Шта каже о сину отац Луке Јовића?

„Њему највише одговара бундеслигашки стил. Кад бих се ја питао, Лука би остао у Немачкој, а тамо је један клуб гигант“, каже отац Луке Јовића.

Република Српска 17.05.2019 | 07:47 „Лепо је бити Лукин отац. Прелепо. Сад је тако, а како је било…“

Милан Јовић, отац најтраженијег српског фудбалера, наједанпут застаде. Заћути, а заправо рече све. У трену, видесмо, пролете му десетак најтежих година. Стотине пређених километара и чувени „пасат“ на том путу патње, одрицања, борбе… Не и безнађа. У свог сина је, чекаћемо потврду, увек веровао. Други, многи други, нису…

С Миланом смо се нашли у Главичицама, селу суседном његовом Батру. Ту ради, има маркет. Ту, у равној Семберији, недалеко од школског игралишта на којем је Лука постигао прве голове, чекамо да тишина престане.

– Колико њих ми је рекло: „Да ли си ти нормалан, куда возаш то дете? Ти си препотентан. Твоје дете да игра у Звезди? Нема шансе!“ Сад ти исти причају: „Видели смо да мали има талента, само му је била потребна подршка“ – каже он.

Е, ту се, настављајући исповест за „Ало!“, Милан Јовић сложи са свезналицама – без подршке, џаба ти све.

– Било је још талентоване деце, коју сам баш ја возио с тренинга јер су им очеви ишли својим послом или су седели у кафани. Нису веровали у своју децу, зато и нису успела. А Лука је увек имао нас, никад му ништа није фалило. Драго ми је што то није заборавио. И што нам то стално показује, и речима, и делима. Сваког од нас, сестру Милијану, мајку Светлану и мене, обезбедио је стамбено. Изнад свега, обасипа нас љубављу, једнако као и ми њега. Ниједан интервју није дао да није рекао да му је породица била велика подршка – поносно каже Милан.

Ковач ми је говорио: „Балканце треба је*ати да би постали играчи!“

Нико Ковач, бивши тренер Ајнтрахта, данас Бајерна, отворио је очи Милану Јовићу. Ево како…

– Лука је улазио двапут с клупе и дао два гола. Очекујем да на трећој заигра од почетка, али… Ни минут! Одмах после утакмице сам тражио састанак с Ковачем. Два сата смо разговарали, а сад видим да је био у праву. Рече ми тада: „Ако Луки дозволим да одигра пет утакмица заредом, помислиће да је играчина. Балканац је то. Ја сам рођен у Немачкој, али знам тај менталитет. Свима који дођу с простора бивше Југославије, да извините, мораш да је*еш матер да би постали играчи. Младо је то, мора да схвати шта је Бундеслига. Рибам га на тренингу и кад је најбољи. Има да пиша крв, али ћу од њега направити играча. Биће један од најбољих центарфора у Европи. Таквог нисам тренирао.“ И, знате шта је Ковач рекао Луки кад је одлазио из Ајнтрахта: „Ти си играч за Бајерн. Чекам те“ – сећа се он.

Милан Јовић је данас отац 21-годишњака кога јури пола Европе. Скоро да нема великана имуног на голгетерско умеће нападача Ајнтрахта.

– Недавно смо седели у Лисабону, пре утакмице Португал-Србија, тад ми рече: „Ћале, не желим да се оптерећујем. Не пада ми на памет да дижем себе у звезде. Мени је лепо у Франкфурту и не бих се разочарао да останем. Ако будем добио прилику за степеницу више у каријери, тим боље“ – вели Јовић.

Сави бих опростио титулу Партизана

Други пут током разговора Милану су засузиле очи док је причао о Сави Милошевићу, земљаку из суседног села Јоховца.

– Трагедије које су задесиле Саву и мени су тешко падале. Био сам веома добар и с његовим оцем и братом. Појео сам колача и колача код Савине мајке. Дивна породица су били. Саво је заслужио много више доброг да му се врати у животу, али ето, потерало га… Радовао бих се свакако да успе у Партизану, али не верујем да ће имати подршку. Потрошиће га. Испашће, можда, промашај, баш због такве ситуације. Знате да су навијачи подељени, неки ће једва чекати кикс да га прозивају – каже Милан.

А ако би узео титулу испред Звезде у наредној сезони, је л’ би вам и тада било драго?

– Због Саве да, због Звезде не. Опростио бих му титулу ако би два наша клуба ишла у Лигу шампиона.

На ту степеницу ће убрзо закорачити, само је питање да ли она води на „Бернабеу“, „Алијанц арену“… Отац ће, дабоме, први сазнати.

– Чујемо се свакодневно. Ниједну одлуку није донео а да нисам био упознат. Причамо о свему, ја му кажем шта мислим. И увек му напомињем да треба само да мисли на игру и голове. Лука се не плаши конкуренције, сигуран је у себе јер зна колико вреди и шта хоће. И, што је важно, уме да буде стрпљив. Нормално је да сви ми који смо око њега меримо у којем клубу би му било најбоље, али његова је последња – категоричан је он.

О Лукиној каријери брине менаџерска агенција Фалија Рамаданија, и бринуће, наглашава Милан, до њеног краја.

– Рекао сам Фалију да узму милионе на Луки, само да он игра. Где, видећемо… Да се разумемо, не трчимо за парама, али зашто би неко играо за плату од милион евра, а Лука за 300.000? А тај није ништа бољи… То је једно, а друго, Реал, Бајерн, Наполи… ко већ буде, рачунаће на њега ако му да плату коју тражи. А да прихвати сићу, не би га било нигде. Управа клуба то попије и баш је брига хоће ли Јовић да игра. Зато нам је циљ да му плата буде толика да му гарантује да ће стално играти. Ето, због тога се можда сада затеже, а не зато што смо гладни.


Милан Јовић на терену на којем је Лука постигао прве голове

Кад би отац одлучивао, син би појачао…

– Сви клубови који се повезују с Луком су велики, ипак, највише бих волео да остане у Немачкој – опали Милан без размишљања.

Помажемо људе, школу, цркву…

Јовићи, нерадо нам прича Милан, да не испадне да се хвале тиме, помажу око себе.

– Сећам се како је мени било, зато и верујем да људи траже помоћ зато што им је потребна. Никад нећу заборавити да ми се Саво Милошевић понудио да помогне кад ми је било најпотребније, кад сам имао болесно дете. Позвао ме је и понудио финансијску помоћ, јер је знао како народ овде живи. На срећу, имао сам, а да нисам, не би ме било срамота да узмем. Помажемо и школу. Лука је донирао компјутере, косачице за траву… Не заборављамо да му никад нису правили проблем што је одсуствовао због тренинга и утакмица. Цркви дајемо прилог, помагаћемо и даље.

Значи, Бајерн…

– Бајерн… Гигант. Машинерија. Луки одговара бундеслигашки стил игре. Сви трче, и бекови, и везисти, па се нападачу више отвара простор. Италијанска лига је потпуно другачија. Уверио се у то. Против Лација је јесенас, каже, добио батина и батина, а после недавне утакмице с Интером је био сав изгребан. Много гурања, лактања, које судије и не виде. У Немачкој се игра за гол више, зато не стају ни у 90. минуту. И, захтева се дисциплина, а Лука јесте дисциплинован и радан. Е сад, морам да се вратим на оно што су причали о њему. Увек ћу да поменем Грофа Божовића, у свакој причи. Доживели смо, моје дете и ја, много непријатности од њега – каже он.

Сузних очију, Милан Јовић застаде на трен. Тешко му паде овај повратак на оне дане.

– Прозивао га је по новинама, називао дебељком, пекаром. А Лука сад има три килограма више него што је имао онда у Звезди и кажу му Немци да набаци још два. Ето какав је Божовић био стручњак. Причама да је Лука недисциплинован је навлачио гнев навијача на дете од 16 година. Рекао сам му тада у очи: „Видећемо где ће Лука играти, а где ћете ви бити тренер.“ И, где су сада?


„Пасат караван“ у којем су Милан и Лука спавали испред јужне трибине „Маракане“ између две утакмице, није на продају. Једноставно, нема цену.

– Средићу га да буде експонат у дворишту. Још док је Лука био у Бенфики, говорили су ми да га не продајем, јер ће једног дана више вредети него најновији „мерцедес“. Нећу га продати никад. Памтићу док сам жив да ме никад није оставио на путу. Служио ме је као хотел. И Лука то памти. Кад дође, погледа га, па ми каже уз дечачки осмех: „А, ћале, пасат.“

Лука је конституцију, открива његов отац, наследио од ујака.

– Фамилија моје супруге је од Лознице, село Јаребице. Сви имају крупне кости. Само да им видите шаке. Гледаш, а не верујеш. Понекад се нашалим да не смем да направим проблем јер би Светлана могла да ме… (смех). Ко зна како бих се провео. Ако гледамо ћуд, Лука је на мене. Не воли неправду… – тврди Милан.

А репрезентација, прекидосмо га…

– Ту неправду држи у себи. Са мном, наравно, прича. Каже ми: „Ћале, зашто сам ја, појединац, битнији од репрезентације? Видиш колико се пише о томе, критикују селектора, шта би тек било да и ја кажем нешто? Нећу, иако ми није мило што не играм. А треба да играм. Чекао сам да се докажем у Звезди, чекао сам у Ајнтрахту, дочекаћу и у репрезентацији. Издржаћу. Видећеш, ћале, неће ме нико истерати из тима“ – каже Милан.


Црква у селу Главичице

Морао би, надовезујемо се, да истера Александра Митровића из тима. Крстајић се држи формације с једним шпицем.

 Као дете ме је терао, било по врућини, било по киши, да идемо на игралиште, да му набацујем лопту. А он би хватао „маказице‟ – на бетону! Упозоравао сам га да то не чини, да се не би повредио, џабе… Касније му се Павле Јефтић, приватни тренер у Лозници, код кога је ишао два-три пута седмично, дивио како с десет година боље шутира, него он у најбољим данима. А Паја је био признати центарфор у Југославији, олимпијски репрезентативац – сећа се Милан.

Дочекасмо и потврду – отац је највише, и први, неретко једини, веровао да ће његов син успети.

Владимир Југовић је, игром случаја, желео да помогне Луки Јовићу, о чему сведочи наш саговорник.

– Југовић је понудио стан Луки ако Звезда не би имала паре да му изнајми. „Нека живи овде, не треба ништа да плати“, пренео је преко мог познаника који му је реновирао стан. Људина!

– Чак је и супруга знала да ми каже: „Водиш га у Лозницу, Београд, плаћаш приватне тренере, видиш какво је стање, ко ће њему дати да игра.“ А ја сам узимао кредите, то нико у породици није знао, да бих имао за Лукино фудбалско школовање. Узимао сам и паре под камату, јер сам веровао да ће постати ово што је данас. Наравно, и супруга је заслужна, радила је све што је требало да радим ја. Мењала ме у кући, на њиви, свуда. Лука је, иначе, био немирко. Баба, моја покојна мајка, морала је да га веже за себе кад негде пођу – прича Милан.

Анђела Маниташевић је недавно Луки подарила сина, а Милану и Светлани унука првенца.

– Једино лоше у томе је што сад, са своје 53 године, живим с бабом. (смех) Шалу на страну, неизмерно смо срећни. Често идемо у Београд да их видимо. Изненадило ме колико беба може да личи на родитеља. Кад погледате Лукине слике из детињства, Давид је исти он. Има његове руке, ноге, стопала… Рекао сам Луки да деце никад доста. Супруга и ја смо остали жељни деце. Некад ми то тешко падне. Он је отишао млад, с 11 година, ћерка је становала у Лозници, где је ишла у школу, потом је отишла у Београд на факултет. Светлана и ја смо релативно млади остали сами. Фалило је још једно дете, да буде уз нас. Пожњаче, како кажу наши на селу.

Кад је Лука улазио у први тим Звезде, а томе је ево шеста година, његов отац је нагласио да се Јовићи неће променити. Милан сад подсећа на то, задовољан што је тако.

– Потпуно смо исти. Ево, направите анкету у Главичицама, или у Батру, знају за нас и у Јоховцу, да ли смо се променили. Ми се не стидимо да смо из села. Лука то стално потенцира. „Ћале, немој да причаш да сам из Бијељине, ја сам из Батра, општина Бијељина.“ Ни супруга Светлана и ја се нисмо променили. И даље радимо. Можда смо некад имали већу вољу да радимо, јер је било ситуација да породица једноставно нема. У такву ситуацију више не долазимо. Али радимо, јер у животу мора да буде обавеза. Шта треба, да устанем и цео дан седим у кући? А нормалним људима не приличи ни да седе у кафани од ујутро до увече. Без обзира на то колико имају. Тако ће бити док нас здравље служи. Ћерка Милијана студира у Београду, нас двоје смо остали сами, па кад уђемо у позније године, преселићемо у стан. Не зато да бисмо побегли из села, него да нам у старости буде лакше.

Јовићи су то заслужили. Данас је лепо бити Лукин отац. Биће и сутра, и за годину, две, десет…

(Ало.рс)