Gospodin Dušan Ivković...
Moj drug iz klupe Gaga Nikolić, odrastanje na Krstu punom kućica, cveća i života. . . Partizan volim, ali moj je život Radnički! Anegdote iz života jednog od najboljih trenerskih asova svih vremena. . .
Košarka 15.05.2019 | 13:37
Zato je uvek lepo pročitati šta legendarni Duda ima da kaže. Da se priseti nekih prošlih događaja, da novim generacijama pokaže kako se nekada odrastalo, živelo, kako je izgledala svakodnevnica jednog dečaka sa Crvenog krsta, ali i kako su se krojili najveći košarkaški uspesi... Dušan Ivković je čovek prepun različitih anegdota, a u opširnom intervjuu za portal 011info otvorio je lični album i počeo da se priseća dešavanja iz najranije mladosti, pa sve do danas...
Kompletan intervju Dušana Ivkovića možete pročitati na sajtu 011info, a mi smo za vas izdvojili nekoliko najzanimljivijih citata...
"Svakako, veliki uticaj su imali Crveni Krst i Radnički, čije mi je igralište bilo preko puta kuće u kojoj sam živeo. Beograd je bio skroz drugačiji u to vreme. Beograd mog odrastanja je bio jedan mali grad. Mi smo bili vezani za Crveni Krst. Retko kada bi neko odlazio sa Krsta. Tada smo imali svoje poljanče koje nam je svima ostalo u srcu do danas. Verujem da moj brat, koji je umro jako mlad pre 23 godine, kada bi se danas pojavio na Crvenom Krstu, ne bi ga prepoznao. Mi smo znali svako dvorište, svaku kuću. U tim malim kućama i malim dvorištima, život je bio jednostavan. Nosile su se kape kamilavke. Niste na ulici mogli da vidite nijedan čitav oluk jer su svi udarali u njih da se pokažu. Sećam se, kao najmlađi u šestočlanoj porodici, ja sam uvek imao neki zadatak. Od nošenja uglja za potpalu, pretakanja kupusa, kupovine hleba, do ovoga i onoga", kaže Ivković na početku razgovora za portal 011info.
Šta se promenilo danas u odnosu na ta vremena?
"Sećam se kada me je Lula, supruga Bate Živojinovića, sa kojima smo bili jako dobri, zvala da dođem na godišnjicu u našu crkvu. Nakon toga je trebalo da idemo u “Mladoženju”, a ja sam razmišljao kuda da prođem. Da li Golubačkom i Dravskom ulicom. Krenuo sam Dravskom i sve je bilo puno parkiranih automobila, tako da je moglo da se prođe samo sredinom ulice. Nijedna kuća iz mog detinjstva nije ostala, svuda su velike zgrade. Mnogi su ljudi rešili svoju egzistenciju dobijajući za te placeve neka određena sredstva i to jeste pozitivno. Ipak, u vreme našeg odrastanja, sve je bilo satkano od tih malih kuća u kojima su dominirali vrtovi puni cveća".
U to vreme Crveni Krst je bio dom mnogim ljudima koji će kasnije postati deo društvene, sportske i kulturne elite.
"Ne sme se zaboraviti da je tadašnji Crveni Krst dao veliki broj umetnika – slikara i glumaca, vrhunske naučnike i bilo je za ponos živeti u takvom Beogradu. Ono što je recimo Gaga Nikolić često znao da govori je: “Mi smo na Crvenom Krstu imali sve”. Inače, on je moj drugar iz klupe iz osnovne škole i bili smo jako dobri. Nažalost, njegov i moj posao su nas, nakon završetka fakulteta, razdvojili pa se nismo toliko često viđali. Imali smo prestižno pozorište – Beogradsko dramsko. I veliki reditelji, poput Bate Putnika su znali da, nas sportiste, pozovu na generalne probe kako bi glumcima napravili ambijent kakav treba da bude pred premijeru. Imali smo crkvu Pokrov presvete Bogorodice u kojoj sam kršten i gde smo odlazili na Vrbicu. Inače, uopšte nije tačno da je u vreme komunizma bilo zabranjeno da se slavi slava i da se ide u crkvu", priča Ivković i nastavlja:
"Jednostavno, oni koji su to radili nisu bili podobni. Tako je verovatno u svim sistemima. Postoje podobni i nepodobni. Takođe, imali smo i bioskop Avala gde smo gledali prve vestern filmove koji su dolazili tada i taj američki uticaj je bio ogroman u mom najranijem detinjstvu. Ne samo kroz pakete i sledovanja, jaja u prahu, sireva i sve ostalo, već i kroz filmove. Od Prohujalo sa vihorom, do Gregori Peka i Džon Vejna koje smo gledali bez daha. Tada smo, kao klinci, pravili i “falšiće” – iglicom smo bušili papir i pravili “karte” kako bi se provukli da gledamo film. Iskreno, verujem da su nas oni koji su bili na vratima i cepali te karte, odmah provaljivali, ali su nas decu ipak puštali na projekcije znajući koliko nam to znači. Imali smo i Radnički koji je bio klub sjanog imidža. Recimo 1973. od 12 klubova koje je imao, u pet je bio prvak države. Od toga ženski rukometni klub je trostruki prvak Evrope i države, muška košarka prvak države, uspehe boksera, rvača, šahista, da i ne pominjem. To je bio naš svet, naš Krst".
U to vreme se dogodilo i da je jedna nevina dečija igra mogla da se završi fatalno po vas?
"To je bio moj prvi nestašluk. Imao sam nekih šest godina tada. Pođemo mi kao klinci pešice na Dunavac da se kupamo. Poneli smo neku loptu, a u to vreme loptu nije imao baš svako. I tamo počne da mi vodena struja nosi loptu sve dalje i dalje. Ja da je dohvatim, krenem ka njoj i počnem da upadam u mulj sve dublje i dublje, tako da sam počeo da se davim. Nekako uspem da malo odskočim iznad vode, a ovi moji kompanjoni Jovanovići, Vlasta, Mita i Coba, prva dvojica su bili mlađi od mene, a ovaj treći stariji, crkavaju od smeha, uopšte ne shvatajući da se davim. Na svu sreću, naiđe jedan momak, tada student na DIF-u, izvadi me iz reke i ispumpa vodu iz mene. Posle sam stalno, sav ponosan, pričao kako me je spasao “jedan DIF-ovac”. Tada je biti DIF-ovac bilo oličenje junaštva, sportiste, dobro građenog čoveka, pa sam se osećao počastvovanim što me je jedan od njih izbavio".
Poznato je da je Dušan Ivković Partizanu doneo prvi evropski trofej i to na početku svoje karijere u seniorskoj košarci...
"To je bila neka kruna mog trenerskog poziva. Neko će reći: “Tada si radio najbolje”. Ali, mislim da za uspeh u radu i trenerskom poslu, broj trofeja nije osnovno merilo. Trofeji i trenuci slave kratko traju. Uvek volim da citiram jednog američkog trenera sa koledža. Kada mu je rečeno da je te godine radio najbolje, odgovorio je: “Ne. Ja sam uvek radio najbolje što mogu, prenosio svoje znanje i trudio se da igrači budu što bolji. Ali, ove godine sam imao daleko najbolju generaciju igrača”. U mojoj prvoj sezoni, imao sam srećnu okolnost da su mi tadašnja dva najbolja svetska igrača, Dalipagić i Kićanović, davali veliku podršku. Međutim, odlaskom Dalipagića u vojsku, dogodila se ogromna smena generacija u Partizanu. Te smene generacija treba raditi planski. Ali srećna okolnost je bila to da je tu bio Dragan Kićanović koji je okupio mlađe igrače. Da ne pominjem posle igrače koji su bili tada Farčića, Zečevića, Latifića i ostale. Pojavili su se mladi igrači kao što su Marić, Petrović, Kerkez, Todorić, Pešić, a imali su tu kapitena Kiću koji je to dobro i kvalitetno radio".
U dahu je nastavio...
"Sa moje strane, mi osvajamo trostruku titulu. U to vreme me je Kićanović molio da mu budem kum, ali sam mu rekao da sam mu ja trener i da je bolje da odabere nekoga od svojih saigrača. Međutim, taj rivalitet između Kićanovića i Dalipagića, ako je uopšte postojao, pomogao im je da izrastu i budu najbolji igrači. Ja tada nisam imao dovoljno iskustva. Kompletna uprava Partizana bila je podeljena na Prajince i Kićince, a moje prisustvo sa nedovoljno iskustva nije moglo da osujeti te podele. Umesto da smo ih sastavili kada se ovaj vratio iz vojske, a mogli su da igraju još jednu sezonu zajedno, sigruno da bi Partizan bio prvak Evrope tada. Ali je Kića odlučio da ide u vojsku da pokaže da li će taj isti tim da bude sa Prajom u stanju da napravi isti rezultat. Praja je na samom početku, nažalost, imao povredu. Često sam im govorio – Vi ste najbolji, ali ste u nekoj zavisti gori od Silvane Armenulić i Lepe Lukić".
Ipak, tada nije mogao da napravi veliki rez...
"Nisam imao dovoljno autoriteta tada da im kažem – Bićemo prvaci Evrope sigurno, dajte da sastavimo tim. Sada, sa ovim iskustvom bih to mogao da rešim, ali je u to vreme to bilo mnogo teško. S druge strane, ako pravimo komparaciju između tadašnjih naših igrača i ostalih profesionalnih igrača. Na primer, Bil Bredli, gradonačelnih Njujorka i član Njujork Niksa, protiv koga sam igrao na nekim turnejama sa reprezentacijom Univerziteta Beograd, imao je priliku da po milanski košarkaški klub Simental šalje privatni avion kako bi igrali utakmicu. Mi nismo imali takva sredstva, a postizali smo velike uspehe".
U vremenu pred raspad velike Jugoslavije vodio je, po mišljenju mnogih, najmoćniju reprezentaciju Jugoslavije ikada sastavljenu...
"Da sam ostao u zemlji i, posle Partizana, recimo, bio trener Zvezde, nikada ne bih postao trener reprezentacije. To je onaj sindrom, da bi nešto uspeo, moraš prvo da se pomeriš, pa da se vratiš. I tada, uz pomoć hrvatskog saveza postajem trener reprezentacije. To je bila, čini mi se 1987. godina, a mi od, negde 1978. nismo osvojili zlato. Nažalost, ta čuvena generacija “zlatnih dečaka” je 1983. doživela kompletan debakl. Ja postajem selektor i startujem 1987. Univerzijadu u Zagrebu. Dolazimo do situacije kako napraviti tim, gde je selektor imao zahvalnu ulogu da može da bira i da napravi tim gledajući da to bude tim sa perspektivom i da ne bude sastavljen samo od najboljih igrača, već da tu bude jedna hemija u kojoj će grupa dati najviše".
Seća se koliko je Jugoslavija bila nepoželjan rival u to vreme, a onda je otkrio i neke zanimljive anegdote.
"Već 86-87. naša reprezentacija je bila omražena u gotovo svakoj dvorani u Evropi. Publika nam je zviždala, bilo je isceniranih situacija, izmišljenih incidenata, a tu je i ona čuvena utakmica sa Rusima gde smo primili 10 poena za jedan minut. Tada, nemajući para, išli smo na neku novogodišnju turneju i u dvorani Bersi (Pariz) igrači su na teren, koji je bio u mraku, izlazili kroz neki neki obruč koji je bio u plamenu. To je delovalo impresivno. Međutim, sve se orilo od zvižduka. Pitao sam se kako je moguće da tako mladi igrači, od Dražena Petrovića, preko Kukoča, Rađe, Divca, Paspalja, tako loše budu primljeni. Moj prvi rez je bio da iz reprezentacije odstranim Acu Petrovića i Grbovića. Sastanak u Zagrebu, hotel Palace, stručni savet, predsednik Mirko Novosel me pita: “Zašto izostavljate prvo krilo Evrope, a Petrović će doneti mir u timu. Kako će reagovati Dražen Petrović na sve?”. Rekao sam samo da se ne slažem sa njim i da je to moj izbor. Prolazi dva dana, oni ne objavljuju spisak igrača. Ja zovem i kažem, ako nećete da objavite spisak tražite drugog trenera. Objavili su spisak i Dražen nije odreagovao niti bilo ko drugi. I tako je ta reprezentacija formirana".
U godinama kada mnogi često i predugo razmišljaju o tome da li žele da igraju za svoju nacionalnu selekciju, Dušan Ivković je tokom svoje karijere imao drugih nedoumica...
"Imao sam tu sreću da sam trenirao i zlatne dečake i ove koji su praktično ambasadori naše košarke koji su otvorili granicu prema NBA, pa sve do Bogdanovića, Marjanovića, Bjelice. Bilo je veliko zadovoljstvo raditi sa tim igračima. Kada trenirate vanserijske talente, to uopšte nije lako. Neko će pomisliti dovoljno je da im bacite loptu i oni će igrati. To uopšte nije tako. Ja sam na pripremama za Olimpijadu 1988. godine držao reprezentaciju čitavih pet i po meseci i šteta što ta generacija nije imala prilike da igra protiv prvog Dream Tima 1992. Da bi se tim talentima čovek nametnuo, mora kroz određeni rad i period, da unapredi njihovu igru i da se oni fokusiraju znajući da će biti bolji. Dražen Petrović, koji je tada je igrao u Real Madridu, je govorio: “Ja sam siguran da mene cele sezone ove pripreme igre reprezentacije drže.” Nakon što je otišao u NBA promenile su se neke vizije, ali dobro. Tada je hteo poseban tretman kao Divac koji sa Lejkersima igra finale sa Detroitom do juna, pa da i njemu bude omogućeno da se tada priključi reprezentaciji".
Međutim kroz rad i odnose moraš da tražiš od igrača da daju najviše što je moguće...
"Teško je bilo, na primer, naterati dalmatinca da trenira prepodne. Oni su svi “fjakasti” tada. Raditi sa reprezentacijom nije samo napraviti 5 na 5. Moraš kao lider da se izdigneš iznad novinskih napisa, mogućih tenzija i problema da bi održao hemiju među igračima. Uvek treba da im ponudiš nešto, da budeš primer svojim ponašanjem, primer koji će pratiti. U ta vremena bili smo izuzetan tim, neposredno pred raspad zemlje niko nikoga nije imenovao sa “Hej ti, Crnogorac, Makedonac, Slovenac, Srbine...” To je postignuto dugim nizom godina, dobrom selekcijom. Ljudi su shvatili da će kroz reprezentaciju steći žicu internacionalnog iskustva, znanja i svega ostaloga i da će kroz sve to postati mnogo bolji. Plus, tada nije postojao ni play off ni Evroliga sa toliko utakmica. Prvenstva su trajala vrlo kratko tako da sam imao priliku da igrače dugo vremena držim na okupu".
Što je najvažnije, niko nije ni pomišljao da odbije poziv svoje zemlje.
"Nisu igrači bili tada ni toliko opterećeni, pa jedan hoće, a drugi neće da igra. Budite sigurni da svaki od tih igrača ako ne igra za reprezentaciju, to često nije njegova želja. Ali on ne sme da kaže da mu je, najčešće, trener rekao da to nije dobro za njega, da će izgubiti svežinu, rizikuje da se povredi. Onda se pitaju menadžeri pa tek onda dolazi odluka igrača da igra ili da ne igra".
Poznata je izjava Andreja Vatutina, predsednik CSKA, da “do dolaska gospodina Ivkovića, ruska košarka je bila u jaruzi. Posle tog dolaska mi smo krenuli ka vrhu”.
