Хришћанска светиња која одузима дах

„Два манастирска комплекса представљају највише цветање јерменске религијске архитектуре, чији се јединствени стил развио из стапања елемената византијске црквене архитектуре и традиционалне архитектуре кавкаске регије“, стоји у Унесковом образложењу одлуке да се манастири Хагпат и суседни Санахин уврсте на списак Светске културне баштине.

Путовања 11.05.2019 | 20:25 Јерменски манастир Хагпат налази се у истоименом селу на северу те земље, недалеко од границе са Грузијом, на висоравни избразданој сувим кланцима некадашњих речних токова, и гледа директно на манастир Санахин о којем смо недавно писали (а чији назив дословно значи „овај је стари од оног“, што је, верује се, референца управо на Хагпат).

Основала га је краљица Косровануш, супруга краља Ашота ИИИ, владара из династије Багратида, највероватније далеке 976. године; крај десетог века је такође и доба подизања Санахина. Место изнад реке Дебед на којем је сазидан не налази се на самом врху планинског цирка већ му је позиција негде на пола пута, да би био боље сакривен од радозналих очију и заштићенији, али и као израз монашке скромности.

Често загрнут облацима, окружен је бројним селима и засеоцима, поред Хагпата у којем је смештен, и по томе је сличан осталим јерменских светињама са севера земље, које се по томе битно разликују од оних на југу, где су грађене у изолованим и пустим срединама.



Највећа црква је саборна по имену Сурб Нишан, чија је градња довршена 991. године од стране краља Смбата ИИ. Она представља бисер јерменске сакралне архитектуре и карактеристични је пример њихове градње у десетом веку. Ту је и мања црква по имену Сурб Григор, посвећена јерменском Светом Григорију Просветитељу, која је датира из 1005. године. Тик поред велике цркве се налазе и две капеле, једна сазидана почетком тринаестог века, а друга, већа, Кућа Хамазасп, 1257. године.

1245. године подигнута је звонара као самостална грађевина, а у истом столећу грађена су и нека друга здања попут одвојене, треће капеле која носи назив Сурб Аствацацин, затим скрипторијума (манастирске просторије у којој су се током средњег века писали, преписивали и чували рукописи) и велике трпезарије која је смештена изван манастирског круга.

Хагпат такође чува и велики број изванредних хачкара, камених плоча с уклесаним крстовима и другим симболима које су карактеристичне за јерменску хришћанску уметност и које се обично клешу у базалтним стенама, мада се данас чешће користе мекане стене од вулканског туфа, настале таложењем ситнијег вулканокластичног материјала. Хагпатови хачкари потичу из периода од једанаестог до тринаестог века; најпознатији се зове „Аменапркич“ (Све-Спаситељ) и стоји на свом месту од 1273. године.



Манастир је много пута кроз историју страдао, не увек од стране непријатељски настројених људи.Рецимо, 1130. делимично је страдао у земљотресу и није био обновљен у потпуности наредних пет деценија; земљотрес га је оштетио и 1988. године. Много пута је нападан од стране оружаних формација којима је хришћански (мада не православни) јерменски народ био трн у оку, али упркос свему томе комплекс је углавном нетакнут и малтене идентичан изворном.

Ово ремек-дело средњовековне верске архитектуре које плени својим нестварним изгледом и положајем, све је популарнија туристичка атракције међу Јерменима, скупа са горепоменутим Санахином. Од 1996. године оба манастира се налазе на Унесковом списку Светске културне баштине.

„Два манастирска комплекса представљају највише цветање јерменске религијске архитектуре, чији се јединствени стил развио из стапања елемената византијске црквене архитектуре и традиционалне архитектуре кавкаске регије“, стоји у Унесковом образложењу одлуке да се ове светиње уврсте на списак.

(Телеграф.рс)