио је европску кошаркашку сцену својим бојама и додао јој Василициоус шмек, какав је дуго недостајао...

Василије Мицић је добио заслужену награду за сва одрицања, жртву, рад и ентузијазам. После глатког уласка у сениорске воде, без много оптерећења на својим леђима током времена у Меги, шамара реалности у Бајерну, солидне рехабилитације у Црвеној звезди, сезоне за своју душу у Тофашу, до другог најбољег потеза у каријери и одласка у Жалгирис, Мицић је одлуком да појача Ефес многе изненадио, али уједно и направио идеалну прилику за себе. Није прескакао степенике, већ је стрпљиво чекао и дочекао да се ствари коначно развијају у његову корист. И свуда где је био радом је извукао максимум, ма каква ситуација била у погледу његове улоге, минутаже, година... Почев од Дејана Милојевића, преко Душана Ивковића, Светислава Пешића, Дејана Радоњића, Шарунаса Јасикевичијуса, до Александра Ђорђевића и Ергина Атамана имао је од кога да учи и упија знање, које сада великодушно поклања кошаркашким заљубљеницима. 



Када чак 80 одсто својих утакмица - до трансфера у Ефес - почнеш с клупе, а онда у року од два месеца постанеш МВП Евролиге и неко ко у тиму препуном скупоцених асова предводи листу најбољих стрелаца и асистената, када жртвујеш и своје здравље како би усред накрцане клупске сезоне дошао у репрезентацију, упркос строгим правилима Евролиге, да би је одвео на Мундобаскет, када Ефесу први пут након пет година подариш низ од пет тријумфа, а после 18 учешће на европском завршном турниру, када у четвртфиналу с Барселоном сваку утакмицу одиграш истим, победничким ритмом и када разбијеш фаворита за титулу, да од њега не оставиш ни дугмиће... Онда, мора добрим да ти се врати.

Зато је Василије Мицић заслужио све што му се дешава, а и да се приде за њега распитују Реал, ЦСКА и Барселона, те да се алармирају и људи из Филаделфије. Успео је да умири набујалу воду и оне који су га прерано отписали натерао да се угризу за језик. И како сада добро изгледа када погледате листу кандидата за дрес репрезентације Србије, а у колони “плејмејкери“ видите Васу Мицића крај Милоша Теодосића и Стефана Јовића...

Сад још само да сезону зачини европском круном!

Извор: моззартспорт

Фото: Схуттерстоцк