"Već 2007. Rusija biva prvak Evrope, sa Holdenom koga sam ja doveo, a CSKA je i dan danas u samom vrhu. U samom sistemu to se rešava na određene načine, pronalaze se sponzori koji imaju zadatak da sponzorišu u interesu Rusije i ruskog sporta. Željkov i moj rad je doveo do toga da reprezentacija Grčke 2005. bila u finalu, a da su u njoj igrala osmorica igrača koje smo nas dvojica trenirali. Naš rad tog perioda je unapredio košarku u Grčkoj".
I danas se prepričavaju detalji iz 2012. godine, kada je Olimpijakos uzeo evropsku krunu pod vođstvom Dude Ivkovića, uprkos brojnim problemima u timu...
"To su neke draži sporta. Uvek se boriš i razmišljaš da možeš nešto da uradiš. Objektivno, nikada gori tim nisam trenirao nego što je bio Olimpijakos do januara te godine. Smatram da je potrebno minimum dve godine da bi se ostvarila veza sa igračima, da ne moram igraču ni da kažem šta želim, već je dovoljno da ga pogledam i on zna šta ja hoću. Imao sam tada prespore centre, Spanulisa koji je previše držao loptu; budžet je skresan sa 35, na 6,7 miliona za igrače, gde je Spanulis sam imao 2,4 miliona, a za ostalo je trebalo potpisati sa 15 igrača", kaže legendarni trenerski as za 011info i nastavlja:
"I odlučujem da uzmem Lova koga je Partizan otpustio i još jednog centra i postajemo potpuno drugi tim koji je izvanredno branio pikenrol. Dobrom igrom stižemo do polufinala gde dobijamo Barselonu potpuno zasluženo, ali u nas finalu čeka CSKA koji je bio najdominantniji tim. Verovatno, da smo igrali 100 utakmica sa njima, teško da bi dobili ijednu. Prvo poluvreme gubimo ubedljivo. Ja napravim haos u svlačionici, svašta kažem Spanulisu, ne bi li ih razbudio. Posle minus 19 trgoše se klinci. Pukla je energija iz publike i prešla na teren. Evo sada se naježim kada se setim. To je nešto što treba doživeti na terenu. Ta transformacija tima koja se dogodila u šest meseci bila je potpuno neverovatna i nešto što se zaista retko može videti".
Radnički s Crvenog krsta je nedavno proslavio 99 godina postojanja, ali ga nagomilani problemi (pre)dugo lome. Ivković je pristao da bude predsednik kluba, iako prvobitno nije to želeo...
"U trenutku kada su me pozvali, nisam hteo da budem predsednik, iako sam kroz istoriju imao funkcije i u društvu i u košarkaškom klubu. Tada su mi rekli, “Stavili su nam šapu na lokaciju, moramo da se spasavamo”. To se ispostavilo tačnim. Odjedanput se izgubilo ono što je Radnički, dobijajući tu Sokolanu i pravo doživotnog korišćenja imao. Onda sam odlučio da pomognem i da se borimo za Radnički koliko možemo. S druge strane, uspeli smo da prikupimo nešto novca za proslavu stogodišnjice Radničkog. Kada se pojavilo malo para, neko je imao ideju da pravi vatromet, što je po meni bilo nečuveno. Ne može se praviti vatromet na proslavi, a koliko juče nije bilo ni struje ni vode. Mora se biti malo skromniji. U startu sam odbio da budem predsednik Organizacionog odbora. Ipak, tražio sam da mi podnesu izveštaj o svakoj ponudi i svakom dinaru gde je otišao".
Za kraj ističe:
"Novac koji smo dobili, dogovorili smo se da ne trošimo ni na šta drugo nego isključivo u svrhu priprema stogodišnjice proslave. Da se razumemo, ja volim Partizan i pratim šta se tu dešava, ali sam ostao veran Radničkom i Crvenom Krstu. Radnički nam je mnogo dao i nadam se da smo mi uspeli da mu nekako uzvratimo".
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar