НБА прича: Стив Неш, симбол давања...
Играјући за Мајка Д'Ентонија у Финикс Сансима, "Хаир Цанада" заувек је променио кошарку у НБА лиги, па и широм света. . .
Кошарка 11.05.2019 | 22:37
Стив Неш је дословно плакао од среће када је судија свирао крај. Како је тада реаговао, такав је био током целе каријере. Искрен, стопроцентан, пожртвован. Ратник. Борац. Човек који никада не одустаје.
Канада је земља хокеја и јаворовог сирупа. Када је НБА решио да операције прошири на Канаду кроз два највећа града, Торонто и Ванкувер, нико није ни слутио да ће један од најбољих плејмејкера у историји бити Канађанин. Истина, родио се у Јужноафричкој Републици, од оца Енглеза и мајке из Велса, да би у Канаду стигао још као беба. Пре него што се одлучио за кошарку, играо је национални спорт и фудбал. Иначе, отац му је играо фудбал за неколико клубова широм света.
Један од најинтелигентијих играча који су крочили у кошарку, али и један од најсрчанијих икада, имао је тежак пут још од средње школе. Његов тренер је слао касете многим универзитетима у САД, али нико му није одговорио потврдно. Иако је Неш имао јако добре просеке током средње школе, преко 21 поена, уз 11 асистенција и чак девет скокова по утакмици. Али, то није била средња школа у САД, тако да није ни могао да изгради озбиљну репутацију. Међу свима, издвојио се тренер Санта Кларе, Дик Дејви.
Тренер Дејви је добро погледао видео снимак и одлучио да упозна Неша. Каже да је Неш био изузетно нервозан, јер је после толико одбијања скоро одустао од колеџа у САД. Није била потребна претерана памет да се види таленат у Нешу. Али Дејви је рекао да одавно није видео лошијег играча у дефанзиви. Нешу то није требало током средње школе, јер је његова улога била да разиграва и постиже поене. Али за колеџ је била потребна одбрана и то одмах.
Нови задатак није био тежак за Стива, јер је био изузетно упоран и истрајан у свему. Још као клинац, током играња хокеја на леду, избијали су конфликти, посебно са његовом браћом. Стив се сећа: "Сваког дана смо играли неки спорт и много пута су се мечеви завршавали свађом. Понекад је то било само вербално, али чешће физички". После свих тих сукоба, Нешу није било тешко да своју нарав преточи у одбрану.
Већ од прве године колеџа скренуо је пажњу на себе, победом против фаворизоване Аризоне. Током завршне године запао је такође за око скаута и медија. Тог лета је радио индивидуално са легендама плејмејкерске позиције, Џејсоном Кидом и Геријем Пејтоном. Санта Клара је освојила титулу WЦЦ, а он био проглашен за играча године у конференцији. Тако је постао први Бронкос са том титулом, још од чувеног центра Лејкерса Курта Рембиса. На драфту 1996. године, изабран је као 15. пик од стране Финикс Санса. Ово је био један од најбољих бековских драфтова, на коме је Ален Ајверсон изабран са прве позиције. Међу пиковима на бековској позицији ту су били и Реј Ален, Стефон Марбери, један од највећих икада - Коби Брајант, Кери Китлс, Дерик Фишер и Мучи Норис.
Када је прочитано Нешово име, навијачи Санса су звиждали на избор челних људи Санса, што би касније волели да се није десило, јер нису схватили да су добили играча који ће ту франшизу довести на јако висок ниво и увести нови начин поимања и играња кошарке у НБА лиги.
Неш је увео додатну забаву и показао како "уп темпо" кошарка може да буде и победничка, а не само забавна. На његов одабир највише је утицао син легендарног Дона Нелсона, Дони Нелсон. Он је јако добро знао шта Неш има у себи. Током прве две сезоне Нешовог првог боравка у Сансима, био је подршка врхунским плејмејкерима, Кевину Џонсону, Сему Каселу и ментору, Џејсону Киду. После две сезоне Дони Нелсон одлази код оца у Далас и убеђује га да доведе Неша у Мевсе. Лета 1998. доведен је у "трејду" за тек драфтованог Пета Геритија и пик прве рунде, што је следеће године постао Нешов каснији саиграч, Шон Мерион!
