Priča: Fobije iz prošlosti i svi otkazi srpske košarke...

Od Divca i raspada “Tima snova“ do Nikole Jokića. . .  Činjenica je ipak da je Jokić izazvao manji napad panike u košarkaškoj Srbiji. Jer ništa ne plaši srpske ljubitelje košarke koliko pretnje otkazima. I nije ta fobija neosnovana. Posle 90-ih godina prošlog veka kada smo izgledali nepobedivi i mislili da su nam samo Ameri konkurencija baš su otkazi okrenuli situaciju naglavačke i krenuo je slobodan pad Srbije koji je zaustavljen tek kada se Dušan Duda Ivković vratio na mesto selektora i sa njim vratio i kult reprezentacije, koji sada neguje i Aleksandar Đorđević.

Košarka 15.05.2019 | 23:00 Beograd, 13. maj, Kuća košarke u Sazonovoj 83, negde oko 16 časova...

“Došli smo da se javimo da smo stigli, da se upišemo prvi. Da napravimo neki plan za leto“, uz osmeh su se javili Miloš Teodosić i Bogdan Bogdanović.

Dva sata kasnije u Denveru...

“Biće važno kako se osećam, šta moj tim misli o tome, šta misli moja porodica, moj agent. Da li je to dobro za mene... Videćemo, mnogo sam utakmica odigrao ove sezone. Ali nikad ne znate“, izjavio jeNikola Jokić i, prema rečima američkog novinara Harisona Vinda, dodao kako se nada da će tokom leta pokušati da pobedi na nekoliko konjičkih trka...

Košarkaška Srbija je u istom danu osetila neizmerni ponos i novo razočaranje. Iako zvanično nije otkazao nastup na Mundobasketu u Kini, reči Nikole Jokića imale su negativni odjek u srpskoj javnosti. Gotovo kao da je tog momenta potvrdio da mu reprezentativne obaveze ni ovog leta nisu u planu i da će se pred očima javnosti odvijati novi slučaj “prevrtanja guma“. Enigmatičnim porukama 9.150 kilometara daleko od mesta gde su se dugogodišnji kapiten i zvezda Sakramento Kingsa prijavili za „rad preko leta“ najbolji srpski košarkaš ponovo je selektora, saigrače i sebe uvukao u vrtlog neizvesnosti koji bi mogao da traje do prvog okupljanja. Baš kao što je uradio i u mesecima pred Evrobasket u Istanbulu 2017.

Nikola Jokić nije prvi srpski košarkaš čije se izjave analiziraju drugačije od ostalih. Ali je jedini u aktuelnoj generaciji iznad koga stoji veo misterije... Šansa da će obući novi, redizajnirani dres Orlova i dalje je velika, uprkos svemu. Ne treba zaboraviti da je samo nekoliko sati pre nego što je izgovorio sve ono što je munjevitom brzinom modernih tehnologija servirano doživeo najteži poraz dosadašnje klupske karijere. Glava je i dalje bila vruća, emocije poljuljane... I vrlo je moguće da je Jokić bez ikakve loše namere izgovorio reči zbog kojih je možda i sam kasnije zažalio.

Činjenica je ipak da je Jokić izazvao manji napad panike u košarkaškoj Srbiji. Jer ništa ne plaši srpske ljubitelje košarke koliko pretnje otkazima. I nije ta fobija neosnovana. Posle 90-ih godina prošlog veka kada smo izgledali nepobedivi i mislili da su nam samo Ameri konkurencija baš su otkazi okrenuli situaciju naglavačke i krenuo je slobodan pad Srbije koji je zaustavljen tek kada se Dušan Duda Ivkovićvratio na mesto selektora i sa njim vratio i kult reprezentacije, koji sada neguje i Aleksandar Đorđević.

Ali strahovi su i dalje tu. Sećanja na neka prošla vremena. Ne nužno stara dobra vremena...

DIVAC, DANILOVIĆ, ĐORĐEVIĆ, REBRAČA...

Sve je počelo 1997. sa Vladom Divcem. Posle zlatnog uzleta u Atini i srebra u Atlanti, kapiten Žarko Paspalj odlučio je da završi reprezentativnu karijeru, a Jugoslavija je Evropsko prvenstvo u Barseloni dočekala i bez tadašnje zvezde Šarlot Hornetsa, čoveka s osmogodišnjim NBA iskustvom i igrača koji je samo od plate u toj sezoni inkasirao 4.718.000 dolara (više od Čarlsa Barklija, Karla Melouna, Džejsona Kida...). Posle godine koju je završio u prvom kolu doigravanja nakon poraza od Njujork Niksa (0-3, poslednja utakmica odigrana 28. aprila), Divac je odlučio da se ne odazove na poziv trenerskog dvojca Obradović – Ivković. Razloge takve odluke pojasnio je godinu dana kasnije.

“NBA liga dugo traje, prošpartamo Ameriku uzduž i popreko, menjamo gotovo svakodnevno avione, gradove, hotele... Valja sve to izdržati fizički i psihički. Umor stiže na kraju sezone, a onda počinju pripreme reprezentacije.... Stvarno, bilo je ogromno opterećenje za mene i zato sam prvi put, otkad sam debitovao u reprezentaciji, morao pred Evropsko prvenstvo u Španiji 1997. da u dogovoru sa selektorima odustanem od državnog tima“, izjavio je tada Divac za Huper.

Jugoslavija na Divca nije mogla da računa ni na Svetskom prvenstvu u Atini zbog već najavljenog NBA lokauta. Zoran Savić je posle zlata u Španiji stavio tačku na prebogatu reprezentativnu karijeru. Te godine je zbog opravdanih razloga takmičenje propustio i Predrag Danilović. Kuburio je sa povredama, a zbog operacije zgloba nije mogao da zaigra u Atini. Administrativne prepreke tih godina sprečile su triling s grčkim državljanstvom, Peđu Stojakovića, Dragana Tarlaća i Milana Gurovića da zaigraju za Jugoslaviju. Taj Mundobasket pamtiće se i po četvrtfinalu s mladom i vrlo talentovanom reprezentacijom Argentine. Meč s dosta preokreta i neizvesnosti rešio je tada roviti Aleksandar Đorđević, koji je uneo energiju u igru Jugoslavije i serijom od sedam poena doneo izjednačenje, kasnije i prelomio utakmicu.Đorđević se tada dugo oporavljao od povrede meniskusa, ali je jednom izvrsnom rolom trasirao Jugoslaviji put ka zlatu...

Aleksandar Đorđević međutim nije mogao da bude uz tim na Evropskom prvenstvu u Parizu, takođe zbog povrede. Iako su se u ekipu tada vratili Predrag Danilović i Vlade Divac, Željko Obradović nije mogao da računa ni na povređenog Željka Rebraču, sa kojim je sarađivao u to vreme u Benetonu iz Treviza.

Olimpijske igre u Sidneju 2000. godine trebalo je da predstavljaju završni čin velike, emotivne rapsodije u režiji evropskog “Tima snova“. Kruna predanog rada koji je uzdigao ratovima osakaćenu Jugoslaviju i podigao je na pijedestal sportske velesile.

Umesto “hepienda“, Plavi su se našli u drami koja je počela mnogo pre zvaničnog okupljanja ekipe, potom trajala sve do poraza od Italije, pa i malo kasnije. Bila je to inicijalna kapisla, koja je samo najavila veliki slom i sunovrat košarkaške supersile, iako dešavanja iz naredne dve godine nisu odavala takvu sliku.

"Dakle, neće biti jugoslovenskog Tima snova u Sidneju".

Ovom je rečenicom doajen jugoslovenskog, evropskog i srpskog novinarstva Vladimir Stanković u tekstu objavljenom u magazinu Vreme samo potvrdio glasine koje su se u vreme prvih pojavljivanja modernih tehnologija u našoj zemlji širile polako. Usledio je debakl kakav se dotad nije pamtio.

Sve je počelo onog trenutka kada su Aleksandar Đorđević i Vlade Divac obelodanili da slobodno vreme žele da provedu s porodicama. Divac je otkaz uručio još u maju 2000. godine, dok je Đorđević to učinio u poslednjem momentu - dok je reprezentacija Jugoslavije već bila u hotelu, na startu priprema.

“Imam 33 godine, ćerkica Tara napunila je godinu dana, želim da budem sa njom što je više moguće, i nisam psihički spreman da naredna tri meseca posvetim reprezentaciji. Mentalno bih bio više sa svojom porodicom nego sa reprezentacijom“, bile su reči tada najboljeg plejmejkera Evrope, dok je Vlade Divacporučio sledeće:

“Nema nikakvih šansi da igram u Sidneju. Odluka je neopoziva i definitivna. Ne želim nikakve popuste, moji motivi su čisto privatni, želim da budem sa porodicom, i ništa mi ne znači što bih mogao da zakasnim, recimo, petnaest dana. Ne želim to ni zbog drugih igrača koji počinju od prvog dana“.

Divčeve reči bile su praktično direktan odgovor na javni poziv selektora Obradovića, koji uprkos brojnim kasnijim razgovorima i timskim sastancima, nisu urodili plodom. Zbog povrede tada je odustao i Milenko Topić, čiji su poeni s klupe tih godina često znali da donesu prevagu.

Predrag Danilović je u Sidneju bio kapiten Plavih, a tek po završetku turnira na kojem je Jugoslavija bila šesta, usledio je šok i neočekivani odlazak u penziju sa samo 30 godina.

“Umoran sam od vraćanja posle povreda. Sve me boli. Povrede nisu presudno uticale na moju odluku, ali su imale uticaja“, obrazložio je Danilović 18. oktobra, sedam dana pošto je u Bolonji zvanično objavio kraj karijere.

Problemi su se potom samo nizali. Svetislav Pešić je uoči Evrobasketa 2001. godine u Istanbulu izjavio da su mu se Aleksandar Đorđević i Vlade Divac još ranije najavili da neće igrati, a nedugo posle njih to je učinio i Željko Rebrača, u to vreme jedan od najboljih košarkaša Evrope.

“Iskusan igrač njegovog kalibra izuzetno je potreban ekipi. Međutim, Rebrača se priprema za odlazak u NBA ligu, a ima i određenih zdravstvenih problema, pa je odustao od učešća na prvenstvu Evrope“, istakao je tada Pešić.

Mundobasket u Indijanapolisu 2002. dočekan je uz pompu, pošto je u tim posle tri godine ušao Vlade Divac. Bilo je to i njegovo poslednje iskustvo s Plavima.

GODINE SUNOVRATA SRPSKE KOŠARKE... 

Dejan Bodiroga je tih godina bio jedan od najvažnijih košarkaša reprezentacije Jugoslavije, ali je posle sedam uzastopnih sezona boravka u nacionalnom timu od selektora Duška Vujoševića zatražio da ne putuje na Evrobasket 2003. Oženio se 12. jula te godine, a svoju odluku saopštio je na konferenciji za štampu dva dana kasnije.

“Odluka nije bila laka i trebalo mi je dosta vremena da je donesem, ali posle 10 godina igranja za reprezentaciju potreban mi je tajm aut neophodan za sledeće akcije, Olimpijske igre u Atini i EP u Beogradu.Ne mislim da je završeno igranje za državni tim, jer reprezentacija je nešto najvažnije, ali moram da uzmem predah“, izjavio je Bodiroga.

Na takmičenje u Švedskoj nije otišao ni Dejan Tomašević, a prema nepotvrđenim informacijama on i još neki iskusniji igrači nisu želeli da budu podvrgnuti teškom radu pod komandom Duška Vujoševića. Tada je turnir preskočio i Vladimir Radmanović, a kasnije je odbio da zaigra i za čuvene Moskitose kod Zorana Moke Slavnića, jer “nije želeo da bude zamena drugima“. Nije ga bilo ni 2006. pred Mundobasket u Japanu.

“Nisam ni razmišljao o tome da li ću biti u reprezentaciji. Niko me nije kontaktirao ni prošle godine, nego sam na radiju saznao da nisam na spisku. Uvek sam spreman za reprezentaciju, ali pre nego što donesem neku definitivnu odluku, moram prvo da se sastanem sa selektorom Šakotom, da popričam sa njim, oko planova vezanih za nacionalni tim i njegovih očekivanja od mene. Ne želim da me neki pogrešno shvate, ali neću da se odazovem pozivu pa da gledam kako drugi igraju, a ja sedim na klupi. Ako imaju velika očekivanja od mene, prihvatiću“.

Posle debakla u Švedskoj 2003, na kormilo reprezentacije vratio se Željko Obradović, a trofejnog stručnjaka sačekali su brojni problemi. Mnogima je u sećanju ostao sukob s Peđom Stojakovićem, koga na kraju nije bilo u kombinacije za Olimpijske igre u Atini.

“Stojaković kaže da nema problema sa mnom, ja kažem da nemam sa njim. On mi je tada rekao da odlučim, jer bi se priključio timu sedam dana pred početak OI. Nije svejedno da li dolaze Radmanović i Rebrača posle tri, ili Jarić posle sedam dana, ili Stojaković, koji bi kasnio 45 dana na pripreme. Šta bi rekli ostali igrači? Kako bi ga prihvatili? Da su oni rekli da on treba da igra pod tim uslovima, ja bih rekao da je OK. Ali, to je sad stara priča“, otkrio je Obradović godinu dana kasnije, posle svega što se izdešavalo u onom haosu na Evrobasketu u Srbiji i Crnoj Gori...

Stojakovića više nismo ni gledali u dresu nacionalnog tima. Iako je dobijao pozive i od Dragana Šakote, Zorana Slavnića i Dušana Ivkovića, on se svaki put zahvaljivao uz objašnjenje da ga od izvršavanja obaveza sprečava povreda...

Marko Jarić opravdano je izostao te 2004. jer nije uspeo da se oporavi od preloma metatarzalne kosti.

“Hodam normalno, ali svaki nagli pokret može da izazove novo pucanje kosti. Koliko će još potrajati rehabilitacija, znaću tek po povratku u Ameriku. U svakom slučaju, samo zdrav i potpuno fizički spreman mogu da budem od pomoći reprezentaciji SCG. Trenutno, šanse da se pojavim u Atini su 50 odsto! Ukoliko se potpuno ne oporavim, verovatnoća da se povreda obnovi bila bi veća, a posledice fatalne za moju karijeru. Opet, ako budem gledao reprezentaciju preko TV iz Los Anđelesa, biće tragično“, izjavio je Jarić 22. maja 2004. godine, kada je poručio i da će “kroz deset dana javiti Obradoviću da li će biti u timu“.

Tih meseci se otvoreno pričalo i o povratku Aleksandra Đorđevića i Vlada Divca...

“Svi dobro znaju njihove igračke i ljudske vrednosti. Na spisku su svi koji mogu da budu deo olimpijskog tima. Sa Sašom sam pričao, zavisi od toga kako će se osećati kada dođe taj trenutak, a vremena imamo dovoljno. On donosi odluku, kao i svi drugi“, poručio je Željko Obradović dva meseca ranije.

U Atini nije bilo ni Milana Gurovića, ni Dragana Tarlaća.

Posle debakla u Novom Sadu 2005. godine od reprezentacije su se oprostili Dejan Bodiroga, Dejan Tomašević i Željko Rebrača, dok je Vlado Šćepanović zajedno s Predragom Drobnjakom odlučio da zaigra za Crnu Goru nakon rasturanja državne zajednice...



Usledile su crne godine srpske košarke, a igrači su pozive u nacionalni tim otkazivali pod raznim izgovorima...

“Kapiten Vujanić je možda najveće iznenađenje. Uspeo sam od njegovog menadžera da dobijem broj telefona, pošto su mu dva puta krali telefon, ali, nažalost, nismo uspeli da se čujemo“, poručio je Dušan Ivković pred Evrobasket 2009. godine.

Darko Miličić je Dudu Ivkovića odjavljivao tri godine zaredom – 2009, 2010. i 2011.

“Sam mi je rekao da je izgubio pobednički mentalitet igranjem u timu koji nema šanse da se plasira u plej-of, i sada razmišlja da se vrati u Evropu i povrati duh. Osim toga, on se ženi 23. maja, a sredinom priprema treba da se porodi njegova buduća supruga. Tako da neće imati ono što je za igrača najvažnije – koncentracija“, rekao je Ivković pred odlazak u Poljsku, da bi 2011. ozbiljno pecnuo Darka Miličića iIgora Rakočevića:

“Ne znam kome šta nije jasno, ali stvar sa Darkom i Igorom je jasna. Rakočevićeva želja da igra za reprezentaciju nikada nije bila sporna, ali uvek se ispreči neka povreda kada treba da se okupimo. Što se tiče Miličića, ja sam uradio sve što je potrebno, a on mojoj malenkosti nije udovoljio ni da se vidimo, ni na jedan poziv moj nije odgovorio. Da li je potreban još neki argument“.

Nenad Krstić je javnosti otkrio da je 2006. godine pred Japan tražio odmor od reprezentacije kako bi potpisao novi ugovor s Nju Džersijem, ali da je od KSS, tada na čelu sa Goranom Kneževićem, dobio ozbiljne pretnje... Čak i odlaskom u vojsku...

“Nema smisla kako mi prete! Rekao sam im da želim da preskočim ovo takmičenje kako bih se odmorio i što bolje spremio za narednu sezonu. Očekuje me potpisivanje novog višegodišnjeg ugovora, čime bih obezbedio egzistenciju sebi i porodici. Ne vidim zašto su se navrzli samo na mene, kada nisam jedini koji je otkazao“, poručio je Krstić i dodao:

“Kao da ja nisam patriota i ne volim svoju zemlju, a oni su veliki rodoljubi. Za reprezentaciju sam igrao i povređen, svojevremeno sam odložio izlazak na draft kako bih igrao na jednom šampionatu mlađih kategorija. Na ružan način me stavljaju na stub srama, a umesto toga bi mogli malo da se zapitaju zbog čega im toliki broj igrača otkazuje, da nije slučajno problem u njima“.

Saša Pavlović nikada nije zaigrao za Srbiju, iako je posle određenih pritisaka iz Crne Gore izabrao Orlove.Dragan Šakota i Zoran Slavnić su godinama kasnije tvrdili da su od Saše i njegovog oca dobijali uverenja da neće biti nikakvih problema oko igranja za reprezentaciju. Jedini nastup za nacionalni tim Pavlović je ubeležio 2004. u Atini. Dejan Milojević takođe nije zaigrao za reprezentaciju 2006, mada je on tada imao velikih problema sa oba kolena...

Slavnićevim Moskitosima svojevremeno nisu želeli da se priključe ni Krstić, Rakočević, Kosta Perović,Peđa Stojaković, a čuven je slučaj Mokinog poziva Željku Rebrači da se priključi timu. Rebrača je tada odbio da se pojavi jer je “išao na pecanje“. Ubrzo nakon toga završio je karijeru zbog problema sa srcem. Imao je Slavnić i epizodu s Milošem Vujanićem, koji se tada oporavljao od jako teške povrede kolena, a sve je okončano uz salve uvreda s obe strane.

Osim vraćanjem Srbije na košarkašku mapu, podmlađivanjem selekcije i osvajanjem srebra u Poljskoj,Ivkovićev rad na klupi Srbije bio je isprepletan i drugim sukobima sa igračima. Setiće se mnogi one svađe s Draganom Labovićem, a Miroslav Raduljica je preko telefona odjavio selektora pred Evrobasket 2011, zbog čega je Duda bio šokiran. Bio je to samo nastavak priče od godinu dana ranije. Podsetimo,Ivković je Raduljicu držao “na rezervi“ pred odlazak u Tursku zbog toga što se tada nije znalo kakva će kazna dočekati Nenada Krstića zbog onog haosa koji je nastao na Akropolis kupu u Atini, kada je stolicom pogodio Janisa Burusisa...

Miloš Teodosić je svoj prvi izostanak iz reprezentacije zbog povrede imao pred Evrobasket u Sloveniji 2013. godine, a tada se Milan Mačvan jednostavno nije pojavio na okupljanju reprezentacije...

“Nemam kontakte sa Mačvanom i ne znam zašto on nije došao. Svi pokušaji da saznamo o čemu se radi nisu uspeli, iz tog razloga pozvali smo dva nova igrača, Krstića i Kalinića. Nemam informaciju zašto se Mačvan nije pojavio na prozivci, očekivao sam da će doći“, bilo je sve što je rekao Ivković.

VELIČKOVIĆ, MILUTINOV, MARJANOVIĆ, JOKIĆ...

U narednim godinama Aleksandru Đorđeviću se dogodio slučaj Novice Veličkovića, zbog kojeg se na spisku nisu našli Duško Savanović i Milan Mačvan. Sadašnji kapiten Partizana odlučio je da ne zaigra za reprezentaciju Srbije 2014. tek pošto je objavljen spisak, a Đorđević tada nije mogao da računa ni naSavanovića i Mačvana, jer su ranije bili izostavljeni.

“Malo je reći da sam zatečen i razočaran nekorektnim postupkom Novice Veličkovića. Konstantno smo bili u kontaktu pre objavljivanja spiska i sve je bilo u najboljem redu, međutim juče kad sam ga pozvao na uobičajan razgovor, saopštio mi je da zbog povrede kolena nije u mogućnosti da se pojavi na pripremama. To je zaista krajnje nekorektno. Bruka i sramota. Zdravlje igrača je bilo i biće na prvom mestu, ali način i tajming kad je to uradio Veličković je ispod svakog nivoa. Da nije spreman da bude deo tima mogao je da mi saopšti pre deset dana ili tri minuta pre objavljivanja spiska i sve bi bilo u redu“, izjavio je tada Đorđević.

Na pripremama za Mundobasket u Španiji 2014. otpisan je i Vladimir Micov zbog nedoličnog ponašanja, dve godine kasnije poziv u nacionalni tim odbili su Nikola Milutinov i Boban Marjanović. Mladi centar Olimpijakosa je želeo da igra Letnju ligu, dok je s 222 centimetara visokim gorostasom priča komplikovanija... Prvo se 2015. dogodila ona izjava pomoćnog trenera Crvene zvezde Borka Radovića da je Marjanović igrao finale Superlige s polomljenim stopalom, posle čega je San Antonio stavio zabranu na njegov dolazak u reprezentaciju, a sledeće godine nije igrao jer je potpisivao ugovor života, koji mu garantuje 21.000.000 dolara. Tada je Vladimir Štimac naknadno pozvan, jer ni Ognjen Kuzmić nije mogao da se odazove pozivu jer se ženio dva puta.

“On je dobio od nas poseban program rada, ali je nedavno dobio sina, ženi se dva puta pošto mu je žena Amerikanka, pa će se ženiti i tamo i u Srbiji, pa mu se sestra udaje, krsti sina... Biće on pod šatrom celo leto. Imamo ekipu, najbolji momci, bićemo još jači“, izjavio je u šali Đorđević, sa velikim osmehom na licu.

Tako dolazimo do Nikole Jokića. Ako njegov izostanak pred Istanbul, kada su zbog povreda izostali Miloš Teodosić, Nemanja Nedović, Marko Simonović, Miroslav Raduljica i Nemanja Bjelica – nije ga bilo ni godinu dana ranije u Riju takođe zbog povrede –, treba razumeti jer je tada potpisivao ugovor vredan 150.000.000 dolara, sada je situacija potpuno drugačija. Što bi selektor rekao: “Povreda je jedini razlog koji prihvatam“.

Izvor: mozzartsport

Foto: MN Press