Господин Душан Ивковић...
Мој друг из клупе Гага Николић, одрастање на Крсту пуном кућица, цвећа и живота. . . Партизан волим, али мој је живот Раднички! Анегдоте из живота једног од најбољих тренерских асова свих времена. . .
Кошарка 15.05.2019 | 13:37
Зато је увек лепо прочитати шта легендарни Дуда има да каже. Да се присети неких прошлих догађаја, да новим генерацијама покаже како се некада одрастало, живело, како је изгледала свакодневница једног дечака са Црвеног крста, али и како су се кројили највећи кошаркашки успеси... Душан Ивковић је човек препун различитих анегдота, а у опширном интервјуу за портал 011инфо отворио је лични албум и почео да се присећа дешавања из најраније младости, па све до данас...
Комплетан интервју Душана Ивковића можете прочитати на сајту 011инфо, а ми смо за вас издвојили неколико најзанимљивијих цитата...
"Свакако, велики утицај су имали Црвени Крст и Раднички, чије ми је игралиште било преко пута куће у којој сам живео. Београд је био скроз другачији у то време. Београд мог одрастања је био један мали град. Ми смо били везани за Црвени Крст. Ретко када би неко одлазио са Крста. Тада смо имали своје пољанче које нам је свима остало у срцу до данас. Верујем да мој брат, који је умро јако млад пре 23 године, када би се данас појавио на Црвеном Крсту, не би га препознао. Ми смо знали свако двориште, сваку кућу. У тим малим кућама и малим двориштима, живот је био једноставан. Носиле су се капе камилавке. Нисте на улици могли да видите ниједан читав олук јер су сви ударали у њих да се покажу. Сећам се, као најмлађи у шесточланој породици, ја сам увек имао неки задатак. Од ношења угља за потпалу, претакања купуса, куповине хлеба, до овога и онога", каже Ивковић на почетку разговора за портал 011инфо.
Шта се променило данас у односу на та времена?
"Сећам се када ме је Лула, супруга Бате Живојиновића, са којима смо били јако добри, звала да дођем на годишњицу у нашу цркву. Након тога је требало да идемо у “Младожењу”, а ја сам размишљао куда да прођем. Да ли Голубачком и Дравском улицом. Кренуо сам Дравском и све је било пуно паркираних аутомобила, тако да је могло да се прође само средином улице. Ниједна кућа из мог детињства није остала, свуда су велике зграде. Многи су људи решили своју егзистенцију добијајући за те плацеве нека одређена средства и то јесте позитивно. Ипак, у време нашег одрастања, све је било саткано од тих малих кућа у којима су доминирали вртови пуни цвећа".
У то време Црвени Крст је био дом многим људима који ће касније постати део друштвене, спортске и културне елите.
"Не сме се заборавити да је тадашњи Црвени Крст дао велики број уметника – сликара и глумаца, врхунске научнике и било је за понос живети у таквом Београду. Оно што је рецимо Гага Николић често знао да говори је: “Ми смо на Црвеном Крсту имали све”. Иначе, он је мој другар из клупе из основне школе и били смо јако добри. Нажалост, његов и мој посао су нас, након завршетка факултета, раздвојили па се нисмо толико често виђали. Имали смо престижно позориште – Београдско драмско. И велики редитељи, попут Бате Путника су знали да, нас спортисте, позову на генералне пробе како би глумцима направили амбијент какав треба да буде пред премијеру. Имали смо цркву Покров пресвете Богородице у којој сам крштен и где смо одлазили на Врбицу. Иначе, уопште није тачно да је у време комунизма било забрањено да се слави слава и да се иде у цркву", прича Ивковић и наставља:
"Једноставно, они који су то радили нису били подобни. Тако је вероватно у свим системима. Постоје подобни и неподобни. Такође, имали смо и биоскоп Авала где смо гледали прве вестерн филмове који су долазили тада и тај амерички утицај је био огроман у мом најранијем детињству. Не само кроз пакете и следовања, јаја у праху, сирева и све остало, већ и кроз филмове. Од Прохујало са вихором, до Грегори Пека и Џон Вејна које смо гледали без даха. Тада смо, као клинци, правили и “фалшиће” – иглицом смо бушили папир и правили “карте” како би се провукли да гледамо филм. Искрено, верујем да су нас они који су били на вратима и цепали те карте, одмах проваљивали, али су нас децу ипак пуштали на пројекције знајући колико нам то значи. Имали смо и Раднички који је био клуб сјаног имиџа. Рецимо 1973. од 12 клубова које је имао, у пет је био првак државе. Од тога женски рукометни клуб је троструки првак Европе и државе, мушка кошарка првак државе, успехе боксера, рвача, шахиста, да и не помињем. То је био наш свет, наш Крст".