Већ од друге сезоне Стива Неша у Даласу, његов саиграч Дирк Новицки је процветао, а Мајкл Финли постао Ол стар калибар. Тада је стигао и Марк Кјубан, који је донео нову енергију и мотивацију у франшизу Мевса. Прикључио им се и Џувон Хауард, који је употпунио овај "микс" новим офанзивним арсеналом. Мевси су стигли до плеј-офа, први пут после деценијског поста. У полуфиналу су изгубили од Спарса, предвођених "торњевима близанцима", за које нису имали решење. Али то је био почетак победничког низа Неша и Мевса.
Сезону после је забележио свој први Ол стар наступ, од укупно осам. Добили су етикету "Велике тројке", коју су чинили Неш, Новицки и Финли. Већ тада је била препознатљива "пик енд рол" игра Новицког и Неша, коју често ни елитни дефанзивци нису могли да бране. Опет су 2002. испали у полуфиналу, овај пут од Кингса, тима због кога смо се тада сви будили усред ноћи. Већ 2003. успели су да стигну до финала конференције, други пут у историји франшизе. Офанзивно су имали одличан састав, који су појачали Ентоан Вокер, пик са драфта Нешове класе и фантастични Ентоан Џејмисон. Те сезоне их је зауставио Сан Антонио, са новим фацама уз Данкана, у виду Паркера и Ђинобилија. А, сезону иза тога, опет их је избацио Сакраменто, раније него што је било ко очекивао.
Онда долази лето и Неш постаје слободан агент...
После дугих преговора и покушаја да добије јак вишегодишњи уговор, Кјубан услед недовољно простора у "селери кепу" одустаје од тада 30-годишњег Неша и одлучује да гради франшизу око четири године млађег Дирка. Био му је понуђен дугорочан уговор, али слабији од очекиваног. Ту се појављује његов оригинални НБА тим, Финикс Санси.
Неш је био јако заинтересован да остане у Мевсима, али је Кјубан био чврсто решен да не понуди ни долара више. Тако он почиње своју другу епизоду у Сансима. Тамо је почела да се гради обећавајућа екипа, са младим звездама попут Мериона, Џоа Џонсона и Амареа Стодемајера. Екипу је предводио Мајк Д'Ентони који је форсирао "смалл балл" игру, данас заступљену у већини тимова НБА лиге, али и широм света.
Већ у другој сезони, Санси долазе до свог рекордног скора 62-20. Атлете попут Мериона, Џонсона и Стодемајера су се идеално уклапале са Нешовом филозофијом игре и били су баш такви играче какве је требао. Посебно Стодемајер и Мерион, са којима је Неш изводио незаустављиве "пик енд рол" акције. Обојица су постали Ол стар играчи поред Неша. Те сезоне Санси су у просеку убацивали највише кошева. Просек је био 110 поена по мечу, највише у деценији. Неш је бележио скоро 12 асистенција по утакмици и био главни мотор екипе.
У тој сезони (2004/05) постао је МВП лиге и први Канађанин који је освојио ову награду, као и трећи плејмејкер у историји, после Меџика Џонсона и Боба Коузија. Лако су на старту плеј-офа очистили Гризлије, али су онда дошли на ноге Мевсима. Успевају да прођу у финале, где их чекају Санси и Грег Попович. Грег је имао решења за игру Санса и лако их избацују из финала конференције - 4:1.
Следеће сезоне, Стодемајер је доживео повреду колена, док су Џонсон и Ричардсон отишли у "трејду". Иако су сви очекивали катастрофалну сезону, Неш је и даље знао да је важно како игра диригент екипе. Стив је то радио перфектно и тако је екипа стигла до титуле првака дивизије. И даље су били најефикаснији у лиги, а Неш је други пут заредом проглашен МВП играчем. После избацивања два тима из Лос Анђелеса, стигли су у финале са Даласом и овог пута је Далас однео победу, уз инспирисаног Дирка и Џејсона Терија.
