Видео: И стијена може да заплаче...

Нико није био Атлетико колико Годин, симбол клуба толико велики да би уместо садашњег медведа на грбу могла да буде његова силуета, више и од Чола који га је искористио као модел по ком жели да игра његова екипа. Клуб да се срами!

Фудбал 08.05.2019 | 12:30 Има једна фантастична прича о Дијегу Годину.

Сада фантастична, хвала Богу, тада је мало фалило да нико не пожели да је се сећа...

Једног викенда крајем осамдесетих, породица Годин одлучила је да проведе мирно поподне у природи на ободу градића, у ком је мали Дијего рођен и у ком је одрастао, зове се Росарио. Ако сте помислили да је онај Месијев, није, ово је уругвајски поред истоимене реке - Рио Росарио.

На пут су кренули мајка Ирис, отац Хулијо и сестра Лусија која је морала да пази на четворогодишњег брата, иако је имала тек шест, док су родитељи палили ватру...

Клинцима је на памет пало да би могли да ухвате рибу, али ваљда у покушајима да им се што више приближи Дијего је завршио у овој брзој реци. Паника!

Сестра је отрчала до родитеља како би спасили малог Дијега, који је у том тренутку носио чак зимску гардеробу, али је дечачић од само четири године успео сам да се извуче из Росарија, иако никада пре тога није ни покушао да плива.

Био је то чист инстикт за преживљавањем који је прорадио код Дијега и одржао га "на овом свету", а можда то највише и говори о његовом карактеру човека-стене који се не предаје никада.

Ако не верујете до краја у причу из Росарија, сетите се само колико пута сте ту његову карактерну црту видели на делу у дресу Атлетико Мадрида, који је и сам његово оличење, бар ако посматрамо период од трансформације клуба под Дијегом Симеонеом у ком је (био) капитен.

Или се само сетите начина на који његова репрезентација Уругваја "гризе", некада и буквално, када је потребно одбранити свој гол по сваку цену и - овога пута фигуративно - преживети.

Тако је било од најранијих дана које памти и највеће борбе коју је водио са таласима, а тај "несташлук" му је умало упропастио фудбалску каријеру пошто му родитељи нису дали да игра фудбал, могао је само да тренира јер је био премршав.

Када је ојачао, онда је услов за бављење тим спортом био да буде одличан ђак, да би потом ушао у године где не постоји страх да може било шта лоше да му се деси.

Више су родитељи страховали за друге...

Данас је Дијего Годин у ветаранским годинама (33), у којима као да је одувек, редак примерак "сировог" дефанзивца у модерном фудбалу од кога ће бежати сваки нападач пошто зна да му у борби за лопту следи макар "случајан" лакат у бубрег, ударац коленом у доњи део леђа или да ће се у најбољем случају читавом тежином ослонити на њега.

Човек "стена" или како га од милоште "капитен", руководио је без икаквог страха одбраном Атлетика пуних девет година, али данас смо видели да је ипак од крви, меса и суза.

"Ово су моји последњи дани у Атлетико Мадриду. Ово није само клуб за мене, ово је породица, начин живота, мој дом. Завршен је најлепши део мог живота", говорио је Дијего Годин на данашњој конференцији за медије на којој је саопштио да напушта екипу, док је неуспешније него што то ради са Бенземом, држао "кнедлу у грлу" на ивици офсајда.

И побегла му је, сузе за крај су биле неминовност. И нека су!



Нико није био Атлетико колико Годин, симбол клуба толико велики да би уместо садашњег медведа на грбу могла да буде његова силуета, чак више и од Дијега Симеонеа који је Уругвајца искористио као модел по ком жели да игра његова екипа.

Клуб га се одрекао када је требало да га награди за сваку капљицу зноја којом је натопио "Висенте Калдерон", а био одговоран и што данас постоји лепши "Метрополитано".

У најбољим годинама каријере, када је могао да бира између Манчестер јунајтеда, Пари сен Жермена или Јувентуса, остао је у Атлетико Мадриду како би водио екипу која се сваке године све више "крњила", а финансијски јачала.

Захваљући њему и другим ратницима, остала је у врху фудбала.

"Нисмо се договорили... Зато одлазим. Стварно није ништа друго", понављао је Дијего Годин на конференцији за медије на којој је казао и да планира да игра до 40. године, па се јасно може закључити да руководство клуба није желело да му понуди услове какве нуди Интер.

Није никаква новост у клупском фудбалу да "елитни" тимови на овај начин испраћају легенду, посебно они који су од скора у том друштву, док у исто време троше огроман новац на појачања која такву одговорност не могу да врате на терену, али ће ипак увек више бити новца за њих него за оне чија крштеница почиње да бледи.

Чак и када сте донели титулу и куп, у конкуренцији Реала и Барселоне, два трофеја у Лиги Европе и још два пута дошли на корак од Лиге шампиона... Профит је профит, године су године.

Врло је вероватно да за 380 утакмица у дресу Атлетико Мадрида навијачи од Дијега Година нису могли да виде један леп фудбалски потез због ког би сутра пожелели да играју овај спорт, ни она 24 гола од којих су многи били значајни нису баш за ТВ шпице, али било је хиљаде потеза због којих бисте, поред тог човека на терену, били спремни да учините све да њему не паднете у очима.

Можда у овим годинама Дијего Годин није најбољи штопер на свету, неки ће рећи ни у десет, али да којим случајем "Ванда Метрополитано" заврши у реци, иако ниједне нема у близини, знамо ко би цео стадион изнео на својим леђима из воде.

То је оно што се не може купити шолдима...

Извор: мондо.рс