Прича: Фобије из прошлости и сви откази српске кошарке...

Од Дивца и распада “Тима снова“ до Николе Јокића. . .  Чињеница је ипак да је Јокић изазвао мањи напад панике у кошаркашкој Србији. Јер ништа не плаши српске љубитеље кошарке колико претње отказима. И није та фобија неоснована. После 90-их година прошлог века када смо изгледали непобедиви и мислили да су нам само Амери конкуренција баш су откази окренули ситуацију наглавачке и кренуо је слободан пад Србије који је заустављен тек када се Душан Дуда Ивковић вратио на место селектора и са њим вратио и култ репрезентације, који сада негује и Александар Ђорђевић.

Кошарка 15.05.2019 | 23:00 Београд, 13. мај, Кућа кошарке у Сазоновој 83, негде око 16 часова...

“Дошли смо да се јавимо да смо стигли, да се упишемо први. Да направимо неки план за лето“, уз осмех су се јавили Милош Теодосић и Богдан Богдановић.

Два сата касније у Денверу...

“Биће важно како се осећам, шта мој тим мисли о томе, шта мисли моја породица, мој агент. Да ли је то добро за мене... Видећемо, много сам утакмица одиграо ове сезоне. Али никад не знате“, изјавио јеНикола Јокић и, према речима америчког новинара Харисона Винда, додао како се нада да ће током лета покушати да победи на неколико коњичких трка...

Кошаркашка Србија је у истом дану осетила неизмерни понос и ново разочарање. Иако званично није отказао наступ на Мундобаскету у Кини, речи Николе Јокића имале су негативни одјек у српској јавности. Готово као да је тог момента потврдио да му репрезентативне обавезе ни овог лета нису у плану и да ће се пред очима јавности одвијати нови случај “превртања гума“. Енигматичним порукама 9.150 километара далеко од места где су се дугогодишњи капитен и звезда Сакраменто Кингса пријавили за „рад преко лета“ најбољи српски кошаркаш поново је селектора, саиграче и себе увукао у вртлог неизвесности који би могао да траје до првог окупљања. Баш као што је урадио и у месецима пред Евробаскет у Истанбулу 2017.

Никола Јокић није први српски кошаркаш чије се изјаве анализирају другачије од осталих. Али је једини у актуелној генерацији изнад кога стоји вео мистерије... Шанса да ће обући нови, редизајнирани дрес Орлова и даље је велика, упркос свему. Не треба заборавити да је само неколико сати пре него што је изговорио све оно што је муњевитом брзином модерних технологија сервирано доживео најтежи пораз досадашње клупске каријере. Глава је и даље била врућа, емоције пољуљане... И врло је могуће да је Јокић без икакве лоше намере изговорио речи због којих је можда и сам касније зажалио.

Чињеница је ипак да је Јокић изазвао мањи напад панике у кошаркашкој Србији. Јер ништа не плаши српске љубитеље кошарке колико претње отказима. И није та фобија неоснована. После 90-их година прошлог века када смо изгледали непобедиви и мислили да су нам само Амери конкуренција баш су откази окренули ситуацију наглавачке и кренуо је слободан пад Србије који је заустављен тек када се Душан Дуда Ивковићвратио на место селектора и са њим вратио и култ репрезентације, који сада негује и Александар Ђорђевић.

Али страхови су и даље ту. Сећања на нека прошла времена. Не нужно стара добра времена...

ДИВАЦ, ДАНИЛОВИЋ, ЂОРЂЕВИЋ, РЕБРАЧА...

Све је почело 1997. са Владом Дивцем. После златног узлета у Атини и сребра у Атланти, капитен Жарко Паспаљ одлучио је да заврши репрезентативну каријеру, а Југославија је Европско првенство у Барселони дочекала и без тадашње звезде Шарлот Хорнетса, човека с осмогодишњим НБА искуством и играча који је само од плате у тој сезони инкасирао 4.718.000 долара (више од Чарлса Барклија, Карла Мелоуна, Џејсона Кида...). После године коју је завршио у првом колу доигравања након пораза од Њујорк Никса (0-3, последња утакмица одиграна 28. априла), Дивац је одлучио да се не одазове на позив тренерског двојца Обрадовић – Ивковић. Разлоге такве одлуке појаснио је годину дана касније.

“НБА лига дуго траје, прошпартамо Америку уздуж и попреко, мењамо готово свакодневно авионе, градове, хотеле... Ваља све то издржати физички и психички. Умор стиже на крају сезоне, а онда почињу припреме репрезентације.... Стварно, било је огромно оптерећење за мене и зато сам први пут, откад сам дебитовао у репрезентацији, морао пред Европско првенство у Шпанији 1997. да у договору са селекторима одустанем од државног тима“, изјавио је тада Дивац за Хупер.

Југославија на Дивца није могла да рачуна ни на Светском првенству у Атини због већ најављеног НБА локаута. Зоран Савић је после злата у Шпанији ставио тачку на пребогату репрезентативну каријеру. Те године је због оправданих разлога такмичење пропустио и Предраг Даниловић. Кубурио је са повредама, а због операције зглоба није могао да заигра у Атини. Административне препреке тих година спречиле су трилинг с грчким држављанством, Пеђу Стојаковића, Драгана Тарлаћа и Милана Гуровића да заиграју за Југославију. Тај Мундобаскет памтиће се и по четвртфиналу с младом и врло талентованом репрезентацијом Аргентине. Меч с доста преокрета и неизвесности решио је тада ровити Александар Ђорђевић, који је унео енергију у игру Југославије и серијом од седам поена донео изједначење, касније и преломио утакмицу.Ђорђевић се тада дуго опорављао од повреде менискуса, али је једном изврсном ролом трасирао Југославији пут ка злату...

Александар Ђорђевић међутим није могао да буде уз тим на Европском првенству у Паризу, такође због повреде. Иако су се у екипу тада вратили Предраг Даниловић и Владе Дивац, Жељко Обрадовић није могао да рачуна ни на повређеног Жељка Ребрачу, са којим је сарађивао у то време у Бенетону из Тревиза.

Олимпијске игре у Сиднеју 2000. године требало је да представљају завршни чин велике, емотивне рапсодије у режији европског “Тима снова“. Круна преданог рада који је уздигао ратовима осакаћену Југославију и подигао је на пиједестал спортске велесиле.

Уместо “хепиенда“, Плави су се нашли у драми која је почела много пре званичног окупљања екипе, потом трајала све до пораза од Италије, па и мало касније. Била је то иницијална каписла, која је само најавила велики слом и суноврат кошаркашке суперсиле, иако дешавања из наредне две године нису одавала такву слику.

"Дакле, неће бити југословенског Тима снова у Сиднеју".

Овом је реченицом доајен југословенског, европског и српског новинарства Владимир Станковић у тексту објављеном у магазину Време само потврдио гласине које су се у време првих појављивања модерних технологија у нашој земљи шириле полако. Уследио је дебакл какав се дотад није памтио.

Све је почело оног тренутка када су Александар Ђорђевић и Владе Дивац обелоданили да слободно време желе да проведу с породицама. Дивац је отказ уручио још у мају 2000. године, док је Ђорђевић то учинио у последњем моменту - док је репрезентација Југославије већ била у хотелу, на старту припрема.

“Имам 33 године, ћеркица Тара напунила је годину дана, желим да будем са њом што је више могуће, и нисам психички спреман да наредна три месеца посветим репрезентацији. Ментално бих био више са својом породицом него са репрезентацијом“, биле су речи тада најбољег плејмејкера Европе, док је Владе Дивацпоручио следеће:

“Нема никаквих шанси да играм у Сиднеју. Одлука је неопозива и дефинитивна. Не желим никакве попусте, моји мотиви су чисто приватни, желим да будем са породицом, и ништа ми не значи што бих могао да закасним, рецимо, петнаест дана. Не желим то ни због других играча који почињу од првог дана“.

Дивчеве речи биле су практично директан одговор на јавни позив селектора Обрадовића, који упркос бројним каснијим разговорима и тимским састанцима, нису уродили плодом. Због повреде тада је одустао и Миленко Топић, чији су поени с клупе тих година често знали да донесу превагу.

Предраг Даниловић је у Сиднеју био капитен Плавих, а тек по завршетку турнира на којем је Југославија била шеста, уследио је шок и неочекивани одлазак у пензију са само 30 година.

“Уморан сам од враћања после повреда. Све ме боли. Повреде нису пресудно утицале на моју одлуку, али су имале утицаја“, образложио је Даниловић 18. октобра, седам дана пошто је у Болоњи званично објавио крај каријере.

Проблеми су се потом само низали. Светислав Пешић је уочи Евробаскета 2001. године у Истанбулу изјавио да су му се Александар Ђорђевић и Владе Дивац још раније најавили да неће играти, а недуго после њих то је учинио и Жељко Ребрача, у то време један од најбољих кошаркаша Европе.

“Искусан играч његовог калибра изузетно је потребан екипи. Међутим, Ребрача се припрема за одлазак у НБА лигу, а има и одређених здравствених проблема, па је одустао од учешћа на првенству Европе“, истакао је тада Пешић.

Мундобаскет у Индијанаполису 2002. дочекан је уз помпу, пошто је у тим после три године ушао Владе Дивац. Било је то и његово последње искуство с Плавима.

ГОДИНЕ СУНОВРАТА СРПСКЕ КОШАРКЕ... 

Дејан Бодирога је тих година био један од најважнијих кошаркаша репрезентације Југославије, али је после седам узастопних сезона боравка у националном тиму од селектора Душка Вујошевића затражио да не путује на Евробаскет 2003. Оженио се 12. јула те године, а своју одлуку саопштио је на конференцији за штампу два дана касније.

“Одлука није била лака и требало ми је доста времена да је донесем, али после 10 година играња за репрезентацију потребан ми је тајм аут неопходан за следеће акције, Олимпијске игре у Атини и ЕП у Београду.Не мислим да је завршено играње за државни тим, јер репрезентација је нешто најважније, али морам да узмем предах“, изјавио је Бодирога.

На такмичење у Шведској није отишао ни Дејан Томашевић, а према непотврђеним информацијама он и још неки искуснији играчи нису желели да буду подвргнути тешком раду под командом Душка Вујошевића. Тада је турнир прескочио и Владимир Радмановић, а касније је одбио да заигра и за чувене Москитосе код Зорана Моке Славнића, јер “није желео да буде замена другима“. Није га било ни 2006. пред Мундобаскет у Јапану.

“Нисам ни размишљао о томе да ли ћу бити у репрезентацији. Нико ме није контактирао ни прошле године, него сам на радију сазнао да нисам на списку. Увек сам спреман за репрезентацију, али пре него што донесем неку дефинитивну одлуку, морам прво да се састанем са селектором Шакотом, да попричам са њим, око планова везаних за национални тим и његових очекивања од мене. Не желим да ме неки погрешно схвате, али нећу да се одазовем позиву па да гледам како други играју, а ја седим на клупи. Ако имају велика очекивања од мене, прихватићу“.

После дебакла у Шведској 2003, на кормило репрезентације вратио се Жељко Обрадовић, а трофејног стручњака сачекали су бројни проблеми. Многима је у сећању остао сукоб с Пеђом Стојаковићем, кога на крају није било у комбинације за Олимпијске игре у Атини.

“Стојаковић каже да нема проблема са мном, ја кажем да немам са њим. Он ми је тада рекао да одлучим, јер би се прикључио тиму седам дана пред почетак ОИ. Није свеједно да ли долазе Радмановић и Ребрача после три, или Јарић после седам дана, или Стојаковић, који би каснио 45 дана на припреме. Шта би рекли остали играчи? Како би га прихватили? Да су они рекли да он треба да игра под тим условима, ја бих рекао да је ОК. Али, то је сад стара прича“, открио је Обрадовић годину дана касније, после свега што се издешавало у оном хаосу на Евробаскету у Србији и Црној Гори...

Стојаковића више нисмо ни гледали у дресу националног тима. Иако је добијао позиве и од Драгана Шакоте, Зорана Славнића и Душана Ивковића, он се сваки пут захваљивао уз објашњење да га од извршавања обавеза спречава повреда...

Марко Јарић оправдано је изостао те 2004. јер није успео да се опорави од прелома метатарзалне кости.

“Ходам нормално, али сваки нагли покрет може да изазове ново пуцање кости. Колико ће још потрајати рехабилитација, знаћу тек по повратку у Америку. У сваком случају, само здрав и потпуно физички спреман могу да будем од помоћи репрезентацији СЦГ. Тренутно, шансе да се појавим у Атини су 50 одсто! Уколико се потпуно не опоравим, вероватноћа да се повреда обнови била би већа, а последице фаталне за моју каријеру. Опет, ако будем гледао репрезентацију преко ТВ из Лос Анђелеса, биће трагично“, изјавио је Јарић 22. маја 2004. године, када је поручио и да ће “кроз десет дана јавити Обрадовићу да ли ће бити у тиму“.

Тих месеци се отворено причало и о повратку Александра Ђорђевића и Влада Дивца...

“Сви добро знају њихове играчке и људске вредности. На списку су сви који могу да буду део олимпијског тима. Са Сашом сам причао, зависи од тога како ће се осећати када дође тај тренутак, а времена имамо довољно. Он доноси одлуку, као и сви други“, поручио је Жељко Обрадовић два месеца раније.

У Атини није било ни Милана Гуровића, ни Драгана Тарлаћа.

После дебакла у Новом Саду 2005. године од репрезентације су се опростили Дејан Бодирога, Дејан Томашевић и Жељко Ребрача, док је Владо Шћепановић заједно с Предрагом Дробњаком одлучио да заигра за Црну Гору након растурања државне заједнице...



Уследиле су црне године српске кошарке, а играчи су позиве у национални тим отказивали под разним изговорима...

“Капитен Вујанић је можда највеће изненађење. Успео сам од његовог менаџера да добијем број телефона, пошто су му два пута крали телефон, али, нажалост, нисмо успели да се чујемо“, поручио је Душан Ивковић пред Евробаскет 2009. године.

Дарко Миличић је Дуду Ивковића одјављивао три године заредом – 2009, 2010. и 2011.

“Сам ми је рекао да је изгубио победнички менталитет играњем у тиму који нема шансе да се пласира у плеј-оф, и сада размишља да се врати у Европу и поврати дух. Осим тога, он се жени 23. маја, а средином припрема треба да се породи његова будућа супруга. Тако да неће имати оно што је за играча најважније – концентрација“, рекао је Ивковић пред одлазак у Пољску, да би 2011. озбиљно пецнуо Дарка Миличића иИгора Ракочевића:

“Не знам коме шта није јасно, али ствар са Дарком и Игором је јасна. Ракочевићева жеља да игра за репрезентацију никада није била спорна, али увек се испречи нека повреда када треба да се окупимо. Што се тиче Миличића, ја сам урадио све што је потребно, а он мојој маленкости није удовољио ни да се видимо, ни на један позив мој није одговорио. Да ли је потребан још неки аргумент“.

Ненад Крстић је јавности открио да је 2006. године пред Јапан тражио одмор од репрезентације како би потписао нови уговор с Њу Џерсијем, али да је од КСС, тада на челу са Гораном Кнежевићем, добио озбиљне претње... Чак и одласком у војску...

“Нема смисла како ми прете! Рекао сам им да желим да прескочим ово такмичење како бих се одморио и што боље спремио за наредну сезону. Очекује ме потписивање новог вишегодишњег уговора, чиме бих обезбедио егзистенцију себи и породици. Не видим зашто су се наврзли само на мене, када нисам једини који је отказао“, поручио је Крстић и додао:

“Као да ја нисам патриота и не волим своју земљу, а они су велики родољуби. За репрезентацију сам играо и повређен, својевремено сам одложио излазак на драфт како бих играо на једном шампионату млађих категорија. На ружан начин ме стављају на стуб срама, а уместо тога би могли мало да се запитају због чега им толики број играча отказује, да није случајно проблем у њима“.

Саша Павловић никада није заиграо за Србију, иако је после одређених притисака из Црне Горе изабрао Орлове.Драган Шакота и Зоран Славнић су годинама касније тврдили да су од Саше и његовог оца добијали уверења да неће бити никаквих проблема око играња за репрезентацију. Једини наступ за национални тим Павловић је убележио 2004. у Атини. Дејан Милојевић такође није заиграо за репрезентацију 2006, мада је он тада имао великих проблема са оба колена...

Славнићевим Москитосима својевремено нису желели да се прикључе ни Крстић, Ракочевић, Коста Перовић,Пеђа Стојаковић, а чувен је случај Мокиног позива Жељку Ребрачи да се прикључи тиму. Ребрача је тада одбио да се појави јер је “ишао на пецање“. Убрзо након тога завршио је каријеру због проблема са срцем. Имао је Славнић и епизоду с Милошем Вујанићем, који се тада опорављао од јако тешке повреде колена, а све је окончано уз салве увреда с обе стране.

Осим враћањем Србије на кошаркашку мапу, подмлађивањем селекције и освајањем сребра у Пољској,Ивковићев рад на клупи Србије био је испреплетан и другим сукобима са играчима. Сетиће се многи оне свађе с Драганом Лабовићем, а Мирослав Радуљица је преко телефона одјавио селектора пред Евробаскет 2011, због чега је Дуда био шокиран. Био је то само наставак приче од годину дана раније. Подсетимо,Ивковић је Радуљицу држао “на резерви“ пред одлазак у Турску због тога што се тада није знало каква ће казна дочекати Ненада Крстића због оног хаоса који је настао на Акрополис купу у Атини, када је столицом погодио Јаниса Бурусиса...

Милош Теодосић је свој први изостанак из репрезентације због повреде имао пред Евробаскет у Словенији 2013. године, а тада се Милан Мачван једноставно није појавио на окупљању репрезентације...

“Немам контакте са Мачваном и не знам зашто он није дошао. Сви покушаји да сазнамо о чему се ради нису успели, из тог разлога позвали смо два нова играча, Крстића и Калинића. Немам информацију зашто се Мачван није појавио на прозивци, очекивао сам да ће доћи“, било је све што је рекао Ивковић.

ВЕЛИЧКОВИЋ, МИЛУТИНОВ, МАРЈАНОВИЋ, ЈОКИЋ...

У наредним годинама Александру Ђорђевићу се догодио случај Новице Величковића, због којег се на списку нису нашли Душко Савановић и Милан Мачван. Садашњи капитен Партизана одлучио је да не заигра за репрезентацију Србије 2014. тек пошто је објављен списак, а Ђорђевић тада није могао да рачуна ни наСавановића и Мачвана, јер су раније били изостављени.

“Мало је рећи да сам затечен и разочаран некоректним поступком Новице Величковића. Константно смо били у контакту пре објављивања списка и све је било у најбољем реду, међутим јуче кад сам га позвао на уобичајан разговор, саопштио ми је да због повреде колена није у могућности да се појави на припремама. То је заиста крајње некоректно. Брука и срамота. Здравље играча је било и биће на првом месту, али начин и тајминг кад је то урадио Величковић је испод сваког нивоа. Да није спреман да буде део тима могао је да ми саопшти пре десет дана или три минута пре објављивања списка и све би било у реду“, изјавио је тада Ђорђевић.

На припремама за Мундобаскет у Шпанији 2014. отписан је и Владимир Мицов због недоличног понашања, две године касније позив у национални тим одбили су Никола Милутинов и Бобан Марјановић. Млади центар Олимпијакоса је желео да игра Летњу лигу, док је с 222 центиметара високим горостасом прича компликованија... Прво се 2015. догодила она изјава помоћног тренера Црвене звезде Борка Радовића да је Марјановић играо финале Суперлиге с поломљеним стопалом, после чега је Сан Антонио ставио забрану на његов долазак у репрезентацију, а следеће године није играо јер је потписивао уговор живота, који му гарантује 21.000.000 долара. Тада је Владимир Штимац накнадно позван, јер ни Огњен Кузмић није могао да се одазове позиву јер се женио два пута.

“Он је добио од нас посебан програм рада, али је недавно добио сина, жени се два пута пошто му је жена Американка, па ће се женити и тамо и у Србији, па му се сестра удаје, крсти сина... Биће он под шатром цело лето. Имамо екипу, најбољи момци, бићемо још јачи“, изјавио је у шали Ђорђевић, са великим осмехом на лицу.

Тако долазимо до Николе Јокића. Ако његов изостанак пред Истанбул, када су због повреда изостали Милош Теодосић, Немања Недовић, Марко Симоновић, Мирослав Радуљица и Немања Бјелица – није га било ни годину дана раније у Рију такође због повреде –, треба разумети јер је тада потписивао уговор вредан 150.000.000 долара, сада је ситуација потпуно другачија. Што би селектор рекао: “Повреда је једини разлог који прихватам“.

Извор: моззартспорт

Фото: МН Пресс