Током идуће сезоне, Неш је постао први играч од Меџика који је бележио бар 18 поена и 11 асистенција током сезоне. Мало му је фалило да освоји трећу МВП титулу заредом, али је завршио као други, иза Новицког, који је довео Далас до најбољег скора у историји, са само 15 пораза. Након што су преслишали Лејкерсе, у полуфиналу Запада су опет налетели на Спарсе, који су поново имали решење за Сансе и Неша. И следећа сезона је била јако слична, само што су на Спарсе налетели у првој рунди плеј-офа, а исход је био унапред познат.
На пола Нешовог другог боравка у Аризони, Д'Ентонија је заменио чувени плеј Портланда, Тери Портер. Познат по својој дефанзиви, то исто је захтевао од тима, који се тешко навикавао на нови стил игре. Сетите се почетака Стива Неша, коме ни до краја каријере одбрана није постала јачи део репертоара. Покушали су са довођењем Џејсона Ричардсона, али ни то није донело успех. Убрзо је Портера заменио Алвин Џентри, али су Санси остали без плеј-офа, први пут откако се Неш вратио.
Ипак, у сезони 2009/10, предвођени Нешом и његовим представама са 20 и више асистенција на утакмици, Санси су опет постали ноћна мора за противничке одбране. Придружио им се и Грент Хил, већ као ветеран и вратили су се у плеј-оф. Лако су избацили Портланд и овог пута успели да победе Спарсе, али су их у финалу сачекали Лејкерси са нестварним Кобијем, који је те године донео титулу у Холивуд.
Након тога почео је "ребилдинг" Санса. Амаре је отишао. Барбоса је отишао. Током сезоне отишли су тада млада звезда Драгић, Туркоглу, Ричардсон и Кларк. Дошло је време и за Нешову нову селидбу. Разматрао је и Њујорк и Торонто, али су најбрже реаговали Лејкерси и у "трејду" је стигао у Л.А. Тамо се поново нашао са Д’Ентонијем и Ентоаном Џејмисоном. Неш је неколико пута помињао Кобија тих сезона, у позитивном смислу. Коби је преузимао чување најбољих противничких плејмејкера, како би поштедео Стива Неша. Лејкерси су тада имали покретљивог Двајта Хауарда, али Неш никако није успевао да нађе начин да "пик" игра са њим профункционише. Тренер га је померио на позицију шутера, а Кобију поверио организацију напада. Ова сезона је била препуна повреда, али борбен као што јесте, Неш се увек враћао. На крају су испали од стране старих знанаца, Спарса.
И са гомилом повреда Неш није одустајао, па је тако на 40. рођендан забележио 19 поена и допринео победи над Филом. Неш је поред све борбе и покушаја да и после 40-те игра кошарку, морао да озваничи да улази у последњу сезону, које практично није ни било, јер је због повреде леђа наступио само у неколико мечева припремног периода. После тога су долазила интересовања од стране Кавса и Мевса, али је Неш све одбио због здравствених проблема, пре свега.
Током 2015. године ангажован је као консултант Вориорса, који су направили рекордну сезону у историји НБА лиге, са скором од 73-9. Иако су изгубили од Кавса у финалу, већ следеће сезоне су победили истог противника и то је био први прстен Стива Неша, као дела екипе, мада не играчког, већ стручног. То је он сигурно заслужио.
По пријему у Кућу славних, Неш је изјавио: "Ви сте људи најбољи. Волели сте ме. Прошли смо кроз много доброг, али и лошег, заједно. Ми смо донели другачију врсту кошарке, са једним високим играчем у петорци. Променили смо лигу. Људи сада играју тим стилом и он је доминантан. Хвала вам".
Санси су повукли дрес са бројем 13 у част Стива Неша. Завршио је каријеру као трећи на "вечној листи" асистената, иза Стоктона и свог ментора, Џејсона Кида. Неш је био готово непогрешив са слободних бацања и увек је био последњи кога би противник гледао кад се ломи утакмица, али први кад је у питању његова екипа, који би требало да добије лопту. Иако бек, у каријери је шутирао скоро 50 одсто из игре и преко 42 одсто за три поена.
Неш је после повлачења изјавио: "Моја мисија је била да додајем лопте, да будем креативан и да тако саиграче учиним још бољим. Али ми је Нелсон говорио да више шутирам и да сам бољи шутер од тих момака. Он ме је лансирао у овој лиги, гурајући ме да будем агресивнији и да шутирам. Можда је требало више да шутирам, као што данас раде. Можда би то било боље и за тим".
Постоји анегдота да је Нелсон хтео да казни Неша што не шутира довољно. Нелсон је рекао: "Имали смо ситуацију где сам захтевао да шутира бар 10 пута током утакмице. Рекао сам му да ћу га казнити ако то не буде радио". Мајк Д’Ентони је, такође, изјавио да је Неш био толико добар, да је могао да лако убацује 30 поена по утакмици, само да је хтео више да шутира. Али није. Члан је клуба "50/40/90" у коме је и његов бивши саиграч Новицки. Сви се питају шта би све Далас направио да су њих двојица остали заједно током целе каријере. Сигурно још више него што су урадили раздвојени.
Поред кошарке, велика љубав Неша је фудбал. И ту долази наставак приче са почетка текста. Неш је о Тотенхему изјавио: "Клуб је у мојој породици, то је више начин живота, него само фудбал и навијање". Ово је логично, с обзиром на то да су му родитељи Британци. Први пут је дошао у Тотенхем 1999. године, када је тренирао са Жинолом, Лесом Фердинандом, Фројндом и осталим звездама Тотенхема. То је било испуњење сна за Неша. Да би се 17 година касније опет придружио тиму, овог пута Сону, Ериксену, Сисоку и осталима. Тотенхем је у традицији његове породице. Његов деда је одрастао преко пута Вајт Харт Лејна, отац је навијач Спарса и Неш је кренуо истим стопама. Сваког викенда током сезоне прати утакмице Спарса, а некад то зна да буде и уживо. Утакмице увек гледа у клупском дресу. Стив је одличан фудбалер и то му је сигурно доста помогло у каријери, јер му је баратање лоптом било урођено.
Стив је познат и по више надимака, а већина их је добијена кроз његову срчаност на терену. Први је "Капетан Канада". Кажу да је Неш популарнији и од Вејна Грецког. Он је 2010. године, током зимских Олимпијских игара, постао први НБА играч који је носио бакљу. Има удео у канадском фудбалском клубу и звезду на канадском Булевару славних. Отуда тај надимак.
Следећи је "Насхтy". У полуфиналу Запада, 2007. године, три минута пре краја утакмице сударио се са Тонијем Паркером. Паркер је пао, али је Неш остао на ногама, не знајући шта се тачно догодило. Са разбијеним носом, Неш је наставио утакмицу. Убацио је тројку, па улаз и одржао тим у игри. Ништа није могло да га заустави. То је био "Насхтy".
"МВСтеве" је добио због две узастопне МВП награде и придружио се елити од осам играча: Џордан, Меџик, Данкан, Бирд, Мозес Мелоун, Џабар, Чемберлен и Бил Расел. И Неш међу њима. "Оне-еyе Стеве Wондер" је добио када је играо против вечитих противника, Спарса. Добио је ударац лактом у трећој четвртини, у око. Вратио се затвореног ока у последњој четвртини, нанизао 10 поена, пет асистенција и уништавао Спарсе брзином у игри и пасовима без гледања. Ово је једна од најимпресивнијих представа у плеј-офу икада.
Надимак "Хаир Цанада" је добио због фризуре, коју је мало смирио пред крај каријере. Мајкл Џордан је имао исплажен језик као заштитни знак, а Неш своју фризуру.
За противнике је било главно да не наљуте Неша. Он је био низак и није био атлета, али је имао велико срце и непоколебљивост. Нико није могао да га заустави. Ни ударци, ни повреде. Његови пасови без гледања су увек имали очи. Неш је знао у сваком моменту кретњу својих саиграча. Био је страшно интелигентан. Био је борац. Био је такмичар. Фалио му је прстен, више него икоме другом. Иако је доживео толико одбијања од колеџа, чија писма чува и дан данас, никада није престао да јури свој сан, који је саопштио мајци са осам година, да ће бити звезда НБА лиге. Насупрот свим прогнозама, постао је један од најбољих икада и бесмртан уласком у Кућу славних. Потражите неке од снимака Неша и погледајте још једном, јер се таква вештина више не виђа на кошаркашким теренима. Можда само још код нашег Теодосића.
Ако бисмо одлучили да памтимо Неша по одређеним утакмицама, ја бих одабрао пет момената који су добрим делом обележили све оно што је Неш толико добро радио. Током 2005. године играли су полуфинале са Даласом, његовим бившим тимом.
Ово није била освета, јер се Неш никада није светио. Он је само играо своју игру. У тих шест невероватних утакмица Неш је бележио 30 поена, 12 асистенција и скоро седам скокова, што је прилично невероватно ако узмете у обзир његову висину, скочност и грађу. У утакмици број 4 постигао је 48 поена уз шут из игре преко 70 одсто! Већ у следећој је забележио "трипл-дабл" са 34 поена, 13 скокова и 12 асистенција. 13 скокова! Добро сте прочитали. И на крају, када је Далас био на корак од седме утакмице, Неш им је задао коначни ударац. Дао је тројку за продужетак само шест секунди пре краја. Подигао се на свој експлозивни шут како само он уме и погодио. Ерупција. У продужетку су Санси однели победу, а Неш је утакмицу завршио са 39 поена, 12 асистенција и девет скокова. Да није било Амареа био би и најбољи скакач тима.
Остају упамћене 23 асистенције против Лејкерса, што је само био увод за карту у једном правцу ка Лос Анђелесу. А на све то треба додати крвави нос који му је спаковао пргави Роберт Ори, када га је раменом одувао у рекламе. Неш је био довољно чврст да настави, иако су ту утакмицу изгубили. Упркос поразу, Неш је показао свој карактер када је после силног крварења из носа завршио утакмицу ни мање, ни више него са 31 поеном, шутирајући преко 60 одсто из игре.
Кад већ говоримо о чувеној "50-40-90 екипи" у коју спада јако мали број играча, треба поменути да је Неш у две узастопне сезоне везао ове проценте. Са својих 36 година је ишао до 18 поена у просеку и 10 асистенција, да би у тој сезони носио Сансе преко Блејзерса и Спарса до финала Запада против Лејкерса, које је играо са једним оком готово затвореним. А касније и са озбиљном повредом носа коју је узроковао Дерик Фишер. Поломљен нос, али Неш и даље игра. То је, људи, био Стив Неш. То је био борац. То је био играч.
Неш је могао да буде шта год је хтео. Толико је вештине поседовао. Колико је поседовао вештине, можда је још више имао кошаркашке интелигенције и луцидности. Могао је да бира. Да буде као Кари. Да буде као Стоктон. Да буде као Томас. Могао је да бира, али је одабрао прави пут. Да буде Стив Неш.
Он није међу реткима који су ушли у "Кућу славних" као један од најбољих плејмејкера икада, већ као човек који је променио кошарку у НБА лиги. После њега и Санса које је предводио, ништа више није било исто. Његова заоставштина није само у поенима и асистенцијама, тројкама из трка и борби без пардона. Он је за собом остављао играче много бољима него што су били пре њега. Када би НБА увео симболе игре, Неш би сигурно био међу њима. Као симбол несебичног давања. Према игри и ка другима. И све у циљу да тим буде најбољи што може.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар