Прича: Звездино вријеме декаденције...
Зашто је финале Купа са Партизаном нешто најбоље што је могло да се деси Владану Милојевићу и црвено-белима?
Фудбал 17.05.2019 | 00:00
Чак и пре реванша са лучанском Младошћу било је јасно да је Звезда далеко од летошњег нивоа, који је био довољан за улазак у пробрано друштво елитног клупског такмичења. Али после представе у Драгачеву одговорни са Маракане би морали да буду свесни да је почело да им горуцка под ногама. Не да гори, али да горуцка, што би рекао Велимир Бата Живојиновић у „Балкан Експресу“.
Током пролећне сезоне Црвена звезда је одиграла само две, или највише три доминатне утакмице. Говоримо о пролећној премијери против Војводине, затим и гостовању у Бачкој Паланци. Остало је било на нивоу просека, отаљавања посла и ослањања на велики индивидулани квалитет, који је довољан да се у Суперлиги направи разлика. Чак и онај 160. вечити дерби добијен је захваљујући мањем броју грешака од комшија из Хумске. Много је то било слабије и у односу на припреме у Анталији, када су црвено-бели „појели“ Лудогорец, и врло ауторитативно деловали на терену. Општи утисак је био да ће Црвена звезда направити искорак, односно да је толико порасла да може готово да рутинира бугарског шампиона, екипу која је редовна у УЕФА такмичењима.
Има до тога да је ова такмичарска сезона за црвено-беле почела много рано, да су већ годину дана машини морања, и да је у једном тренутку морало да дође до пада, али Црвена звезда је, чини се, могла и морала боље да искористи предстојећу полусезону. И без обзира на одлуку Владана Милојевића да ли остаје или одлази из Љутице Богдана, поједина питања ће остати отворена. И биће врло тешко на њих дати коначан одговор. Звезда је тренутно растрзана између огромних очекивања и гломазног кадра. А времена нема довољно, пошто су квалификације за Лигу шампиона већ ту, иза угла.
Тачно је да је ова генерација Црвене звезде на челу са Владаном Милојевићем деловала више од 18 месеци као легендарни кубански атлетичар Хавијер Сотомајор. Из дана у дан, из сезоне у сезону, подизала је лествицу сопствених лимита, и вероватно дошла до највише могуће тачке. Можда једноставно више нема простора за напредак и озбиљан мотив код појединих играча. Посебно, што је већ половином новембра било јасно да само у случају великог спортског чуда клуб са Маракане може да остане без трофеја.
На тај проблем латентне незаинтересованости, гледања на домаће сусрете као на такмичарске битке, накалемио се још један, на први поглед, слатки ребус. Црвена звезда је током зимског прелазног рока одлучила да продужи уговоре са протагонистима великих успеха, успут попунивши кадар играчима који нису стигли на Маракану како би били само број. Широк „ростер“ није дамо могућност Владану Милојевићу да кроз мали број мечева искристалише најбољу поставу. Шеф стручног штаба је много ротирао, желео је да испоштује све, па се може констатовати да српски шампион у овом тренутку нема стандардни тим. Титула јесте одбрањена на доминантан начин уз бројне рекорде, али Јирка, Вукановић и Вулић остали су без озбиљне шансе. Нису могли да понуде да ли су или нису спремни да у квалификацијама буду адути за Лигу шампиона.
Имао је сличну ситуацију Владан Милојевић и прошле сезоне, пошто је било јасно после априлског дербија да ће Црвена звезда освојити титулу. Постојала је само једна битна разлика. Тада се већ наговештавало да ће педантни стручњак остати у Љутице Богдана, па се велика већина играча до краја сезоне борила за што боље стартне позиције за ову сезону. Прича о могућем Млојевићевом одласку, о којем је и он сам причао, вероватно је довела до очигледне кризе игре, уоквирене кроз неколико статистичких података. Црвена звезда је на последња три сусрета постигла само два гола, дозволивши, примера ради, екипи Младости да седам пута шутира у оквир Борјановог гола. Такође, није згорег поменути да су играчи српског шампиона до 60. минута направили седам фаулова. Озбиљни фудбалски људи знају шта то значи – да се играло готово без агресије. А то јосновни Милојевићев постулат, нешто што је гајио комплетан мандат и онда га успешно примењивао када је било најважније. Против Спарте, Краснодара, Келна, Арсенала, Трнаве, Салцбурга, Ливерпула, ЦСКА.
Навијачи су по форумима почели се песимистичним коментарима, појединци се чак прибојавају исхода у финалу Купа, јер је Црвена звезда одиграла тактички и трчаки ужасну утакмицу у Лучанима. Било је ту и нервозног ширења рукама, опасних погледа ка саиграчима, благих вербалних окршаја. Управо због те слике спортске декаденције финале Купа са вечитим ривалом је нешто најбоље што је могло да се десиВладану Милојевићу. Да покуша како зна и уме ресетује екипу која је половином тела већ на одмору.
Партизан је сам по себи велики мотив, као и прилика да се одлична сезона крунише порвом дуплом круном после 12 година. У случају позитивног исхода идентични проблеми сачекаће Мркелу и Терзића, јер је овом тиму – ма колико био квалитетан – потребна свежа крв и свежа лица. Једнако набријана као што су то били момци који су 2017. године стигли на Маракану.
Извор: моззартспорт
Фото Стар Спорт
Коментари / 0
Оставите коментар