У то време се догодило и да је једна невина дечија игра могла да се заврши фатално по вас?
"То је био мој први несташлук. Имао сам неких шест година тада. Пођемо ми као клинци пешице на Дунавац да се купамо. Понели смо неку лопту, а у то време лопту није имао баш свако. И тамо почне да ми водена струја носи лопту све даље и даље. Ја да је дохватим, кренем ка њој и почнем да упадам у муљ све дубље и дубље, тако да сам почео да се давим. Некако успем да мало одскочим изнад воде, а ови моји компањони Јовановићи, Власта, Мита и Цоба, прва двојица су били млађи од мене, а овај трећи старији, цркавају од смеха, уопште не схватајући да се давим. На сву срећу, наиђе један момак, тада студент на ДИФ-у, извади ме из реке и испумпа воду из мене. После сам стално, сав поносан, причао како ме је спасао “један ДИФ-овац”. Тада је бити ДИФ-овац било оличење јунаштва, спортисте, добро грађеног човека, па сам се осећао почаствованим што ме је један од њих избавио".
Познато је да је Душан Ивковић Партизану донео први европски трофеј и то на почетку своје каријере у сениорској кошарци...
"То је била нека круна мог тренерског позива. Неко ће рећи: “Тада си радио најбоље”. Али, мислим да за успех у раду и тренерском послу, број трофеја није основно мерило. Трофеји и тренуци славе кратко трају. Увек волим да цитирам једног америчког тренера са колеџа. Када му је речено да је те године радио најбоље, одговорио је: “Не. Ја сам увек радио најбоље што могу, преносио своје знање и трудио се да играчи буду што бољи. Али, ове године сам имао далеко најбољу генерацију играча”. У мојој првој сезони, имао сам срећну околност да су ми тадашња два најбоља светска играча, Далипагић и Кићановић, давали велику подршку. Међутим, одласком Далипагића у војску, догодила се огромна смена генерација у Партизану. Те смене генерација треба радити плански. Али срећна околност је била то да је ту био Драган Кићановић који је окупио млађе играче. Да не помињем после играче који су били тада Фарчића, Зечевића, Латифића и остале. Појавили су се млади играчи као што су Марић, Петровић, Керкез, Тодорић, Пешић, а имали су ту капитена Кићу који је то добро и квалитетно радио".
У даху је наставио...
"Са моје стране, ми освајамо троструку титулу. У то време ме је Кићановић молио да му будем кум, али сам му рекао да сам му ја тренер и да је боље да одабере некога од својих саиграча. Међутим, тај ривалитет између Кићановића и Далипагића, ако је уопште постојао, помогао им је да израсту и буду најбољи играчи. Ја тада нисам имао довољно искуства. Комплетна управа Партизана била је подељена на Прајинце и Кићинце, а моје присуство са недовољно искуства није могло да осујети те поделе. Уместо да смо их саставили када се овај вратио из војске, а могли су да играју још једну сезону заједно, сигруно да би Партизан био првак Европе тада. Али је Кића одлучио да иде у војску да покаже да ли ће тај исти тим да буде са Прајом у стању да направи исти резултат. Праја је на самом почетку, нажалост, имао повреду. Често сам им говорио – Ви сте најбољи, али сте у некој зависти гори од Силване Арменулић и Лепе Лукић".
Ипак, тада није могао да направи велики рез...
"Нисам имао довољно ауторитета тада да им кажем – Бићемо прваци Европе сигурно, дајте да саставимо тим. Сада, са овим искуством бих то могао да решим, али је у то време то било много тешко. С друге стране, ако правимо компарацију између тадашњих наших играча и осталих професионалних играча. На пример, Бил Бредли, градоначелних Њујорка и члан Њујорк Никса, против кога сам играо на неким турнејама са репрезентацијом Универзитета Београд, имао је прилику да по милански кошаркашки клуб Симентал шаље приватни авион како би играли утакмицу. Ми нисмо имали таква средства, а постизали смо велике успехе".
