NBA priča: Stiv Neš, simbol davanja...
Igrajući za Majka D'Entonija u Finiks Sansima, "Hair Canada" zauvek je promenio košarku u NBA ligi, pa i širom sveta. . .
Košarka 11.05.2019 | 22:37
Stiv Neš je doslovno plakao od sreće kada je sudija svirao kraj. Kako je tada reagovao, takav je bio tokom cele karijere. Iskren, stoprocentan, požrtvovan. Ratnik. Borac. Čovek koji nikada ne odustaje.
Kanada je zemlja hokeja i javorovog sirupa. Kada je NBA rešio da operacije proširi na Kanadu kroz dva najveća grada, Toronto i Vankuver, niko nije ni slutio da će jedan od najboljih plejmejkera u istoriji biti Kanađanin. Istina, rodio se u Južnoafričkoj Republici, od oca Engleza i majke iz Velsa, da bi u Kanadu stigao još kao beba. Pre nego što se odlučio za košarku, igrao je nacionalni sport i fudbal. Inače, otac mu je igrao fudbal za nekoliko klubova širom sveta.
Jedan od najinteligentijih igrača koji su kročili u košarku, ali i jedan od najsrčanijih ikada, imao je težak put još od srednje škole. Njegov trener je slao kasete mnogim univerzitetima u SAD, ali niko mu nije odgovorio potvrdno. Iako je Neš imao jako dobre proseke tokom srednje škole, preko 21 poena, uz 11 asistencija i čak devet skokova po utakmici. Ali, to nije bila srednja škola u SAD, tako da nije ni mogao da izgradi ozbiljnu reputaciju. Među svima, izdvojio se trener Santa Klare, Dik Dejvi.
Trener Dejvi je dobro pogledao video snimak i odlučio da upozna Neša. Kaže da je Neš bio izuzetno nervozan, jer je posle toliko odbijanja skoro odustao od koledža u SAD. Nije bila potrebna preterana pamet da se vidi talenat u Nešu. Ali Dejvi je rekao da odavno nije video lošijeg igrača u defanzivi. Nešu to nije trebalo tokom srednje škole, jer je njegova uloga bila da razigrava i postiže poene. Ali za koledž je bila potrebna odbrana i to odmah.
Novi zadatak nije bio težak za Stiva, jer je bio izuzetno uporan i istrajan u svemu. Još kao klinac, tokom igranja hokeja na ledu, izbijali su konflikti, posebno sa njegovom braćom. Stiv se seća: "Svakog dana smo igrali neki sport i mnogo puta su se mečevi završavali svađom. Ponekad je to bilo samo verbalno, ali češće fizički". Posle svih tih sukoba, Nešu nije bilo teško da svoju narav pretoči u odbranu.
Već od prve godine koledža skrenuo je pažnju na sebe, pobedom protiv favorizovane Arizone. Tokom završne godine zapao je takođe za oko skauta i medija. Tog leta je radio individualno sa legendama plejmejkerske pozicije, Džejsonom Kidom i Gerijem Pejtonom. Santa Klara je osvojila titulu WCC, a on bio proglašen za igrača godine u konferenciji. Tako je postao prvi Bronkos sa tom titulom, još od čuvenog centra Lejkersa Kurta Rembisa. Na draftu 1996. godine, izabran je kao 15. pik od strane Finiks Sansa. Ovo je bio jedan od najboljih bekovskih draftova, na kome je Alen Ajverson izabran sa prve pozicije. Među pikovima na bekovskoj poziciji tu su bili i Rej Alen, Stefon Marberi, jedan od najvećih ikada - Kobi Brajant, Keri Kitls, Derik Fišer i Muči Noris.
Kada je pročitano Nešovo ime, navijači Sansa su zviždali na izbor čelnih ljudi Sansa, što bi kasnije voleli da se nije desilo, jer nisu shvatili da su dobili igrača koji će tu franšizu dovesti na jako visok nivo i uvesti novi način poimanja i igranja košarke u NBA ligi.
Neš je uveo dodatnu zabavu i pokazao kako "up tempo" košarka može da bude i pobednička, a ne samo zabavna. Na njegov odabir najviše je uticao sin legendarnog Dona Nelsona, Doni Nelson. On je jako dobro znao šta Neš ima u sebi. Tokom prve dve sezone Nešovog prvog boravka u Sansima, bio je podrška vrhunskim plejmejkerima, Kevinu Džonsonu, Semu Kaselu i mentoru, Džejsonu Kidu. Posle dve sezone Doni Nelson odlazi kod oca u Dalas i ubeđuje ga da dovede Neša u Mevse. Leta 1998. doveden je u "trejdu" za tek draftovanog Peta Geritija i pik prve runde, što je sledeće godine postao Nešov kasniji saigrač, Šon Merion!
Već od druge sezone Stiva Neša u Dalasu, njegov saigrač Dirk Novicki je procvetao, a Majkl Finli postao Ol star kalibar. Tada je stigao i Mark Kjuban, koji je doneo novu energiju i motivaciju u franšizu Mevsa. Priključio im se i Džuvon Hauard, koji je upotpunio ovaj "miks" novim ofanzivnim arsenalom. Mevsi su stigli do plej-ofa, prvi put posle decenijskog posta. U polufinalu su izgubili od Sparsa, predvođenih "tornjevima blizancima", za koje nisu imali rešenje. Ali to je bio početak pobedničkog niza Neša i Mevsa.
Sezonu posle je zabeležio svoj prvi Ol star nastup, od ukupno osam. Dobili su etiketu "Velike trojke", koju su činili Neš, Novicki i Finli. Već tada je bila prepoznatljiva "pik end rol" igra Novickog i Neša, koju često ni elitni defanzivci nisu mogli da brane. Opet su 2002. ispali u polufinalu, ovaj put od Kingsa, tima zbog koga smo se tada svi budili usred noći. Već 2003. uspeli su da stignu do finala konferencije, drugi put u istoriji franšize. Ofanzivno su imali odličan sastav, koji su pojačali Entoan Voker, pik sa drafta Nešove klase i fantastični Entoan Džejmison. Te sezone ih je zaustavio San Antonio, sa novim facama uz Dankana, u vidu Parkera i Đinobilija. A, sezonu iza toga, opet ih je izbacio Sakramento, ranije nego što je bilo ko očekivao.
Onda dolazi leto i Neš postaje slobodan agent...
Posle dugih pregovora i pokušaja da dobije jak višegodišnji ugovor, Kjuban usled nedovoljno prostora u "seleri kepu" odustaje od tada 30-godišnjeg Neša i odlučuje da gradi franšizu oko četiri godine mlađeg Dirka. Bio mu je ponuđen dugoročan ugovor, ali slabiji od očekivanog. Tu se pojavljuje njegov originalni NBA tim, Finiks Sansi.
Neš je bio jako zainteresovan da ostane u Mevsima, ali je Kjuban bio čvrsto rešen da ne ponudi ni dolara više. Tako on počinje svoju drugu epizodu u Sansima. Tamo je počela da se gradi obećavajuća ekipa, sa mladim zvezdama poput Meriona, Džoa Džonsona i Amarea Stodemajera. Ekipu je predvodio Majk D'Entoni koji je forsirao "small ball" igru, danas zastupljenu u većini timova NBA lige, ali i širom sveta.
Već u drugoj sezoni, Sansi dolaze do svog rekordnog skora 62-20. Atlete poput Meriona, Džonsona i Stodemajera su se idealno uklapale sa Nešovom filozofijom igre i bili su baš takvi igrače kakve je trebao. Posebno Stodemajer i Merion, sa kojima je Neš izvodio nezaustavljive "pik end rol" akcije. Obojica su postali Ol star igrači pored Neša. Te sezone Sansi su u proseku ubacivali najviše koševa. Prosek je bio 110 poena po meču, najviše u deceniji. Neš je beležio skoro 12 asistencija po utakmici i bio glavni motor ekipe.
U toj sezoni (2004/05) postao je MVP lige i prvi Kanađanin koji je osvojio ovu nagradu, kao i treći plejmejker u istoriji, posle Medžika Džonsona i Boba Kouzija. Lako su na startu plej-ofa očistili Grizlije, ali su onda došli na noge Mevsima. Uspevaju da prođu u finale, gde ih čekaju Sansi i Greg Popovič. Greg je imao rešenja za igru Sansa i lako ih izbacuju iz finala konferencije - 4:1.
Sledeće sezone, Stodemajer je doživeo povredu kolena, dok su Džonson i Ričardson otišli u "trejdu". Iako su svi očekivali katastrofalnu sezonu, Neš je i dalje znao da je važno kako igra dirigent ekipe. Stiv je to radio perfektno i tako je ekipa stigla do titule prvaka divizije. I dalje su bili najefikasniji u ligi, a Neš je drugi put zaredom proglašen MVP igračem. Posle izbacivanja dva tima iz Los Anđelesa, stigli su u finale sa Dalasom i ovog puta je Dalas odneo pobedu, uz inspirisanog Dirka i Džejsona Terija.
Tokom iduće sezone, Neš je postao prvi igrač od Medžika koji je beležio bar 18 poena i 11 asistencija tokom sezone. Malo mu je falilo da osvoji treću MVP titulu zaredom, ali je završio kao drugi, iza Novickog, koji je doveo Dalas do najboljeg skora u istoriji, sa samo 15 poraza. Nakon što su preslišali Lejkerse, u polufinalu Zapada su opet naleteli na Sparse, koji su ponovo imali rešenje za Sanse i Neša. I sledeća sezona je bila jako slična, samo što su na Sparse naleteli u prvoj rundi plej-ofa, a ishod je bio unapred poznat.
Na pola Nešovog drugog boravka u Arizoni, D'Entonija je zamenio čuveni plej Portlanda, Teri Porter. Poznat po svojoj defanzivi, to isto je zahtevao od tima, koji se teško navikavao na novi stil igre. Setite se početaka Stiva Neša, kome ni do kraja karijere odbrana nije postala jači deo repertoara. Pokušali su sa dovođenjem Džejsona Ričardsona, ali ni to nije donelo uspeh. Ubrzo je Portera zamenio Alvin Džentri, ali su Sansi ostali bez plej-ofa, prvi put otkako se Neš vratio.
Ipak, u sezoni 2009/10, predvođeni Nešom i njegovim predstavama sa 20 i više asistencija na utakmici, Sansi su opet postali noćna mora za protivničke odbrane. Pridružio im se i Grent Hil, već kao veteran i vratili su se u plej-of. Lako su izbacili Portland i ovog puta uspeli da pobede Sparse, ali su ih u finalu sačekali Lejkersi sa nestvarnim Kobijem, koji je te godine doneo titulu u Holivud.
Nakon toga počeo je "rebilding" Sansa. Amare je otišao. Barbosa je otišao. Tokom sezone otišli su tada mlada zvezda Dragić, Turkoglu, Ričardson i Klark. Došlo je vreme i za Nešovu novu selidbu. Razmatrao je i Njujork i Toronto, ali su najbrže reagovali Lejkersi i u "trejdu" je stigao u L.A. Tamo se ponovo našao sa D’Entonijem i Entoanom Džejmisonom. Neš je nekoliko puta pominjao Kobija tih sezona, u pozitivnom smislu. Kobi je preuzimao čuvanje najboljih protivničkih plejmejkera, kako bi poštedeo Stiva Neša. Lejkersi su tada imali pokretljivog Dvajta Hauarda, ali Neš nikako nije uspevao da nađe način da "pik" igra sa njim profunkcioniše. Trener ga je pomerio na poziciju šutera, a Kobiju poverio organizaciju napada. Ova sezona je bila prepuna povreda, ali borben kao što jeste, Neš se uvek vraćao. Na kraju su ispali od strane starih znanaca, Sparsa.
I sa gomilom povreda Neš nije odustajao, pa je tako na 40. rođendan zabeležio 19 poena i doprineo pobedi nad Filom. Neš je pored sve borbe i pokušaja da i posle 40-te igra košarku, morao da ozvaniči da ulazi u poslednju sezonu, koje praktično nije ni bilo, jer je zbog povrede leđa nastupio samo u nekoliko mečeva pripremnog perioda. Posle toga su dolazila interesovanja od strane Kavsa i Mevsa, ali je Neš sve odbio zbog zdravstvenih problema, pre svega.
Tokom 2015. godine angažovan je kao konsultant Voriorsa, koji su napravili rekordnu sezonu u istoriji NBA lige, sa skorom od 73-9. Iako su izgubili od Kavsa u finalu, već sledeće sezone su pobedili istog protivnika i to je bio prvi prsten Stiva Neša, kao dela ekipe, mada ne igračkog, već stručnog. To je on sigurno zaslužio.
Po prijemu u Kuću slavnih, Neš je izjavio: "Vi ste ljudi najbolji. Voleli ste me. Prošli smo kroz mnogo dobrog, ali i lošeg, zajedno. Mi smo doneli drugačiju vrstu košarke, sa jednim visokim igračem u petorci. Promenili smo ligu. Ljudi sada igraju tim stilom i on je dominantan. Hvala vam".
Sansi su povukli dres sa brojem 13 u čast Stiva Neša. Završio je karijeru kao treći na "večnoj listi" asistenata, iza Stoktona i svog mentora, Džejsona Kida. Neš je bio gotovo nepogrešiv sa slobodnih bacanja i uvek je bio poslednji koga bi protivnik gledao kad se lomi utakmica, ali prvi kad je u pitanju njegova ekipa, koji bi trebalo da dobije loptu. Iako bek, u karijeri je šutirao skoro 50 odsto iz igre i preko 42 odsto za tri poena.
Neš je posle povlačenja izjavio: "Moja misija je bila da dodajem lopte, da budem kreativan i da tako saigrače učinim još boljim. Ali mi je Nelson govorio da više šutiram i da sam bolji šuter od tih momaka. On me je lansirao u ovoj ligi, gurajući me da budem agresivniji i da šutiram. Možda je trebalo više da šutiram, kao što danas rade. Možda bi to bilo bolje i za tim".
Postoji anegdota da je Nelson hteo da kazni Neša što ne šutira dovoljno. Nelson je rekao: "Imali smo situaciju gde sam zahtevao da šutira bar 10 puta tokom utakmice. Rekao sam mu da ću ga kazniti ako to ne bude radio". Majk D’Entoni je, takođe, izjavio da je Neš bio toliko dobar, da je mogao da lako ubacuje 30 poena po utakmici, samo da je hteo više da šutira. Ali nije. Član je kluba "50/40/90" u kome je i njegov bivši saigrač Novicki. Svi se pitaju šta bi sve Dalas napravio da su njih dvojica ostali zajedno tokom cele karijere. Sigurno još više nego što su uradili razdvojeni.
Pored košarke, velika ljubav Neša je fudbal. I tu dolazi nastavak priče sa početka teksta. Neš je o Totenhemu izjavio: "Klub je u mojoj porodici, to je više način života, nego samo fudbal i navijanje". Ovo je logično, s obzirom na to da su mu roditelji Britanci. Prvi put je došao u Totenhem 1999. godine, kada je trenirao sa Žinolom, Lesom Ferdinandom, Frojndom i ostalim zvezdama Totenhema. To je bilo ispunjenje sna za Neša. Da bi se 17 godina kasnije opet pridružio timu, ovog puta Sonu, Eriksenu, Sisoku i ostalima. Totenhem je u tradiciji njegove porodice. Njegov deda je odrastao preko puta Vajt Hart Lejna, otac je navijač Sparsa i Neš je krenuo istim stopama. Svakog vikenda tokom sezone prati utakmice Sparsa, a nekad to zna da bude i uživo. Utakmice uvek gleda u klupskom dresu. Stiv je odličan fudbaler i to mu je sigurno dosta pomoglo u karijeri, jer mu je baratanje loptom bilo urođeno.
Stiv je poznat i po više nadimaka, a većina ih je dobijena kroz njegovu srčanost na terenu. Prvi je "Kapetan Kanada". Kažu da je Neš popularniji i od Vejna Greckog. On je 2010. godine, tokom zimskih Olimpijskih igara, postao prvi NBA igrač koji je nosio baklju. Ima udeo u kanadskom fudbalskom klubu i zvezdu na kanadskom Bulevaru slavnih. Otuda taj nadimak.
Sledeći je "Nashty". U polufinalu Zapada, 2007. godine, tri minuta pre kraja utakmice sudario se sa Tonijem Parkerom. Parker je pao, ali je Neš ostao na nogama, ne znajući šta se tačno dogodilo. Sa razbijenim nosom, Neš je nastavio utakmicu. Ubacio je trojku, pa ulaz i održao tim u igri. Ništa nije moglo da ga zaustavi. To je bio "Nashty".
"MVSteve" je dobio zbog dve uzastopne MVP nagrade i pridružio se eliti od osam igrača: Džordan, Medžik, Dankan, Bird, Mozes Meloun, Džabar, Čemberlen i Bil Rasel. I Neš među njima. "One-eye Steve Wonder" je dobio kada je igrao protiv večitih protivnika, Sparsa. Dobio je udarac laktom u trećoj četvrtini, u oko. Vratio se zatvorenog oka u poslednjoj četvrtini, nanizao 10 poena, pet asistencija i uništavao Sparse brzinom u igri i pasovima bez gledanja. Ovo je jedna od najimpresivnijih predstava u plej-ofu ikada.
Nadimak "Hair Canada" je dobio zbog frizure, koju je malo smirio pred kraj karijere. Majkl Džordan je imao isplažen jezik kao zaštitni znak, a Neš svoju frizuru.
Za protivnike je bilo glavno da ne naljute Neša. On je bio nizak i nije bio atleta, ali je imao veliko srce i nepokolebljivost. Niko nije mogao da ga zaustavi. Ni udarci, ni povrede. Njegovi pasovi bez gledanja su uvek imali oči. Neš je znao u svakom momentu kretnju svojih saigrača. Bio je strašno inteligentan. Bio je borac. Bio je takmičar. Falio mu je prsten, više nego ikome drugom. Iako je doživeo toliko odbijanja od koledža, čija pisma čuva i dan danas, nikada nije prestao da juri svoj san, koji je saopštio majci sa osam godina, da će biti zvezda NBA lige. Nasuprot svim prognozama, postao je jedan od najboljih ikada i besmrtan ulaskom u Kuću slavnih. Potražite neke od snimaka Neša i pogledajte još jednom, jer se takva veština više ne viđa na košarkaškim terenima. Možda samo još kod našeg Teodosića.
Ako bismo odlučili da pamtimo Neša po određenim utakmicama, ja bih odabrao pet momenata koji su dobrim delom obeležili sve ono što je Neš toliko dobro radio. Tokom 2005. godine igrali su polufinale sa Dalasom, njegovim bivšim timom.
Ovo nije bila osveta, jer se Neš nikada nije svetio. On je samo igrao svoju igru. U tih šest neverovatnih utakmica Neš je beležio 30 poena, 12 asistencija i skoro sedam skokova, što je prilično neverovatno ako uzmete u obzir njegovu visinu, skočnost i građu. U utakmici broj 4 postigao je 48 poena uz šut iz igre preko 70 odsto! Već u sledećoj je zabeležio "tripl-dabl" sa 34 poena, 13 skokova i 12 asistencija. 13 skokova! Dobro ste pročitali. I na kraju, kada je Dalas bio na korak od sedme utakmice, Neš im je zadao konačni udarac. Dao je trojku za produžetak samo šest sekundi pre kraja. Podigao se na svoj eksplozivni šut kako samo on ume i pogodio. Erupcija. U produžetku su Sansi odneli pobedu, a Neš je utakmicu završio sa 39 poena, 12 asistencija i devet skokova. Da nije bilo Amarea bio bi i najbolji skakač tima.
Ostaju upamćene 23 asistencije protiv Lejkersa, što je samo bio uvod za kartu u jednom pravcu ka Los Anđelesu. A na sve to treba dodati krvavi nos koji mu je spakovao prgavi Robert Ori, kada ga je ramenom oduvao u reklame. Neš je bio dovoljno čvrst da nastavi, iako su tu utakmicu izgubili. Uprkos porazu, Neš je pokazao svoj karakter kada je posle silnog krvarenja iz nosa završio utakmicu ni manje, ni više nego sa 31 poenom, šutirajući preko 60 odsto iz igre.
Kad već govorimo o čuvenoj "50-40-90 ekipi" u koju spada jako mali broj igrača, treba pomenuti da je Neš u dve uzastopne sezone vezao ove procente. Sa svojih 36 godina je išao do 18 poena u proseku i 10 asistencija, da bi u toj sezoni nosio Sanse preko Blejzersa i Sparsa do finala Zapada protiv Lejkersa, koje je igrao sa jednim okom gotovo zatvorenim. A kasnije i sa ozbiljnom povredom nosa koju je uzrokovao Derik Fišer. Polomljen nos, ali Neš i dalje igra. To je, ljudi, bio Stiv Neš. To je bio borac. To je bio igrač.
Neš je mogao da bude šta god je hteo. Toliko je veštine posedovao. Koliko je posedovao veštine, možda je još više imao košarkaške inteligencije i lucidnosti. Mogao je da bira. Da bude kao Kari. Da bude kao Stokton. Da bude kao Tomas. Mogao je da bira, ali je odabrao pravi put. Da bude Stiv Neš.
On nije među retkima koji su ušli u "Kuću slavnih" kao jedan od najboljih plejmejkera ikada, već kao čovek koji je promenio košarku u NBA ligi. Posle njega i Sansa koje je predvodio, ništa više nije bilo isto. Njegova zaostavština nije samo u poenima i asistencijama, trojkama iz trka i borbi bez pardona. On je za sobom ostavljao igrače mnogo boljima nego što su bili pre njega. Kada bi NBA uveo simbole igre, Neš bi sigurno bio među njima. Kao simbol nesebičnog davanja. Prema igri i ka drugima. I sve u cilju da tim bude najbolji što može.
Izvor: mondo.rs
Komentari / 0
Ostavite komentar