У времену пред распад велике Југославије водио је, по мишљењу многих, најмоћнију репрезентацију Југославије икада састављену...
"Да сам остао у земљи и, после Партизана, рецимо, био тренер Звезде, никада не бих постао тренер репрезентације. То је онај синдром, да би нешто успео, мораш прво да се помериш, па да се вратиш. И тада, уз помоћ хрватског савеза постајем тренер репрезентације. То је била, чини ми се 1987. година, а ми од, негде 1978. нисмо освојили злато. Нажалост, та чувена генерација “златних дечака” је 1983. доживела комплетан дебакл. Ја постајем селектор и стартујем 1987. Универзијаду у Загребу. Долазимо до ситуације како направити тим, где је селектор имао захвалну улогу да може да бира и да направи тим гледајући да то буде тим са перспективом и да не буде састављен само од најбољих играча, већ да ту буде једна хемија у којој ће група дати највише".
Сећа се колико је Југославија била непожељан ривал у то време, а онда је открио и неке занимљиве анегдоте.
"Већ 86-87. наша репрезентација је била омражена у готово свакој дворани у Европи. Публика нам је звиждала, било је исценираних ситуација, измишљених инцидената, а ту је и она чувена утакмица са Русима где смо примили 10 поена за један минут. Тада, немајући пара, ишли смо на неку новогодишњу турнеју и у дворани Берси (Париз) играчи су на терен, који је био у мраку, излазили кроз неки неки обруч који је био у пламену. То је деловало импресивно. Међутим, све се орило од звиждука. Питао сам се како је могуће да тако млади играчи, од Дражена Петровића, преко Кукоча, Рађе, Дивца, Паспаља, тако лоше буду примљени. Мој први рез је био да из репрезентације одстраним Ацу Петровића и Грбовића. Састанак у Загребу, хотел Палаце, стручни савет, председник Мирко Новосел ме пита: “Зашто изостављате прво крило Европе, а Петровић ће донети мир у тиму. Како ће реаговати Дражен Петровић на све?”. Рекао сам само да се не слажем са њим и да је то мој избор. Пролази два дана, они не објављују списак играча. Ја зовем и кажем, ако нећете да објавите списак тражите другог тренера. Објавили су списак и Дражен није одреаговао нити било ко други. И тако је та репрезентација формирана".
У годинама када многи често и предуго размишљају о томе да ли желе да играју за своју националну селекцију, Душан Ивковић је током своје каријере имао других недоумица...
"Имао сам ту срећу да сам тренирао и златне дечаке и ове који су практично амбасадори наше кошарке који су отворили границу према НБА, па све до Богдановића, Марјановића, Бјелице. Било је велико задовољство радити са тим играчима. Када тренирате вансеријске таленте, то уопште није лако. Неко ће помислити довољно је да им баците лопту и они ће играти. То уопште није тако. Ја сам на припремама за Олимпијаду 1988. године држао репрезентацију читавих пет и по месеци и штета што та генерација није имала прилике да игра против првог Дреам Тима 1992. Да би се тим талентима човек наметнуо, мора кроз одређени рад и период, да унапреди њихову игру и да се они фокусирају знајући да ће бити бољи. Дражен Петровић, који је тада је играо у Реал Мадриду, је говорио: “Ја сам сигуран да мене целе сезоне ове припреме игре репрезентације држе.” Након што је отишао у НБА промениле су се неке визије, али добро. Тада је хтео посебан третман као Дивац који са Лејкерсима игра финале са Детроитом до јуна, па да и њему буде омогућено да се тада прикључи репрезентацији".
Међутим кроз рад и односе мораш да тражиш од играча да дају највише што је могуће...
"Тешко је било, на пример, натерати далматинца да тренира преподне. Они су сви “фјакасти” тада. Радити са репрезентацијом није само направити 5 на 5. Мораш као лидер да се издигнеш изнад новинских написа, могућих тензија и проблема да би одржао хемију међу играчима. Увек треба да им понудиш нешто, да будеш пример својим понашањем, пример који ће пратити. У та времена били смо изузетан тим, непосредно пред распад земље нико никога није именовао са “Хеј ти, Црногорац, Македонац, Словенац, Србине...” То је постигнуто дугим низом година, добром селекцијом. Људи су схватили да ће кроз репрезентацију стећи жицу интернационалног искуства, знања и свега осталога и да ће кроз све то постати много бољи. Плус, тада није постојао ни плаy офф ни Евролига са толико утакмица. Првенства су трајала врло кратко тако да сам имао прилику да играче дуго времена држим на окупу".
Што је најважније, нико није ни помишљао да одбије позив своје земље.
"Нису играчи били тада ни толико оптерећени, па један хоће, а други неће да игра. Будите сигурни да сваки од тих играча ако не игра за репрезентацију, то често није његова жеља. Али он не сме да каже да му је, најчешће, тренер рекао да то није добро за њега, да ће изгубити свежину, ризикује да се повреди. Онда се питају менаџери па тек онда долази одлука играча да игра или да не игра".
Позната је изјава Андреја Ватутина, председник ЦСКА, да “до доласка господина Ивковића, руска кошарка је била у јарузи. После тог доласка ми смо кренули ка врху”.
"Већ 2007. Русија бива првак Европе, са Холденом кога сам ја довео, а ЦСКА је и дан данас у самом врху. У самом систему то се решава на одређене начине, проналазе се спонзори који имају задатак да спонзоришу у интересу Русије и руског спорта. Жељков и мој рад је довео до тога да репрезентација Грчке 2005. била у финалу, а да су у њој играла осморица играча које смо нас двојица тренирали. Наш рад тог периода је унапредио кошарку у Грчкој".
И данас се препричавају детаљи из 2012. године, када је Олимпијакос узео европску круну под вођством Дуде Ивковића, упркос бројним проблемима у тиму...
"То су неке дражи спорта. Увек се бориш и размишљаш да можеш нешто да урадиш. Објективно, никада гори тим нисам тренирао него што је био Олимпијакос до јануара те године. Сматрам да је потребно минимум две године да би се остварила веза са играчима, да не морам играчу ни да кажем шта желим, већ је довољно да га погледам и он зна шта ја хоћу. Имао сам тада преспоре центре, Спанулиса који је превише држао лопту; буџет је скресан са 35, на 6,7 милиона за играче, где је Спанулис сам имао 2,4 милиона, а за остало је требало потписати са 15 играча", каже легендарни тренерски ас за 011инфо и наставља:
"И одлучујем да узмем Лова кога је Партизан отпустио и још једног центра и постајемо потпуно други тим који је изванредно бранио пикенрол. Добром игром стижемо до полуфинала где добијамо Барселону потпуно заслужено, али у нас финалу чека ЦСКА који је био најдоминантнији тим. Вероватно, да смо играли 100 утакмица са њима, тешко да би добили иједну. Прво полувреме губимо убедљиво. Ја направим хаос у свлачионици, свашта кажем Спанулису, не би ли их разбудио. После минус 19 тргоше се клинци. Пукла је енергија из публике и прешла на терен. Ево сада се најежим када се сетим. То је нешто што треба доживети на терену. Та трансформација тима која се догодила у шест месеци била је потпуно невероватна и нешто што се заиста ретко може видети".
Раднички с Црвеног крста је недавно прославио 99 година постојања, али га нагомилани проблеми (пре)дуго ломе. Ивковић је пристао да буде председник клуба, иако првобитно није то желео...
"У тренутку када су ме позвали, нисам хтео да будем председник, иако сам кроз историју имао функције и у друштву и у кошаркашком клубу. Тада су ми рекли, “Ставили су нам шапу на локацију, морамо да се спасавамо”. То се испоставило тачним. Одједанпут се изгубило оно што је Раднички, добијајући ту Соколану и право доживотног коришћења имао. Онда сам одлучио да помогнем и да се боримо за Раднички колико можемо. С друге стране, успели смо да прикупимо нешто новца за прославу стогодишњице Радничког. Када се појавило мало пара, неко је имао идеју да прави ватромет, што је по мени било нечувено. Не може се правити ватромет на прослави, а колико јуче није било ни струје ни воде. Мора се бити мало скромнији. У старту сам одбио да будем председник Организационог одбора. Ипак, тражио сам да ми поднесу извештај о свакој понуди и сваком динару где је отишао".
За крај истиче:
"Новац који смо добили, договорили смо се да не трошимо ни на шта друго него искључиво у сврху припрема стогодишњице прославе. Да се разумемо, ја волим Партизан и пратим шта се ту дешава, али сам остао веран Радничком и Црвеном Крсту. Раднички нам је много дао и надам се да смо ми успели да му некако узвратимо".
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар